Друга средњевековна српска престоница на обали Дунава било је Смедерево. Када, после смрти Стефана Лазаревића, деспот Ђурђе Бранковић није могао остати у Београду који су преузели Мађари, он је саградио нову престоницу у Смедереву. Место је изабрао што даље од Турака, а са ослонцем на Дунав и границу Угарске. Ту је равница те је саграђен „водени град“, опкољен Дунавом и Језавом, а са треће стране прокопан је широк ров са водом. То је свршено од 1428. до 1430. године, како се види из великог натписа изведеног опекама на једној кули унутрашњега (малог) града.
Овакви натписи су уопште ретки, а ово је једини пример на простору бивше Југославије. Има их још у Византији, а са те стране узет је можда и модел за зидове и куле, што је разумљиво када се зна да је радове водио Византинац Кантакузен, брат Ђурђеве жене Јерине.
Смедеревски град био је (када се изузму утврђене вароши) једна од највећих средњевековних тврђава у Европи (једна страна његове троугаоне основе износи око 550 метара). Језгро је представљао троугаони тзв. Мали град, у врх Великога, опет троугаонога града. Овај већи део саграђен је одмах после Малога града (који је завршен 1430. године). Мали град је имао 6 а велики град још 19 – укупно 25 великих четвртастих кула. Мали град је служио Деспоту Ђурђу као утврђен замак, од чије су једине велике дворане остала до данас четири дводелна прозора на градскоме платну, а пространство Великога града било је потребно за смештај многобројне посаде, чији је број могао износити и више хиљада људи, као што је, по неким подацима, и број нападача износио више десетина хиљада.
Мада је XV век већ увелико време ватренога оружја и мада то оружје Срби, а нарочито Турци, већ увелико употребљавају – Смедерево град је ипак конципиран као град саграђен за борбу и одбрану хладним оружјем. Топовских места нема, сем ако топови нису били постављени само на платформама високих (и преко 15 м) кула – али то су могла бити само мања оруђа. Пошто су га заузели, Турци су га (1480. године) појачали у томе смислу, додајући му испред сва три угла по једну савременију ниску батеријску кулу за одбрану.
Данас је цео велики комплекс у рушевинама, али нема дуго времена кад то није тако било: за време првог светског рата и преласка Аустријанаца преко Дунава, стари град је био најтеже бомбардован (чак и топовима од 42 цм) и тешко оштећен. Затим је у другом светском рату доживео ново разарање великом експлозијом муниције која је ту била смештена. И најзад су, пред крај тога рата довршили његово рушење енглески бомбардери из ваздуха. Тако је Смедеревски град од најлепшег и најочуванијег средњевековног града, остао до данашњих дана као један од најруиниранијих, чије чак неке, од експлозија накривљене куле, представљају животну опасност за пролазнике. Цео тај архитектонски комплекс захтевао би хитну и обимну заштиту и конзерваторску интервенцију јер, сем делимичног пошумљавања у импровизовани парк и релативно незнатних конзерваторских радова, на њему није досада ништа озбиљније урађено, а то је најимпозантнији стари споменик ове врсте у земљи.
√ Основни подаци
Површина малог и Великог града, по премеру из 1975. године, износи 11,3272 ха. Она је укљештена између десне обале Дунава и ушћа Језаве облика неправилног троугла. Пошто је имала и ров око Великог града, Тврђава је припадала типу такозваних водених утврђења, мада није зидана тако да темељи буду у води.
Паралелна страна са Дунавом има 550м, друга са Језавом 400, а трећа према вароши 502 м. То је заправо умањена слика цариградског утврђења. Тако је уметнички и умствено обликовано војно утврђење са мањим и већим троуглом, два канала, затим римским и српским уграђеним споменицима.
Овај монументални колос српске војне архитектуре, са све три стране окружен водом, деловао је неосвојиво. Па ипак, светски догађаји, јаки продори Турака и српска неслога убрзали су пад Смедерева, сведока српске стваралачке снаге. Тешки намети, дугогодишњи исцрпљујући рад на зидању града, оставили су трагове у народном сећању и везали проклетство за име његове жене Јерине.
Од некада малог предграђа, које је било смештено уз саму обалу Дунава и то даље од градских зидина, јер је испред ових морала остајати чистина градскога поља „калемејдана“, развила се у току векова, а свакако нарочито после 1867. године, данашња велика варош Смедерево.
Поред Куле са крстом и натписом, Мали град садржи још два занимљива градитељска елемента.
√ Престона дворана, ослоњена на северни зид према Дунаву, спада у најрепрезентативније грађевине нашег средњовековног градитељства.
На њој су бифоре – четири велика дводелна прозора са погледом на Дунав, исклесана у камену с готским и романским луковима. Ту су биле деспотове просторије за становање и сала за пријеме. У овој сали потписан је чувени трговачки уговор између Венеције и Деспотовине.
√ Донжон кула је била последња одступница и одбрана. У ову кулу са зидовима дебелим преко 4 метра, повлачиле су се истакнуте личности приликом турских напада.
√ Кула с натписом
На једној од кула смедеревског Малог града налази се опекама узидан велики натпис који сведочи о години изградње утврђења. Ова кула је због крста озиданог изнад натписа у народу још позната као „Крстата кула“ или кула „Крстача“.
Натписи као што је овај, су уопште ретки, и још се могу наћи само на територији коју је некад обухватала Византија, а ово је једини пример на простору бивше Југославије.
У оригиналу текст гласи:
„В Христа Бога благоверни деспот Гург, господин Србљу и Поморју зетскому; заповешћу његовом сазида се овај град в лето 6938 (1430)“ („Христу Богу благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем и поморју зетском.
Наредбом његовом сазида се овај град у години 6938 (1430)“).
Овај натпис импозантних димензија – историјски раритет – широк је 10,5 метара, док је висина слова 35 цм.
√ Прозори – бифоре – гледају на север преко Дунава. Лево се налази Донжон кула, последња одбрана и склониште дворског племства у случају напада. У дну Донжон куле налази се капија, један од неколико излаза на реку уколико се тврђава више не би могла бранити, па је једино преостајала евакуација важних личности и преостале посаде.
преузето са: http://www.smederevo.org.rs