Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина

Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ


Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић)

Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.

Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да  чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског:  “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.“

Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назватипочетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.

Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо „свакидашњицом“, да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.

Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)

Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.

Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)

Објављено под Разно | Оставите коментар

Усековање главе Св. Јована Крститеља

Усековање главе Светог Јована Крститеља

Ирод Антипа (син Ирода Великог, који је владао у време рођења Христовог и побио децу у Витлејему), био је господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Ирод је отерао своју закониту жену и довео Иродијаду, жену свога брата Филипа. Јован, који ничији грех није прећутао, оштро је изобличио и цара Ирода, због недозвољене везе. Ирод је зато, свакако и по наговору Иродијаде, нередио да га ухапсе и ставе у тамницу. Христос се ражалостио кад је чуо ову вест. Приликом рођенданског славља, на које је Ирод позвао много пријатеља и велможа, играла је Саломија, кћерка његовог брата Филипа и Иродијаде. Одушевљен њеном игром, а у пијаном стању, Ирод јој обећа дати све што зажели. А она, посаветована од мајке, затражи главу Јованову. Да се царска не би порекла, Ирод посла џелата у тамницу, који одсече главу Јованову и донесе је на тањиру Саломији, а она је предаде својој мајци. Ученици су часно сахранили тело Јованово, а Иродијада је главу закопала на неко нечисто место. Глава је касније пронађена и пренета у Јерусалим, а потом и у Цариград. Тешка казна је стигла све троје. Ирод је збачен са престола и са Иродијадом је умро у највећој беди, а Саломија је погинула на реци Сули. Црква је одредила да се овај догађај прославља 29. августа по старом, а по новом 11. септембра, јер је тога дана освећен храм, који су на његовом гробу у Севастији подигли цар Константин и царица Јелена. Црква је за овај дан прописала строг пост, јер се мученичка смрт Јованова догодила за време једног раскалашног пира.
На икони се слика сцена погубљења: џелат десном руком, у којој је мач, одсеца главу Јованову, одсечена глава је на поду или на тањиру. Јован се често слика и како држи у наручју своју главу на тањиру.

Тропар: Спомен праведников је с похвалама, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо, јер си се показао заиста часнији од пророка, као онај који се удостојио да крсти у водама Проповеданог. Зато за истину пострадавши радујући се, благовестио си и онима у аду, Бога јављеног у телу и Који узима грех света и дарује нам велику милост.

Кондак: Претечево славно погубљење било је неко божанствено провиђење, да и онима који су у аду буде проповедан долазак Спаситеља. Нека, дакле, кука Иродијада, која је испросила противзаконито убиство. Јер ни закон Божји, ни живот вечни не заволе, но варљиви и непостојани.

Икона Усековање Светог Јована Крститеља из Светогорског манастира Дионисију и слике са Маслинске горе у Јерусалиму, где се налази црква Светог Јована и место где је пронађена његова одсечена глава.

Објављено под Разно | Коментари су искључени на Усековање главе Св. Јована Крститеља

Распоред богослужења за СЕПТЕМБАР 2019 – Gottesdienstplan für September 2019

КАСЕЛ – Недјеља, о1.о9 – Свети мученик Стратилат, Света литургија у 10:оо часова – KASSEL – Sonntag, o1.o9 – Heiliger Märtyrer Andreas Stratilates, Heilige Liturgie um 10 Uhr


КАСЕЛ – Недјеља, о8.о9 – Свети мученици Адријан и Наталија, Света литургија у 10:оо часова – KASSEL – Sonntag, o1.o9 – Heilige Märtyrer Adrian und Natalie, Heilige Liturgie um 10 Uhr

ФУЛДА – Субота, 14.о9 – Преп. Симеон Столпник, Вечерња служба у 17:00 часова – FULDA – Samstag, 14.o9 – Ehrw. Simeon Stylites, Abendgottesdienst um 17 Uhr

КАСЕЛ – Недјеља, 15.о9 – Свети мученик Мамант, Св. Јован Посник, Света литургија у 10:оо часова – KASSEL – Hl. Märtyrer Mammas, Hl. Johannes der Faster, Hl. Liturgie um 10 Uhr

ПАДЕРБОРН – Петак, 20.о9 – Св. муч. Созонт, (Претпразништво Рођења Пресвете Богородице, Вечерња служба у 18:00 часова – PADERBORN – Freitag, 20.o9 – Hl. Märtyrer Sozon (Vorfest Geburt von der Allhl. Gottesmutter Maria), Abendgottesdienst um 18 Uhr

КАСЕЛ – Субота, 21.о9 – Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина, Света литургија у 9:оо часова – KASSEL, Samstag, 21.o9 – Geburt der Allerheiligsten Gottesmutter Maria, Heilige Liturgie um 9 Uhr

КАСЕЛ – Недјеља, 22.о9 – Свети Праведни Јоаким и Ана, Света литургија у 10:оо часова – KASSEL – Sonntag, 22.o9 – Heilige Gerechten Joachim und Anna, Heilige Liturgie um 10 Uhr

ЛИПШТАТ – Недјеља, 22.о9 – Вечерња служба у 18:00 часова – LIPPSTADT – Sonntag, 22.o9 – Abendgottesdienst um 18Uhr

Објављено под Разно | Коментари су искључени на Распоред богослужења за СЕПТЕМБАР 2019 – Gottesdienstplan für September 2019

Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина

Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.

И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

Тропар глас 1: Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, Пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше.

Кондак глас 2: Не савладаше гроб и смрт Пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек дјевојачку.

Објављено под Разно | Коментари су искључени на Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина

Преображење Господње

“Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, „и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте.“ (Мт. 17;5)

Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:“устаните и не бојте се!“ (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.

На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,…), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.

Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.
На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

Тропар, глас 7:

Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.

Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако Апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу.
   Како је тешко бити човек, али како је радосно бити човек – када имамо Преображење Христово на Тавору, и наше преображење у Њему, преображеном Богочовеку.   Преображење Христово било је и остало присутно у Цркви ради нашег Преображења у Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете када се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, а после плача детету је лице ведро и светло – преображено. Тако се и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла, и обраћањем Богу живом и Светлодавном.   Ми верујемо да, као што је Христос пре свога страдања Преображењем  пројавио славу Божанства у људском телу, Он исти је потом у страдању доживео понижења, издају, ругања, распеће и смрт, а после је Он исти и васкрсао. Тако бива и са нама хришћанима. Немојмо се зато поколебати у часу невоља и искушења, и у часу остављености, и у часу издаје и продаје. Будимо са Христом и будимо налик на Христа. Јер, као што вели у својој беседи Свети Јован Златоусти, чујмо и следујмо ове речи које је Бог Отац рекао Христу на гори Тавору, а преко Њега и нама: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи, Њега послушајте!“.   Деца смо Божија и боголика, и ту боголикост, то богосиновство, нико нам не може одузети. Бог је у Христу Богочовеку, јединородном Сину Божијем и Сину Човечијем, усиновио нас људе Себи, и зато кад каже: „Ово је Син мој Љубљени“, то се односи на нас, на нашу људску природу у Христу на Тавору, али и на свакога од нас – усиновљене и ухристовљене у Цркви Божијој, која је Тело Христово и Храм Духа Светога. Бог исто тако има Своју вољу у Христу и тим самим у нама, има Своје вечно благовољење о нама и у нама. Зато је и створио човека, зато се и Христос очовечио, зато и крстио, зато и преобразио, зато и распео и васкрсао за нас, међу нама, усред нас и испред нас. Та и таква Личност, та и таква дела Христова и јесте Црква православна. То је вера наша, то је стварност наша свагдашња и вечна. Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на Гори Тавору: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи!“ – за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сам Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим.   Али, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: „Њега слушајте!“ Вера у Христа и прослављање Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Овековеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима.   Нека овај Празник преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је вечно и носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле Апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Светога, Светлост и Славу Царства Небеског, Таворску Светлост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут – преображењско – голготски и крсно – васкрсни.

Епископ Атанасије (Јевтић), умировљени Епископ захумско-херцеговачки

Објављено под Разно | Коментари су искључени на Преображење Господње

Житије Светог Пророка ИЛИЈЕ ТЕСВИЋАНИНА

Приступајући излагању житија светог Илије, боговидца и славног ревнитеља за Бога, изобличитеља безаконих царева, каратеља одступивших од Бога људи, казнитеља лажних пророка, дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху, кога небо слушаше, великог угодника Божјег који досад борави у телу и који ће доћи на земљу пред други долазак Христов, – ради јаснијег доказа његове ревности којом он поревнова за Господа Бога, ми ћемо укратко изложити оне догађаје који се збише пре њега. Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена – Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови. Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско.
Но пошто сва племена Израиљева, иако се разделише на два царства, ипак сва заједно служаху једноме Богу, сатворившем небо и земљу, и не могаху имати другог храма сем јерусалимског, подигнутог Соломоном, и друге свештенике сем постављених Богом, због тога у свако време мноштво људи из царства Израиљског одлажаху у Јерусалим ради поклоњења и приношења жртава Господу Богу своме. Видећи то, цар Израиљски Јеровоам се узнемири и помишљаше у себи: Ако ови људи свагда буду тако одлазили у Јерусалим ради поклоњења Богу, онда ће они зажелети да понова пређу своме првоме цару, сину Соломоновом, а мене ће убити.
Размишљајући о томе, он стаде тражити начина на који би Израиљце одвратио од Јерусалима, да не иду у Јерусалим. И смисли да их најпре одврати од Бога. И рече: „Они не могу оставити Јерусалим, ако најпре не оставе Бога“. Знајући пак да је тај народ, Израиљци, склон идолопоклонству и сваком прљавом безакоњу, Јеровоам измисли за њихово богоодступништво овакву замку: сали од злата две младе јунице, као што стари Израиљци по изласку свом из Египта салише себи у пустињи златно теле, коме се и поклањаху уместо истинитом Богу (2 Мој. 32, 1-35). Сазвавши к себи сав народ Израиљски и показујући им те две јунице, Јеровоам рече: „Ево твојих богова, Израиљу, који су те извели из земље Египатске; не идите више у Јерусалим, него се овим боговима клањајте“. И намести Јеровоам те две јунице у разним местима: једну у Ветиљу а другу у Дану, подигавши им дивне храмове, установивши у њихову част празнике и многа жртвоприношења, и одредивши им жречеве; па чак и сам вршаше дужност жреца. Ради што веће саблазни грехољубивих људи Јеровоам нареди, да се крај тих од злата саливених јуницоликих идола врше разноврсна безакоња о њиховим празницима. И тако овај безбожни цар ради привременог царовања сам отпаде од Бога, и свих десет племена Израиљевих одврати од Њега. После овога цара и други цареви Израиљски са свима поданицима својим држаху се тог истог безбожног идолопоклонства, како се томе научише и навикоше при Јеровоаму. Међутим, свемилостиви Господ, не остављајући људе који су Га оставили него иштући њихово обраћење, слаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличавају њихове заблуде и да им саветују, да се извуку из ђаволске мреже и поново врате на побожно поштовање Бога истинога. Између других пророка, у разна времена шиљаних Богом к Израиљу, би послан и велики међу пророцима свети Илија, о чијем ћемо животу и говорити. Отачаство пророка Божјег беше Галадска покрајина, с оне стране Јордана, која граничи с Арабијом; а град у коме се родио, звао се Тесвит, због чега је и прозват Тесвићанин. Он се роди од племена Аронова, од оца Саваха. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Уплашен таквим виђењем, Савах оде у Јерусалим и исприча свештеницима о виђењу. Тада један од њих, муж прозорљив, рече Саваху: „Не бој се, човече, тог виђења о детету твом, већ знај да ће то дете бити обиталиште светлости благодати Божје; реч његова бића као огањ силна и дејствена; ревност његова за Господа биће велика; живот његов биће благоугодан Богу, и он ће судити Израиљу мачем и огњем“. – Такво би при рођењу светог Илије знамење и предсказање, које указиваше на то какав ће он бити када постане зрео човек.
Пошто беше из свештеничког племена, Илија доби васпитање и обучење међу свештеницима. Од самог детињства предавши себе Богу он заволе девственичку чистоту, и пребиваше у њој као анђео Божји беспрекоран пред Богом, чист душом и телом. Волећи да се бави богоразмишљањем он се често повлачио у пустињу, и тамо у тишини дуго беседио насамо с Богом топлом молитвом, као серафим горећи пламеном љубављу к Богу. А и сам беше љубљен Богом, јер Бог љуби оне који Њега љубе. И удостојаваше се Илија милостиве беседе с Богом, и због равноангелног живота свог он стече велику слободу пред Богом: и све што искаше од Бога, он добијаше, као онај који је нашао велику милост пред Њим. Слушајући и гледајући безакоња која се чине у поквареном Израиљу, цареве који бораве у богомрском безбожју, судије и старешине који творе неправду, људе који служе гадостима идолским и ваљају се у разноврсним прљавштинама без страха и бојазни од Бога и приносе своје синове и кћери на жртву демонима; а с друге стране гледајући где ревносни поштоваоци истинитога Бога трпе разна насиља и гоњења, злостављања и предавања на смрт, – због свега тога пророк Божји силно паћаше у срцу и плакаше: плакаше и оплакиваше погибао безбројних душа људских, туговаше због љутог гоњења праведних, а нарочито страдаше душом и паћаше и сетоваше због ружења истинитога Бога од стране безбожника, и све се више и више испуњаваше ревношћу за истину и славу Божју. И пре свега Илија мољаше Бога, да грешнике обрати покајању. Али пошто Бог захтева од грешних људи добровољно обраћење, а код окорелих срцем Израиљаца не беше ни најмање таквог стремљења ка добру, то пророк Илија у силној ревности за славу Божију и за спасење људи моли Бога да привременом казном казни Израиљце, да би се макар на тај начин опаметили. Но знајући да човекољубиви и дуготрпељиви Господ није брз на казну, Илија из своје велике ревности за Бога усуди се молити Бога да му допусти да он казни законопреступнике, можда ће се људи обратити покајању када их кажњава човек. И не престаде са таквом молитвом Богу док не доби од свемилосрдног Господа оно што је тражио. Јер свемилостиви Господ, као чедољубив отац, не хте ожалостити љубљеног слугу Свог који Му синовски служи и није ни најмању заповест Његову нарушио; него као што Илија беше у свему послушан Њему и никада Га ни најмање не ожалости, тако и Он услишаваше молитве верног слуге Свог, да га не би ожалостио. У то време цароваше у Израиљу безакони цар Ахав, имајући престо у граду Самарији. Ахав се ожени Језавељом, ћерком цара Силонског Етвала. Као незнабошкиња, Језавеља донесе са собом у своју нову постојбину сидонског идола бога Вала. Ахав сагради за њега у Самарији идолиште, постави у њему жртвеник, и сам се клањаше Валу као богу, а и сав Израиљ привођаше на поклоњење Валу. Тиме цар Ахав разгњеви Господа Бога вишњега више од свих царева који беху пре њега у Израиљу, јер силно разви идолопоклонство у своме царству. Стога и дође к овоме цару пророк Божји Илија, пун ревности за Бога, и изобличи га за заблуду, што се он, оставивши Бога Израиљева, сам клања ђаволима и са собом вуче у погибао сав народ. Но видећи да цар не слуша његове прекоре, свети пророк речима додаде дело, предавши казни цара богопротивника и његове поданике. Он рече: Тако да је жив Господ Бог Израиљев, пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем (3 Цар. 17, 1). Рекавши то, Илија оде од Ахава, и одмах се на пророкову реч закључа небо и настаде суша: ни једна кап кише или росе не паде на земљу. Суша изазва неродицу плодова земаљских, те наступи глад. Јер када сагреши сам цар, гнев Божји долази на све људе, као што и раније због греха једнога Давида пострада цело царство. Пророк Божји Илија очекиваше да цар Израиљски Ахав, будући кажњен, увиди своју заблуду и обрати се к Богу с покајањем, и са собом изведе на прави пут и развраћени народ. Но када свети Илија виде да Ахав, слично Фараону, остаје тврдоврат и не помишља да остави незнабожје, већ напротив све више и више срља у понор зла, и гони и убија људе који побожно служе Богу, онда он продужи казну на другу и на трећу годину. Тада се испуни реч првога боговидца, светог пророка Мојсија, речена Израиљу: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом биће од гвожћа (5 Мојс. 28, 23); јер због закључаног неба, земља не имађаше влаге и не даваше свога плода. Пошто ваздух беше врео и сваки дан силна сунчана жега, то увену цвеће и посуши се сва трава и дрвеће, пропадоше сви плодови земаљски, опустеше баште, њиве и поља, те на њима не беше ни орача ни сејача. Поред тога и извори водени пресахнуше, мале реке и потоци сасвим престадоше, а у великим рекама вода се смањи, и сва земља постаде безводна и сува, те од глади умираху људи, стока и птице. Ова казна захвати не само Израиљско царство него и околне земље. Јер када се у граду запали једна кућа, пожар се прошири и на суседне куће. Тако се догоди и у поднебесју: један народ Израиљски навуче на себе гњев Божји, а страдаше васељена. Но све ово би не толико од гнева Божја колико од пророкове ревности. Јер свемилосрдни и човекољубиви Господ, видећи невољу људи и помор свих животиња, беше готов, по доброти Својој, да пошаље дажд земљи, али се уздржа од тога, да би испунио пророкову вољу и да се не би показале лажне пророкове речи: Тако да је жив Господ, ових година неће пасти на земљу дажд ни роса докле ја не речем!
Пророк који изговори ове речи беше толико обузет ревношћу за Бога, да ни себе сама није штедео, јер је знао да ће и он сам, кад нестане хране на земљи, трпети глад као и остали људи. Али он није марио за то, јер је радије волео умрети од глади него помиловати нераскајане грешнике који непријатељују против Бога. А шта ради свемилосрдни Господ? Он шаље пророка Илију у неко усамљено место, далеко од људи, говорећи му: Иди на исток, и сакриј се код потока Хората према Јордану. И из онога потока пиј воду, а гавранима сам заповедио да те хране тамо (3 Цар. 17, 3-4).
Ово уради Господ зато, да би сачувао пророка од убилачких руку Језавељиних, и да пророк не би умро од глади, и да би помоћу гаврана изазвао у пророку сажаљење према људима који пропадају и умиру од глади и жеђи. Гаврани су по природи прождрљивији од других птица; они немају сажаљења чак ни према својим тићима, јер врана чим излегне своје тиће, одмах их напушта и одлеће, остављајући их да поцркају од глади. Само промисао Божји, који се брине о сваком створењу, храни напуштене тиће: јер им шаље из ваздуха муве, те им улећу у уста. И када по наређењу Божјем гаврани долетаху сваки дан к пророку, доносећи му храну, изјутра хлеб, предвече месо, Бог кроз то сваки пут на тајанствен начин говораше пророковом срцу: Погледај како се гаврани, по природи дивљи, лакоми, прождрљиви, мрзитељи својих тића, брину о твојој исхрани: сами су гладни, а теби доносе храну! Међутим ти, човек, немаш сажаљења према људима, и хоћеш да помориш глађу не само људе него и стоку и птице. Исто тако, када пророк виде да кроз извесно време пресахну поток, Бог му рече: Већ је време да се смилујеш на мучену твар и да јој пошаљеш дажд, да и ти сам не би умро од жеђи. – Међухим, ревнитељ Божји се крепљаше, молећи Бога о супротном: да не буде дажда док не буду кажњени они који су још некажњени, и док се не истребе са земље непријатељи Божји. Тада Господ опет, премудро приволевајући слугу Свога на сажаљење, посла га у Сарепту Сидонску, која не беше под влашћу цара Израиљског, к сиромашној жени удовици, да би он размислио у себи, какву несрећу нанесе он не само људима богатим и брачним него и бедним удовицама, које не само у време глади него и у време изобиља и плодности често немају свакодневну храну. Када пророк дође к вратима града Сарепте, он угледа удовицу са две обрамнице дрваца; јер она не имађаше брашна више сем једне прегршти у здели и нешто уља у крчагу. Гладан, пророк затражи од ње парче хлеба. Удовица му исприча о својој крајној беди у којој се налази у последње време, и каза му да она жели да последњи пут зготови обед сину и себи од брашна што га има, па да онда умру од глади. И ово је могло да потресе Божјег човека, те да се сажали на све бедне удовице; али велика ревност његова за Бога надвлађиваше све, и он не обраћаше пажњу на пропадање твари, желећи да прослави Творца и покаже свој васељени Његову свемоћну силу. Имајући пак по мери своје вере благодат чудотворства од Бога, пророк учини те брашна и уља не нестаде у удовичиној кући; и њега храњаше удовица док не престаде глад. Пророк и умрлог сина удовичина васкрсе молитвом и трократним дувањем на њега, о чему говори Свето Писмо. Постоји предање о овом васкрснутом сину удовичином, да му је име било Јона, и да се он у зрелим годинама својим удостојио пророчкога дара, и био послан Богом у Ниневију да проповеда покајање; но прогутан у мору китом, и после три дана изишав из кита, он је постао праобраз тродневног васкрсења Христовог, као што се о томе подробно казује у пророчкој књизи његовој и у житију његовом. По истеку трију бездаждних и гладних година, свеблаги Бог, видећи где се Његово саздање потпуно уништава глађу на земљи, сажали се и рече слузи Своме Илији: Иди, јави се Ахаву, јер хоћу да се смилујем на дело руку мојих, и речју уста твојих пошаљем дажд сасушеној земљи, напојим је и учиним плодородном. А ето, и Ахав већ нагиње к покајању, тражи тебе и готов је да те послуша у свему што му наредиш. Пророк одмах крену из Сарепте Сидонске у Самарију, престоницу Израиљског царства. У цара пак Ахава бејаше управитељ двора неки Авдија, човек који се веома бојаше Бога и верно Му служаше. Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија сакри сто пророка, по педест у једну пећину, и храни их хлебом и водом. Овог свог царедворца призва к себи цар Ахав (још пре доласка пророка Илије к њему) и посла га да потражи крај пресахлих потока траве, да би прехранили то нешто мало преосталих у животу коња и друге стоке. А кад Авдија изађе из града, срете светог пророка Илију, поклони му се до земље и каза му да га је Ахав брижљиво тражио по целом царству свом. Свети Илија рече Авдији: Иди, кажи господару своме: ево ја, Илија, идем к њему. – Авдија одбијаше говорећи: Бојим се, кад ја отидем од тебе, Дух ће те Господњи пренети у другу земљу, па ћу ја испасти лажов пред господарем мојим, и он ће се разгневити и убити ме. – Илија одговори: Тако да је жив Господ, пред којим ја стојим, данас ћу се показати Ахаву. Тада се Авдија врати и каза цару. Ахав похита у сусрет човеку Божјем. А кад угледа Илију, он се због прикривене у себи злобе према пророку дрзну рећи пророку тешку реч: Јеси ли ти онај што квариш Израиљ? – На то пророк Божји неустрашиво одговори Ахаву: Не кварим ја Израиљ, него ти и дом оца твога оставивши Господа Бога свог и приставши за поганим Валом. После тога пророк Божји, као онај који има у себи силу помоћи Божанске, стаде са влашћу наређивати цару, говорећи: Сада пошљи и сабери к мени свих десет племена Израиљевих на гору Кармилску, и доведи четири стотине и педесет бестидних пророка Валових и четири стотине и педесет одвратних пророка који служе другим поганим идолима на високим горама, и сви једу за столом Језавељиним; нека они ступе у спор са мном о Богу, па ћемо видети који је Бог истинит. Цар одмах посла гласоноше по свој земљи Израиљској, сабра безбројно мноштво народа, и све погане пророке и жреце сазва на гору Кармил, па и сам тамо дође. Тада ревнитељ Божји Илија, ставши пред свима, рече цару и свему народу Израиљском: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако Господ Бог, који вас крепком руком изведе из Египта, јесте Бог, зашто онда не идете за Њим? Ако ли пак Вал јесте бог ваш, онда идите за њим. На ове пророкове речи народ ћуташе, а и не могаше ништа одговорити, јер сваког Израиљца изобличаваше сопствена савест због заблуде његове. Тада пророк Илија продужи: А сада, да бисте познали истинитога Бога, урадите што вам будем наредио. Ви видите да сам само ја остао пророк Господњи у свему Израиљу, а све остале пророке ви побисте. Ви исто тако видите како је овде много пророка Валових. Дајте нам дакле два јунца за жртву, једног мени а другог жрецима Валовим; но огња нам не треба. На чију жртву спадне огањ с неба и спали је, бог тога и јесте истинити Бог, и сви се имају поклонити Њему, а противници да се предаду на смрт. Саслушавши ове речи, сав народ похвали предлог пророка Божјег и рече: Нека тако буде! добар је твој предлог!
Када два јунца бише доведена усред скупа, свети Илија рече бестидним пророцима Валовим: Изберите себи једнога јунца, и ви први приготовите жртву, јер вас је много, а ја ћу приготовити после, пошто сам један. А када положите јунца на дрва, огањ не потпаљујте, него се молите вашем богу Валу, да он с неба пошље огањ и сажеже вашу жртву. Бестидни пророци тако и поступише. Бацивши коцку они узеше јунца, начинише жртвеник, наређаше на њему много дрва, заклаше јунца, исекоше га на делове, положише их на жртвеник преко дрва, па се стадоше молити своме Валу, да пошље огањ на њихову жртву. И призиваху име Валово од јутра до подне вичући: Услиши нас, Вале! услиши нас! – Но не би ни гласа, ни одговора. И скакаху они око свог жртвеника, али све узалуд. А кад би у подне, стаде им се пророк Божји Илија ругати, и рече: Вичите јаче, да би вас чуо бог ваш! ваљда се нешто замислио, или је у послу, или с неким разговара, или пирује, или спава; вичите дакле што јаче, да бисте га пробудили! – И викаху лажни пророци иза гласа, и по обичају свом параху себе ножевима, а други бичеваху себе до крви. Пошто прође подне и дан нагињаше к вечеру, а бесрамни жреци ништа не успеше, рече им свети Илија Тесвићанин: Умукните једном и престаните! већ је време да ја принесем жртву. – И умукоше поштоваоци Вала. Тада пророк Илија, обраћајући се народу, рече: Приступите к мени! – И приступише к њему сви. И узе Илија дванаест камена према броју племена Израиљевих, начини од њих жртвеник Господњи, нареди дрва на жртвеник, исече јунца на комаде, метну их на дрва, ископа ров око жртвеника, и нареди људима да четири ведра воде излију на жртву и на дрва. И они тако урадише. Илија им рече: Учините још једном! – И они учинише још једном. Илија им опет рече: Учините и трећом! – И они учинише трећом, те вода потече око жртвеника, и ров се напуни воде. И завапи Илија к Богу, гледајући у небо, и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Јаковљев! услиши сада мене, слугу Твога, и пошљи с неба огањ на жртву, да би сви ови људи данас познали да си Ти једини Господ Бог у Израиљу, а ја – слуга Твој, и Теби принесох ову жртву! Услиши ме, Господе, услиши ме, да би се срца ових људи опет обратила к Теби!
И паде с неба огањ од Господа, и спали жртву и дрва и камен и прах, и воду у рову попи; – све уништи огањ. А народ кад то виде сав попада ничице, кличући: Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега. – Тада Илија рече народу: Похватајте пророке Валове да ни један не утече. – Народ их похвата, и свети Илија их одведе на поток Кисон, који се улива у Велико Море, и тамо их покла својом руком, и нечисте лешине њихове побаца у воду, да не би поганили земљу и смрад њихов кужио ваздух. После тога свети Илија рече цару Ахаву да што брже једе и пије, па упрегне коње у кола и пожури на пут, јер ће пасти силан дажд и поквасити све. Када Ахав седе да једе и пије, Илија се попе наврх Кармила. Сагнувши се к земљи, он метну лице своје међу колена своја и мољаше се Богу да пошље дажд на земљу. И одмах се молитвом његовом као кључем отвори небо, и паде силна киша, која покваси све и богато напоји жедну земљу. Тада Ахав, увидевши своју заблуду, оплакиваше грехе своје на путу за Самарију. А свети Илија, опасавши бедра своја, пешке иђаше испред Ахава, радујући се о Господу Богу свом. Када за све ово дознаде гадна царица Језавеља, жена Ахавова, она се страховито разбесне због погубљења њених бестидних пророка и посла поруку светоме Илији, кунући се боговима својим, да ће га она сутрадан убити у онај час у који он поби пророке Валове. И уплаши се свети Илија смрти, јер и он беше човек са слабостима својственим природи људској, као што је и речено о њему: Илија беше човек као и ми (Јак. 5, 17). И побеже из страха од Језавеље у Вирсавеју, у царство Јудејско, и отиде у пустињу сам. Путовавши кроз пустињу дан хода, он седе под смреку да се одмори. Опхрван тугом, он стаде молити од Бога смрт себи, говорећи: „Господе! доста сам већ живео на земљи; узми сад душу моју; еда ли сам бољи од отаца својих?“ Ово пророк рече не због муке од гоњења него као ревнитељ Божји, не трпећи злоћу људску и бешчешћење Бога и хуљење пресветог имена Господњег: њему смрт беше лакша него слушати и гледати људе безаконике који презиру и одбацују Бога, Творца свога. Молећи се тако, свети Илија леже и заспа под дрветом. И гле, анђео Господњи такну га и рече му: „Устани, једи и пиј“. Пробудивши се, Илија угледа крај свог узглавља врућ хлеб и крчаг воде; и уставши једе и пи, па опет заспа. Но анђео Господњи дође по други пут, и такну га говорећи: „Устани, једи и пиј, јер ти је пут далек“. И уставши Илија једе и напи се воде; па поткрепљен тиме он путова четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив. Тамо се настани у пећини. Ту му саговорник би сам Господ, који му се јави у благом лахору који тихо дуваше у чистом ваздуху. Када се Господ приближаваше к њему, испред Господа иђаху страшна знамења: најпре настаде силна олуја која брда разваљиваше и стене разламаше; затим иђаше огањ, али Господ не беше у огњу; а иза огња глас танане светлости, и ту Господ. А кад Илија чу пролажење Господа, он заклони лице своје плаштом и изишав стаде пред пећином; и чу глас Господа који му говораше: Шта ти ту радиш, Илија? – Он одговори: Ревнујући поревновах веома за Тебе, Господа Сведржитеља, јер синови Израиљеви оставише завет Твој, жртвенике Твоје развалише, и пророке Твоје побише мачем; и ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму. – А Господ, тешећи Илију у његовој тузи, откри му да није сав Израиљ одступио од њега, него Он има седам хиљада тајних слугу Својих који не преклонише колена своја пред Валом. Уједно с тим Господ обавести Илију да ће убрзо погинути Ахав и Језавеља и сав дом њихов; и нареди да унапред одреди за цара над Израиљем једног достојног човека, по имену Јуја, који ће истребити сав род Ахавов; поред тога нареди да и Јелисеја помаже за пророка. Утешивши тако слугу Свога Господ отиде од њега. А угодник Божји по наређењу Господњем отпутова оданде, и нађе Јелисеја сина Сафатова где оре са дванаест пари волова, баци на њега плашт свој, каза му вољу Господњу, назва га пророком и нареди му да иде за њим. А Јелисеј рече светом Илији: Молим те, пусти ме на кратко време да се опростим са оцем мојим и мајком мојом, па ћу поћи за тобом. – Свети Илија му не спречи то. Јелисеј онда оде дома, закла пар волова са којима је орао, приреди угошћење суседима и рођацима, па се опрости са родитељима, и оде за светим Илијом пратећи га свуда и служећи му као слуга и ученик. У то време цар Ахав, под утицајем своје неваљале жене Језавеље, својим ранијим безакоњима додаде ново безакоње; и то ово: Један Израиљац по имену Навутеј имађаше виноград до имања цара Ахава у Самарији. Ахав предложи Навутеју: Уступи ми свој виноград да начиним од њега градину, јер је близу до двора мога; а ја ћу ти дати за њега бољи виноград, или ако волиш, даћу ти у новцу шта вреди. – Навутеј одговори: Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе предака својих.
Тада се Ахав врати кући својој зловољан и љутит због Навутејева одговора, и од муке не могаде јести хлеба. Дознавши разлог Ахавовог нерасположења, Језавеља му се насмеја, и рече му: Зар је таква власт твоја, царе Израиљев, да чак и према једном човеку ниси у стању показати вољу своју? Него престани са тугом, једи хлеба и причекај мало, па ћу ти ја сама дати у руке Навутејев виноград.
Рекавши то, она написа наредбу у царево име најстаријим грађанима Израиљским и удари на њу царски печат. У наредби беше написано, да они оклеветају Навутеја како је тобож хулио Бога и цара, да приведу лажне сведоке, па да због тога заспу Навутеја камењем изван града. И би извршено ово неправедно убиство према безаконом наређењу. А после погубљења невиног Навутеја, Језавеља рече Ахаву: Сада узми без новца виноград Навутејев, јер Навутеја већ нема међу живима.
Чувши да је Навутеј убијен, Ахав се мало ожалости, па затим пође у Навутејев виноград да га присвоји. На путу га, по наређењу Божјем, срете свети пророк Илија и рече му: Пошто си неправедно убио невиног Навутеја и отео његов виноград, због тога овако вели Господ: На месту на коме пси полизаше крв Навутејеву, на том истом месту пси ће полизати твоју крв; такође и жену твоју Језавељу појешће пси, и сав дом твој биће истребљен. Чувши ове речи Ахав заплака, збаци са себе царску одећу своју, обуче се у врећу и наложи на себе пост. И то тако мало покајање Ахавово пред Господом учини, те извршење казне изречене дому Ахавовом би одложено за време после његове смрти. Јер Господ рече пророку Свом Илији: Пошто се Ахав тако понизи преда мном, нећу навести оно зло на дом његов за живота његова, него у дане сина његова. После тога поживе Ахав три године, па би убијен у рату. Са бојишта га на колима повезоше у Самарију, и његову крв која је текла с кола полизаше пси, као што предсказа пророк Божји. Исто тако и све оно што беше проречено о Језавељи и о целом Ахавовом дому зби се потом у своје време, по узећу светог Илије на небо (ср. 4 Цар. 9, 22-37). По смрти Ахава на његово место зацари се Охозија син његов. И он се показа како наследник очева престола тако и наследник очева многобожја, јер слушајући бедну матер своју Језавељу он служаше и приношаше жртве поганом Валу, те тиме веома разгневи Господа Бога Израиљева. Једном услед несмотрености Охозија паде са прозора свога дома и тешко се разболе. И он упути посланике лажном богу Валу, или тачније – демону који живљаше у идолу Валовом и даваше лажне одговоре онима који му се обраћаху питањима. Томе демону он и посла да пита за своје здравље, да ли ће оздравити од болести. Када посланици Охозијини иђаху путем ка Валу, срете их, по наређењу Божјем, пророк Божји Илија и рече им: Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате поганог Вала? Вратите се и реците цару који вас је послао: Овако вели Господ: нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети на њој. Вративши се, посланици саопштише болноме цару ове речи. Цар их упита: Какав беше на очи тај човек који вам то рече? – Они одговорише: Беше космат и опасан кожним појасом. – Цар на то рече: То је Илија Тесвићанин. – И посла педесетника са његовом педесеторицом, да ухвате Илију и доведу к њему. Они одоше и нађоше Илију на гори Кармилу, јер беше навикао да највише борави тамо. Угледавши Илију где седи на врх горе, педесетник му рече: Човече Божји! сићи овамо, цар наређује да идеш к њему. – Свети Илија одговори педесетнику: Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прождре тебе и твоју педесеторицу. – И тог часа сиђе огањ с неба и сагоре их у пепео. Цар онда посла другог педесетника с његовом педесеторицом, но и њих снађе то исто: паде с неба огањ и прождре их. Тада цар посла и трећега педесетника с његовом педесеторицом. А овај педесетник, дознавши шта се догоди са његовим претходницима, дође к светом Илији са страхом и смирењем, клече на колена своја пред њим, мољаше га говорећи: Човече Божји! Ево душа моја готова је пред тобом, и душе ових слугу твојих што су са мном; смилуј се на нас; дошли смо не по својој вољи, него смо послани к теби; не погуби нас огњем, као наше претходнике.
И поштеде пророк дошавше са смирењем; а оне пре њих не поштеде зато што беху дошли с гордошћу и влашћу, и имађаху намеру да га ухвате као заробљеника и воде са бешчешћем. И нареди Господ светом Илији да без бојазни иде к цару са овим трећим педесетником да му каже исто што и раније. Тада човек Божји пође с горе са педесетником и његовим људима. Дошавши к цару он му рече: Овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Вала о животу твом као да нема Бога у Израиљу да би га питао, нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети. И умре Охозија по речи Господњој, изреченој устима пророка. После Охозија зацари се брат његов Јорам, пошто Охозија не имађаше сина. На овоме Јораму заврши се дом Ахавов, јер би истребљен гневом Божјим у дане светог пророка Јелисеја, као што о томе пише у његовом житију. Када се приближи време у које је Господ хтео да узмс к себи Илију жива у телу, иђаху Илија и Јелисеј из града Галгала у град Ветиљ. Но знајући по откривењу Божјем да му се приближи узеће на небо, Илија хтеде да остави Јелисеја у Галгалу, смиреноумно скривајући од њега своје прослављење које му је предстојало од Бога; и он рече Јелисеју: Остани ти овде, јер мене Господ шаље до Ветиља. – А свети Јелисеј, који је такође по откривењу Божјем знао шта се има догодити, одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. И обојица одоше у Ветиљ. А синови пророчки који живљаху у Ветиљу приступише насамо к Јелисеју и рекоше му: Знаш ли да ће Господ узети господара твог од тебе? – Јелисеј одговори: Знам и ја, но ћутите. – Потом свети Илија рече Јелисеју: Остани ти ту, јер мене Господ шаље у Јерихон. – Јелисеј му одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. – И они обојица одоше у Јерихон. А синови пророчки који бејаху у Јерихону приступише к Јелисеју, и рекоше му: Знаш ли да ће данас узети Господ од тебе господара твога? – Јелисеј одговори: знам, ћутите. – Свети Илија опет рече Јелисеју: Остани ти ту, јер ме Господ шаље на Јордан. – Јелисеј одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. – Тако отидоше обојица. За њима пођоше и педесет људи између синова пророчких, пратећи их издалека. А кад оба света пророка стигоше на Јордан, Илија узе свој плашт, сави га и удари њиме по води; вода се раступи тамо и амо, те пређоше обојица сувим. А кад пређоше Јордан, рече Илија Јелисеју: Ишти од мене шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе. – Јелисеј одговори: Молим да дух што је у теби, буде двоструко више у мени. – Илија рече: Заискао си тешку ствар; али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити.
И кад иђаху даље разговарајући се, гле, изненада се појавише огњена кола и огњени коњи и раставише их, при чему Илија би у вихору узет на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче, оче! кола Израиљева и коњица његова! (Овим речима он као да говораше: Ти си, оче, био сва сила Израиљева; својом молитвом и ревношћу ти си више помагао Израиљском царству него велико мноштво ратних кола и наоружаних коњаника). – И Јелисеј више не виде Илију; онда дохвати своје хаљине и раздра их од туге. Утом паде крај њега плашт бачен одозго Илијом; он га узе, стаде на брегу Јордана, удари плаштом по води и, разделивши њиме воду као Илија, пређе по суву, и постаде наследник благодати која деловаше у његовом учитељу.
Свети пророк Божји Илија, огњеним колима узет на небо са телом, жив је све до сада у телу, чуван Богом у рајским насељима. Њега видеше три света апостола у време преображења Господња на Тавору; и опет ће га видети обични смртни људи пред други долазак Господњи на земљу. И он који је избегао смрт од мача Језавељина, пострадаће тада од мача Антихристова (Откр. 11, 3-12). И после тога он ће се не само као пророк него и као мученик удостојити у лику светих веће части и славе, него сада, од праведног наградодавца Бога, Једнога у Три Лица, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

Објављено под Разно | Коментари су искључени на Житије Светог Пророка ИЛИЈЕ ТЕСВИЋАНИНА

Епископ Григорије: О Првоврховним Апостолима

Свети Првоврховни апостоли Петар и Павле

Петар је утјеха свима нама, јер је – како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама – био уистину човјек. Он нам је узор, нада и свједок. Павле је прије свега и више од свих Aпостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује: „Исто тако се и ви радујте и будите радосни са мном“ (Фил. 2,18)

Заиста, на овој Светој двојици предивно се осликавају Христове ријечи из Његове Првосвештеничке молитве: „Да сви једно буду“. Једно срце, један дух, једно апостолство и једна вјера, један Пут и Истина и Живот у два човјека, по мјерилима свијета – неспојива, далека, различита, једна мисао у два ума, наизглед – ни по чему сродна. Но ово је било могуће, као што и јесте и биће могуће кроз сву историју Цркве, зато што је сваки од њих, као и сваки од истинских сљедбеника Христових могао да исповједи Павлове ријечи: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Онај Исти Христос Који Говори: „Гле, све чиним новим!“

Петар, поријеклом из незнатног палестинског градића Витсаиде, на обали Генисаретског језера. Простодушан и богобојажљив риболовац, у чистоти свог ватреног и вјерног срца које је – по Писму – чекало Месију, на Христов позив да крене за Њим, заједно са братом Aндрејем Првозваним креће за Господом у једну животну драму препуну успона и падова, наглости и колебања, оданости и сумње, храбрости и страха, али драму у којој ни за трен његово срце не бива помрачено „другом мишљу“ или потајном намјером, већ увијек и једино вођено доживљајним догађајем живљења са Христом доживљајем тренутка који га је – тако срчаног – преплављивао. Брз и нагао, често је „истрчавао“ прије других: први исповиједа Христа као Сина Бога Живога, први скаче у Гетсиманском врту и без благослова ножем одсијеца уво једном од војника који су дошли по његовог Љубљеног Учитеља, први скаче у воду и плива ка обали, када су, по Васкрсењу, Aпостоли који су ловили рибу препознали на њој Васкрслог Господа. Међутим, овај исти Петар, уплашен у тренутку провјере његове вјере и оданости, док Христа свезаног испитују пред синедрионом – одриче да Га познаје. Троструко одрицање, но на само један Христов поглед – дубоко и свецијело покајање.

Јавивши се по Васкрсењу ученицима, Господ Који познаје срце Петрово поново га враћа у апостолско достојанство, показујући да љубав покрива многе гријехове. О сусрету Васкрслог Христа и покајаног Петра, једном од највеличанственијих у историји свијета, говори прелијепа стихира са вечерње службе Празника Св. Aпостола, у којој се каже: „Троструким питањем: љубиш ли ме Петре, троструко одрицање Христос исправља. A Петар говори Тајновидцу: Господе, Који све видиш и све знаш, Ти знаш да те волим! И опет њему Спас: паси овце моје, паси изабране моје, паси јагањце моје, које крвљу својом снабдјех за спасење; Њега моли богоблажени Aпостоле да нам дарује велику милост.“ Петар је утјеха свима нама, јер је – како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама – био уистину човјек. Толико другачији од Павла, а опет нераскидиво са њим повезан у Христу и кроз Христа, од рибара је постао Aпостол, од уплашеног свједока Христовог суђења – стуб и темељ Цркве, од човјека који у тијелу живи и гријеши – свједок и учесник небеских откривења. Он нам је узор, нада и свједок. Потврда да се „сила Божија у немоћи показује савршена“. Проповиједао је у Палестини и Малој Aзији, по Илирику и у Италији.

Павле, Јеврејин родом из живописног малоазијског града Тарса, киликијске пријестонице, старог трговачког центра на раскрсници двају култура: грчко-римске са запада и семитско-вавилонске са истока. Са запада, овај град је био под утицајем културних народа Мале Aзије. Са истока – везан са семитским источним народима. Са југа – био је отворен ка Средоземљу, и можда управо у шароликости домаћег и страног становништва које је његов родни град насељавало и лежи тајна каснијег Павловог космополитства, неизмјерне љубави и ширине погледа са којима је приступао свим људима. Тарс, који се у то вријеме на културном пољу такмичио са Aлександријом и Aтином, пружао је неизмјерне могућности у погледу образовања, и млади, ватрени, отворени и ревносни дух Павлов ове је могућности свесрдно користио.

Као син угледних родитеља, школовао се код најбољих јелинских и јеврејских васпитача и философа у Тарсу и Јерусалиму, бавио се спортом, који је био обавезан предмет у тадашњим школама, говорио многе језике, беспријекорно познавао вјеру својих отаца чијој је најтврђој струји и сам припадао, знао је и јелинску и римску вјеру и традицију, као и култове и религиозна вјеровања многобројних паганских народа са којима је долазио у додир. Окружење у коме је овај бриљантни ум стасавао, било је прожето утицајем многобројних научника, бесједника, путујућих философа – но Павле је био обдарен изузетном проницљивошћу и својеврсним „познавањем духова“, тако да није нимало чудно што је касније, већ као хришћанин и Aпостол, писао у својим посланицама: „Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се“ (1Сол. 5,21). Ватрен и изузетно учен и проницљив, полиглота и бесједник, пјесник и витез, овај Савле, потоњи велики Павле, који је од Јеврејске Синагоге послат као „бич Божији“ на новојављену „групицу хришћана“, како су Јевреји називали рану Цркву, Хришћане је, када је полазио у Дамаск да их гони, познавао једино кроз оптужбу да одступају од Мојсијевог закона и да заслужују мржњу и уништење. Пролазећи на своме путу за Дамаск житним пољима Самарије – кроз која је неколико година прије њега пролазио и Сам Спаситељ говорећи: „Подигните очи своје и видите њиве: жуте се за жетву (…) Молите се, дакле, Господару од жетве да пошаље посленике на жетву своју“ (Јн. 4,35 и Мт. 9,38), овај жестоки прогонитељ ни слутио није да ће управо он постати један од највећих посленика на њиви Господњој. Јер, на домаку Дамаска десило се нешто величанствено и страшно: тајанствена свјетлост, свјетлост нетварна јача од сваке свјетлости, обасјала је хоризонт и Савле се потресен срушио на земљу. A сноп те јарке свјетлости захватио је лежећег гонитеља и он је у њој чуо глас Господа Који га са благим пријекором пита: „Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се!“ (ДAп. 26,14).

Овај глас у трену слама сву наглост и отпорност његовог духа, јер тај глас који је чуо на језику својих отаца био је истовремено благ и умилан као лаки повјетарац – како га је својевремено чуо и Пророк Илија на Хориву – али и пун бола и туге, озбиљности и жалости, и неке разоружавајуће свечаности. „Ко си ти, Господе?“ пита Савле до сржи свога бића рањен гласом Онога Који му се не јавља као осветник, већ као спасоносна Доброта и свеобнављајућа Љубав, и чим је добио одговор: „Ја сам Исус, кога ти гониш“, долази до потпуног прелома и свецијелог преображаја у духу његовом. Ослијепивши тјелесним очима својим од силе и славе божанствене свјетлости, очима свог препорођеног духа Савле је видио очи Онога Који га је посматрао из вјечности. И ето, по премудром Промислу Божијем, у једном једином трену обраћења, након првог али вјечног сусрета са „Оним Који јесте“, овај наново рођени човјек постаје изабрани сасуд у који ће бити похрањене и из кога ће се тако богато излити велике и најдубље истините ријеке хришћанске вјере и живота, којима напајана Црква живи, и траје већ ево двадесет вијекова.

Његово обраћење било је потпуно и непоколебљиво – никаква потоња искушења и потешкоће нису у њему изазвали ни најмање колебања нити сумње. И у њему је, као и у Петру, Божанска моћ и сила прихватила и подржала спремност срца и добру вољу човјека, те је у трену, под погледом Васкрслога Христа пуним горуће љубави – погледом који онога кога гледа не сагоријева већ просвећује и освећује спаљујући само трње сагрешења – све оно што је у њему било грубо и рушилачко постало благо и обнављајуће: осјећања, дарови, силна енергија, и на крају фанатизам који се претопио у жарко и силно осјећање љубави према Ономе Који је Живот, а тиме према свему и свима. Важно је запазити да је увијек тако када смо у заједници са Христом: сви наши потенцијали су у функцији наше користи. Када нисмо у Христу и са Христом, све силе нашег богомсазданог бића окрећу се и раде против нас. У томе и јесте трагедија живота без Христа. И ко ће, сем обраћеног и Оног Који обраћа знати шта се све збивало у том овјечностњеном тренутку сусрета између Христа и Павла? То „рушење свјетова“ и обраћање Савлове људске охолости у Павлову племенитост и достојанство духа који ће ријечју побиједити и обновити свијет, остаје тајна и чудо. Aли – чудо које нас и наше вријеме, до сржи нагризено маловјерјем и сумњом у то да су чуда могућа, мора и треба да пробуди и покрене ка промјени на боље, више и јаче, за шта у вјери никада није касно.

Павле је прије свега и више од свих Aпостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује: „Исто тако се и ви радујте и будите радосни са мном“ (Фил. 2,18). Са свих страна нападан, ударан и вријеђан, узвраћао је – благодарношћу и радосним славословом Богу: „Хвала Богу Који нам свагда даје побједу“ (2Кор. 2,14). За њега је, након што је једном познао Истину, по ријечима Св. Јована Златоустог, само једно било страшно и само једно пораз: оставити Бога.

Aпостолски сабор у Јерусалиму по први пут је окупио све Aпостоле око актуелног и за то вријеме горућег питања: морају ли се незнабошци који прелазе у хришћанство подвргавати испуњавању традиционалних јеврејских закона, (прије свега обрезања). Овдје су кључну улогу одиграле Павлова облагодаћена мудрост и храброст да се у лице супротстави Aп. Петру који је по том питању био још увијек колебљив. „Ја законом закону умријех да Богу живим; с Христом се разапех: не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,19). У тим је ријечима из њега, попут вулкана, избила сва његова мистична љубав према Христу, која је у њему буктала још од Дамаска и којом је вођен и могао тако дубоко да осјети разлику између закона и благодати. Својом силовитом аргументацијом, Павле је као и много пута потом однио побједу. Но ово није била побједа њега над браћом, већ једном за свагда извојевана побједа Цркве над било каквим обликом национализма или расизма и робовања формама и законима, који директно устају против њеног васељенског, свеспасоносног карактера.

Иако је Киликија била под изузетно јаким грчким утицајем, нарочито у културном погледу, тадашњи господар свијета био је Рим, који је настојао да романизира јелинизовани исток додјељивањем свог, римског грађанства угледнијим грађанима. Тако је Павле, као син угледних грађана, добио римско држављанство које му је у потоњем мисионарском, апостолском раду – а проповиједао је готово по читавом свијету: од граница Aрабије до Шпаније, међу Јеврејима, али и међу незнабошцима, због чега је и прозван „васељенским Aпостолом – било од великог значаја, јер му је служило као путна исправа по читавој, тада импозантној, Римској империји. Међутим, она је имала велику ману, а мана су, као и увијек, били тоталитаризам и аутократија, сила која је све приморавала да јој се у духовном погледу слијепо покоравају. Рим није знао за „ману“, тј. слабост Премудрости и Силе Божије, којој је име – Милост. Није знао ни то да се: „Ријеч Божија не да свезати“.

Говорити о Светим Aпостолима може се дуго и много, јер сва пуноћа живота у Христу садржана је у њиховим животима и учењу. Дивити се њима, значи дивити се сили Божијој, којом потпомогнути они и јесу припремили себе за такво изобиље благодати кроз њих пројављено. Но, на нама је не само дивити се, већ и – по сопственим моћима и расположењу срца – подражавати их као образац врлине, будући да смо и ми и они носиоци исте, пале природе. Требало би, по ријечима Св. Јована Златоустог, „гледати не само на величину и превасходност њихових дјела, него и на силу њихове ревности којом су стекли такву благодат. Уистину је утјеха што ни они, Првоврховни Петар и Павле, не бијаху без мане и гријеха, без промашаја и падова. Као да су нам њихови животи дати и представљени тако јасно и огољено, баш зато да не бисмо имали изговора за невјеровање, и да би нам свједочили да је покајање пут којим дознајемо ону величанствену и радосну благовијест да „срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити“, „да ће се подигнути зидови јерусалимски“, и да и ми можемо да постанемо становници тог вјечног града Божијег.

Можда се питате како је могуће да су ови освајачи васељене тако високо узлетјели, и све надзиру, и све поучавају, и све опомињу, и позивају нас горе, да не будемо црви већ небопарни орлови – а истовремено су имали такве слабости? Нарочито гледано из перспективе савремених моралиста који суде и осуђују а не знају и не познају људе хришћане, свештенике и епископе, који су такође обучени у благодат Духа Светога! Они ће слабости и немоћи увијек претпоставити сили са висине и рећи ће вам: „он је овакав или онакав!“ Они никада Павла не би примили, они никада Петру не би опростили! Но, ми се опет у овом празнику учимо како Христос прима и опрашта. Јер, Христос је Љубав. A љубав је, како Павле пјева, „благотворна, све трпи, све сноси, свему се нада“ (1Кор. 13,4).

И не сијецимо здраво дрво, ако је на њему понека сува грана. Будимо као мудри, који чувају и поштују сваку стабљику и свако дрво у башти, сваки чокот у винограду Господњем. Да у заједници љубави коју Дух Свети конституише у нашим срцима, баш као Петар и Павле, и ми у овом вијеку угледамо свјетлост богопознања, а у будућем – да се наслађујемо вјечних блага.

Објављено под Разно | Коментари су искључени на

ВЕБСТРАНИЦА У ИЗРАДИ…

Драги посетиоци ове вебстранице,

добро дошли на званичу интернет презентацију парохије КАСЕЛ.
Надамо се да ћете са уживањем пратити новости, збивања и друге информације, везане за рад наше парохије и Цркве уопште.

Под главном навигацијом горе, можете наћи детаљније путоказе за Ваше потребне информације.
Вебстраница је још у изради, па Вас молимо за разумевање и стрпљење.

С´љубављу,

Ваш, о. Марко

Објављено под Разно | Коментари су искључени на

Објављено под Разно | Коментари су искључени на

Црква на дар

Наставите са читањем

Објављено под Разно | Коментари су искључени на Црква на дар