1. Старчевићи
Лика је посебно интересантна кад су у питању они исткнути Хрвати који су постали од Срба. Ту ћемо дотаћи “оца домовине“ Анте Старчевића, Миле Будака, Павелићевог министра и хрватског писца, затим породицу рукавина и донекле Јуришић.
“Отац домовине“ Анте Старчевић је и по мајци и по оцу Србин. Мајчино српско поријекло нико му није крио, али очево јест. Чинио је то на лукав начин и истакнути франкофуртумаш и касније усташа дон Керубин Шегвић. У свом прилогу за књигу Јована Скерлића “Писци и књиге“ Шегвић о Старчевићу пише: “Породица Старчевић, према традицији изгледа да је поријеклом из Херцеговине, али се поодавно доселила у Лику. У засеоку Житнику, код Госпића, од оца сељака Јакова и матере Милице, по роду Богданове и православне Српкиње, родио се 23 маја 1823. године Анте Старчевић.“ Свом богу Молоху, с ликом оца домовине, Анте Старчевића, у рату 1991-95. Хрвати су у Житнику принели жртву од четрдесет и четири Србина без имена и презимена.
Лукави Шегвић наводи засеок год Госпића гдје се родио Анте Старчевић, али не наводи село. Чини то очито из опреза да не би неко сазнао да се то село зове Пазариште, у коме не живи нико осим Срба католичке вјере. То знају, али чувају као строгу тајну сами Пазариштани, то је знала и аустријска администрација која је у својој статистици из 1712 истакла исту чињеницу. (Aus der Beilage Specificatio locorum et incolarum 1712. bei der Instr. F.d. grafen Attems. Nr. 183/VII, J. O Krigsmiscellen, Fasc. 95 im Archiv des Reichs-Krigs-Ministeriums.)
У прецизном попису војника за Лику и Крбаву види се да Пазариште насељавају католички Срби, означени у загради и као Буњевци, да имају једног поркулаба, једног кнеза, јдног фенриха. 43 коњаника, 230 пјешака, укупно 323 војника. Узгред ћемо истаћи још неколико података из поменуте статистике. Село Брушане насељавају католички Хрвати, католички Крањци и католички Срби; Перушић само римокатолички Турци; Будак католички Срби и Хрвати; Островицу, Билај, Барлете, Вребац, Павловац, Могорић, Грачац, Знониград, Медак, Брувно, Мазин, Средња Гора, Висућ, Мекињар, Бунић и Кореницу насељавају само грко-оријентисани Срби; Комић насељавају само католички Хрвати из Леденице; Удбину само католички Хрвати, aus Brundl; у осталим поменутим насељима у Лици и Крбави живе католици и православни помјешани. Село Брушане било је и 1712. и 1796, посјед кнезова Рукавина. Посљедње године кнез Јерко Рукавина је населио из Крањске у Брушане породице; Судар, Чоп, Лисац, Абрамовић, Наглић, Павичић, Иванчевић, Плеша, Јанковић и Шнебургер.
Старчевићево родно село Пазариште имало је још племена Јовановића, Милинковића, Драгичевића, Дујића, Самарџија… За њих је Иван Мургић у својим “Успоменама на горњу Крајину“, објављеним у “Вијенцу“ 1882 записао: “Сви се ови још и сада сами зову Буњевци и кажу: ми смо вридна браћа Бунивци.“ У Лици има још много буњевачких презимена као што су Бабићи, Дошени, Војновићи… Сви они имају своје презимењаке међу православним Србима. Србима су их, видјели смо, називали и атустријске војне власти. Писац подлиска у “Србобрану“ од 11.фебруара 1889. године који се бавио овом темом цитирао је једног хрватског аутора: “Уобће имаде скоро у сваком селу у Лици уз Буњевце и људи који кажу да су крањског или ти хрватскога покољења. Откуда то потиче, то не зна данас нитко (зна, зна вридни брате!) само се могу ти људи разлучити по некој осебујностих, јер код ивих, који кажу да произилазе од Буњеваца, имаде у многих старих обичај, других говор, баш у некијих местих и другачија ношња… (…) било како му драго, толико је истина да су многа имена и придјевци код православних и католиках Буњевацах истогласни, као наприлику код Бабића и Дошена… па за то мислим да не има двојбе да су ови не само једнога народа, него и једнога порекла.“
Покатоличене Србе и у Далмацији, као и у Лици и Војводини, православни Срби и данас зову Буњевци. (Ајмо у Буњевце тражити Св. Врану, тј. Хајде да код католика идемо на славу Св. Фране; Мајко моја Буњевац ми лоле питаћу га као бога моле. Све молитве научиав лако вјеровање не могу никако. Овако говоре и пјевају Срби у Далмацији.
Мађари и данас зову Буњевце Србима католицима. Керубин Шегвић каже да су Старчевићи “изгледа пореклом из Херцеговин“. Ми бисмо додали да су до сада били сви Старчевићи из херцеговине, из Книнске Крајине и јужне Лике православни Срби. Можда су ипак сљедбеници њиховог презимењака Анте Старчевића, Србина, покојег од њих превели у Хрвате и католике.
2. Рукавине
Кнежевска породица личких Рукавина дала је много чувених високих официра, јавних личности разних профила, али и много злочинаца који су своје злочине изводили на српском народу. И у овом најновијем рату појединци из рода Рукавина затирали су Србе по Лици. У Другом свјетском рату то исто су чинили Павелићев усташки генерал Јуцо Рукавина и титов генерал Иван Рукавина.
Рукавине су, међутим, етнички Срби. Има више извора који зказују на то, ми ћемо навести само неке.
Већ цитирани Иван Мургић у загребачком “Вијенцу“ из 1882. године наводи да је аустријски генерал барон Јуцо Рукавина “навео у молби за баронат, управљеној на цара Фердинанда, да су његови пређи били сродници Немањића, краљева од Босне поносне“,
Да су Рукавине носиле кнежевску титулу прије своја доласка у Лику свједочи нам и једна терминација генералног провидура Ђеролама Корнара од 18. новембра 1681. године. Која се чува у породици Иве Матака из села Крнеза код Ражанца у Далмацији. Ту пише да је кнез Иван Рукавина привео из трнавца у Подвршје код Ражанца 12 породица. На њиховом челу су били : Кнез Иван Рукавина, Шимун Рукавина, Андрија Рукавина, Марко Ковач, Марко Трошељ, Никола Русин, Мартин Катић, Раде Фрлета, Тома Фрлета, Иван Ерак, Анте Кожуловић, Дмитар Уљарковић.
Земља им је додијељена између села Љубач и Радовин. Још тада је Љубач било село српско и православно. Петнаест година касније нински бискуп Парчиш ће га комплетна превести на католичку вјеру.
Писац подлиска у “Србобрану“ из 1889, 4. фебруара, каже за себе: “И ја знам једног члана породице Рукавина, који има исправе тога сродства и таког (са Немањићима, прим. С.Б.) и то је једини од рукавина који осјећа српски, ма због тога осјећаја као да је попио доста чемера горка у својијем младијем годинама“.
Александар – Лесо Будисављевић, из Пећана у Лици, син Буде Будисављевића, аустријског генерала и команданта Јелачићеве авангарде у рату са Мађарима 1848. пишући о породичној лози Будисављевића спомиње и Рукавине.
“Мој, још од млађијех нама година добри друг и пријатељ обрстар Јоко Рукавина приповиједаше ми једном да је њихов праотац пребјегао из Босне, звао се Мамутовић и био је вјере православне. Бјежећи пренио је у рукаву од доламе своје ‘племените листе’, ш чега су се они кашње прозвали Рукавине. Из Далмације дођоше у Подгорје, па у Лику. С временом су се покатоличили као и многе друге фамилије. А куд нема сад Рукавине?“
При крају прошлог вијека кад је ово писао, Будисављевић највјероватније није могао да завири у венецијанске акте, пошту су га путеви, као аустријског официра, водили на друге стране, па није из тога извора сазнао да су Рукавине најприје дошле из Босне у Далмацију. Усмена казивања која је он слушао подударају се са званичним документима из архивских извора. Већ смо споменули један, а ево и другога, који је хронолошки настао шест година прије. Поменути Иван Рукавина, који се претходно доселио на подручје Ражанца с другим ускоцима, 1675. тужи се генералном провидуру да су други већ заузели земљу и пашу па његови ускоци немају од чега да живе. Видимо да му је молба усишена тек 1681. Овај докуменат се налази у Архиву млетачких драгомана у Задру, а може се наћи и у “Историји котарских ускока“, књ 1, Бошка Деснице.
Будисављевић прича даље да је у 1875. у мјесту Бијала у Балицији, наишао на једног Рукавину.
“Упознам тога Рукавину“, пише он, “ Оца му некад као фурира – шта ли – премјестише к пољској регементи у Галицију, ђе се оженио и умро. Његов син, поменути трговац, родио се и одрастао у Галицији. Пољак од главе до пете, не зна ни ријечи “српски или ти хрвацки“, зна само да му је отац био родом из Хрвацке, чинило му се да не зна ни ђе је та Хрвацка, као што ни Кошут за њу није знао.
Познам још једног Рукавину понијемчена од малена, не зна ни ријечи хрвацки.“
Видимо дакле, Рукавине сви знају за своје корјене, макар у другом степену, а сви их се одричу. Један је тако тајни Србин, један јавни хрват, други Пољак, трећи, опет, Нијемац. Племе које је једном ишчупано из својих тврдих коријена прима се на сваком тлу, али никад више није своје. И на примјеру судбине племена Рукавина могу се угледати трагични пути српске појединачне и колективне судбине.
3. Будисављевићи
У већ помињаној књизи о генеологији Будисављевића у Лици, њен аутор Александар – Лесо Будисављевић пише о томе како су лички Будисављевићи, Будаци, Јуришићи и Пилиповићи из истог коријена, православног и српског. Служећи се породичним предањем, али и историјским радовима Лопашића и Фраса, Будисављевић у последњој деценији прошлога вијека доста увјерљиво пткрепљује своју тезу. Он полази од свједочења свога оца Буде, које је овај оставио у десетерачким стиховима. Будо је прикупио та сазнања из приповиједања свога дједа Јована и, из записа протопопа Томе Будисављевића. Јован је према томе, рођен још у 17. вијеку, пошто је имао 96 година кад је умро.
У прилично невјештим стиховима стари Будисављевић каже:
“Стари наши и стари Будаци
Вавијек су се међу собом срађали;
(…)
Ово кажем само што сам слуша’
Од мог дједа старога Јована,
Деведесет још и шест година
Кој’ је живио, тако казивао;
И од старог протопопа Томе,
Који је многог био записао.“
Хроничар наводи и разлог зашто није могуће казати нешто поближе о том сродству, наводећи при том вјеру, која их је раздвојила, пошто су Будаци прешли у католичанство.
“Ваљда би се још од тог и више
знало казат’ и проповиђети,
да нас није закон раставио
и ондаке злобу уселио.“
Александар Будисављевић објашњава психолошке ефекте подјеле истовјерних и сродних на различите вјере. Он је сигурно, као аустријски официр, имао много прилика да непосредно проматра ту ситуацију, пошто су бројни српски официри, због женидбе или каријере, прелазили из православља у римокатолицизам и од Срба постајали Хрвати. Не заборави да је, према Фрањи Ваничеку (“Специјална историја војне границе“) године 1770. издана царска наредба из Беча да се брачни парови мјешовитих вјера морају вјенчати само у римокатоличкој цркви, а њихова дјеца морају бити католици (alle Kinder in der katolischen Religion erzogen warden mussten“)
“Ђе би год ‘закон’сроднике раставио, пише он, ту би се одма и вјерска мржња укоријенила, једна страна би на другу криво погледала, престао би родбински саобраћај. Отпадници су од кољена на кољено тендензиозно препарировани, не би ли им асе утла свака успомена њихове прошлости. Први отпадници чим да би се пред својом савјести правдали, туђили би се због прекора, од стида, савјест иапк гризе, очи се обарају, јаз између бившијех сродника постаје све дубљи. То је један узрок што су нам се толики трагови у нашу прошлост забаталили, а у многом криви смо и сами.“
Уз Лопашића и Фраса, кад истражује исте коријене Будисављевића и Будака, Александар Будисављевић наводи и аустријског историчара Мајнерта (“Историја Аустрије“), а полемише са Вјекославом Клаићем који је и иначе био склон историјским фалсификатима, ако су ти фалсификати користили његовој хрватској националној идеји. Он изриче и прекорно слово српској интелигенцији која се са крајњим немаром односи према својој прошлости.
“Наш народ и дан данашњи још много памти. Кад би се то пажљиво побиљжило, открила би нам се многа притрпана, већ заборављена исторична чињеница, исторична истина, оповргло би се много безочно извртање.
Али наша домаћа српска интелигенција нема времена за таки посао. Она је оптерећена тешком политиком. Главна јој је тежња и чежња да би доспјела што прије у ‘српски клуб’ у Загреб, ђе се познати прваци савјетују о народном напретку аугурскијем осмјехом, а остали Мартини – у Загребу, из Загреба. Така нехатосто потпомаже друго старо зло, које иде шњоме упоред.
Ми се на свакоме кораку наше мучне прошлости можемо увјерити: да је интенција мјеродавних чинилаца који су нам судбину кројили, као и интенција онијех елемената, који су по нагону своје ниске мржње прилику употребљавали, да утичу штетно на нашу судбину – увијек ишла и сада иде на то да се наша прошлост забашури и збрише, да наше муке и заслуге не уђу под нашијем именом и књигу домаће повијести, како би на временом начинили незаслужнима безправнима.
Тако на једном видимо се истиснуте, запостављене а често богме још и нагрђене, а некадање наше врле представнике гледамо сад вјешто прерушене и ескамотоване у туђем колу.“
По писцу родослова Будисављевића, који се ослања на Фраса, синови обрстара Николе Будака, или Дудачкој, Алекса, Балтазар и Јанко спомиње се око 1686. Изгледа да је њихов отац прешао на римокатоличку вјеру 1678. кад је и православни владика Зорчић прихватио унију у том крају. Он је учествовао у 30-годишњем рату, па како га правда његов далеки рођак Будисављевић, “у туђини са туђим дуго другујући и сам се је морао отуђити.“ Будисављевић пише: “Овога Јанка спомињу исте године као федриха у граду Жумберку, Балтазара спомиње Фрас, без означене године, као обервојводу у Турњу код Карловца. Поменута три брата бијаху дакле такође савремници нашег Тоше и Малеша, ако и Мате Будак из Сењске Крајине, пак што не би наш паметар, старац Јован, унук Тошин, знао казивати како су се ‘стари наши и стари Будаци вавијек међу се срађали’, кад је он то могао слушати баш из уста свога дједа Тоше. А то срађање престало је још прије Јована од онога часа, кад нас је ‘закон раставио, па ондак – злобу уселио’.
По Александру – Леси Будисављевићу “другијех Будака, осим потомака Будишинијех нити има данас у нашем завичају, нити их је кад год било, јер и наши претци за такве друге Будаке не знадоше, иначе би они говорили: Ти и ти Будаци нијесу од Будише, а Будаке као ближе племештаке наши су стари најбоље познавали.“
Лички Будаци изњедрили су Милу Будака који ће у Другом свјетском рату бити Павелићев министар просвјете и богоштовља и један од најкрвавијих гонитеља Срба. Он је творац оне усташке теорије како се ријешити Срба, по којој једну трећину побити, једну покрстити, једну протјерати. Године 1933. у једном емигрантском листу у Канади он је написао, говорећи о потреби границе на Дрини, између Срба и Хрвата: “Хрватски је народ доказао уз тешке и крваве жртве, да је дорастао за стражара на тој еуропској предстражи, јер је упркос најужаснијим насртајима не само спријечио поплаву Европе, него уједно сачувао и расне и крвне одлике својих праотаца и пригрљену вјеру својих дједова.“
У “Католичком листу“ из 1941, брј. 25. Будак каже: “Православци су дошли у ове крајеве као гости, и они би требали већ једном да напусте те крајеве. Истина, многи неће моћи отићи, али ће зато хтјети прећи на нашу вјеру. То можда неће бити из најчишћег увјерења и зато ћете ви дјловати да својом молитвом и радом то дјело потпомогнете.“
И друго родбинско крило, Будисављевићи дали су у вријеме Миле Будака, и касније, личност која ће на бизаран начин бити повезана са својим усташким рођаком. То је Јованка Будисављевић-Броз. Милу Будака ће, на крају рата, дати извести пред стрељачки строј Јованкин будући муж, мршал Југословаије, Јосип Броз Тито. Исто тако, Будаков “зет“ Јосип Броз, знатно је доприњео да неке наведене Будакове пророчанске ријечи године 1995. па даље, буду потврђене крвавом и криминалном праксом.
4. Јуришићи, Филиповићи и Харамбашићи
Генеолошки хроничар Будисављевића, Александар – Лесо, писао је поред Будака, о Јуришићима и Пилиповићима (Филиповићима) као сродницима његових презимењака. Јуришићи су прешли, такође у римокатолицизам. Филиповићи су једном граном постали католици а другом мухамеданци. Сви су они носили племићке титуле под разним царевима и краљевима. Кажу да су исправе о своме племству имали и Будисављевићи, још од српских владара, али су их сматрали обичном “магарећом кожом“ па их затурили.
Истина је, међутим да је Николи Јуришићу, аустријском војводи из 16, вијека било признато племство и да је он до смрти остао Србин. О томе је писао др. Оскар Фрајкер вон Митис 1908. у “Биографији Николе Јуришића“.
Барон Филиповић је на Благовештенској скупштини у Сремским Карловцима 1861. године истицао да је и он “српске горе лист“. Друга грана Филиповића која је прешла на ислам дала је бројне бегове и паше. Мухамедбег Филиповић је сједио, напр у Гламочу и често се жалио млетачком провидуру у Задру на ускоке који му задавају невоље. Није немогуће да је заметао кавге и са својим рођацима у Лици. Исто тако није немогуће да су оне биле то суровије што су биле присутније “рођачке“ успомене.
О том психолошком проблему конертитства већ смо наводили ријечи помињаног Александра – Лесе Будисављевића. Поткрепићемо га случајем хрватској пјесника Аутуста Харамбашића и изјавом Милана Левара, Хрвата из Госпића, који је говорио о најновијим злочинима над Србима у Госпићу 1991. потпомогнутим од хрватских државних власти.
Аугуст Харамбашић је хрватски пјесник и ватрени присталица Старчевићеве Странке права. Родио се у Доњем Михољцу 1861. у породици Ђуре Харамбашића, православног Србина из Корита код Пакраца. Мајка му је Јулијана била католичке вјере па је сву дјецу крстила у католичкој цркви. Умрла је рано па је Аугуст морао да дјетињство проводи са дједом по оцу Пантелијом, у Новој Градишци. И дјед му је био православни Србин. Аугуст је учио школе у Новој Градишки, Осијеку, Пожеги, Загребу и Бечу. Завршио је право и радио у канцеларији вође праваша Јошуа Франка (похрваћени Јеврејин. – Т.К) Међутим, још раније као ђака и студента изгонили су га из училишта због милитантних правашких наступа. Као жестоког хрватског националисту и клерикалца препоручивао га је за употребу у Босни и Херцеговини и Бењамин Калај. Кад је једном приликом угледао угледног политичара и грађанина Загреба Богдана Медаковића како се не диже са столице за вријеме извођења хрватске химне скочио је сав избезумљен према њему, намјеран да се физички обрачуна. Његова мржња према Србима била је у свакој прилици на видику.
Да је бјеснило конвертита, од сваке руке, једна константа видљиво је из безброј примјера у разним временима. Ево, међутим, примјера из овог нашег времена.
Већ споменути Милав Левар, говорећи о страшним злочинима над Србима у Госпићу године 1991. и 1992. сличним оним који су се над истим народом догађали 1941, рекао је да су се они вршили над недужним цивилима само да би појединци доказали своје “велико хрватство“.
…али треба знати, истакао је Левар, да је ту било пуно људи (међу убицама, прим. С.Б.) који су у прошлом систему били и те како подобни. Сада су се некако требали доказати. Како, схватили сте из свега овога. Неки су морали прекрстити жене, неки су се морали одрећи свога пређашњег живота због улога које су онда имали и што им, руку на срце, баш и не служи на част, док су готово сви на описан начин доказивали велики хрватство и оданост. Људи су промјеном имена, на примјер, убијали себе. Зар мислите да им је онда тешко некога убити, и то под притиском?“
У наше, најновије вријеме, безброј је примјера конвертитског ентузијазма у мржњи према својим српским и правослвним корјенима међу Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Словенији , па и у самој Србији. То је видљиво једнако код маргиналних људи као и код јавних личности.
У Сплиту је, на примјер, према казивању прогнаних Срба из тога града, Милан Јанузовић, Србин, дијете палог партизанског борца, негдје од Приједора, јавно хушкао на Србе, проказивајући их на трговима и улицама руљи и оружаним бандама. Сам је био обучен у полицијску униформу. Није имао видљивих разлога за такве поступке, јер су се у грађевинском предузећу “Радник“ из Бенковца, где је радио, сви Срби према њему коректно односили.
Бијес преобраћеног показао је у току протеклог рата и хрватски кошаркашки ас Стојан Вранковић. Он је то чинио преко бројних изјава, али и стајањем уз Туђмана на книнској тврђави кад је хрватски предсједник дошао у Книн 1995. након што су тај простор напустили Срби. Вранковићев отац је сахрањен у Дрнишу као православни Србин; Срби су му стриц и брат од стрица. Већ смо споменули сличан слуачј са његовим колегом и тренером Александром Петровићем из Шибеника. Таквих примјера има мноштво не само међу спорташима, већ и другим струкама и друштвеним групама.
Познато је, на примјер, да су напуштена српска села у сјеверној Далмацији, а тако је, кажу свједоци, било и на другим просторима, највише пљачкали управо Срби из приморских градова Сплита, Шибеника, Задра, који су остали вјерни хрватској власти и учествовали у њеним војним и полицијским јединицама. Они су учествовали, наравно појединци, и у паљевинама кућа и убијању српских цивила у српским селима сјеверне Далмације. Такви Срби су се већ иднетификовали са хрватском нацијом и католичком вјером. Има, међутим и оних Срба који су у страху за голи живот промијенили име, презиме, нацију и вјеру.