Реч родољубље рађа y свести савременог човека мисао на жртвовање за отачаство за родну груду, за ближње, те се отуда најчешће поистовећује са појмовнма патриотизам и национализам. Неретко се током историје овај појам изједначавао са идеолошком и политичком самозатвореношћу и сводио иа слављење култа нације, без и мимо вере у Бога. Овакве тенденције постале су наглашене у 18 и 19 веку, у времену у коме су у Европи настале модерне националне државе. Почев од Октобарске револуције родољубива осећања се све више и премештају са завичајног на интернационални план, што доводи до њиховог потискивања и постепеног растакања. У најновије време, са јачањем глобалстичких процеса у свету, у великој мери долази до исчезавања и губљена сваког вида родољубивих осећања.
Где je право место родољубљу у људском жнвоту уопште, а посебно на скали хришћанских осећања и у хришћанској аксиологији? Да ли код хришћака треба да постоји наглашена љубав према народу коме придадају тј. да ли хришћанска осећања треба да укључују и родољубље? Шта је то што хришћанско родољубље чини битно другачијим у односу на сваки други вид љубавн према ближњем? Потребно је, дакле, дати одговор на питање какав значај за хришћане имају Христове речи: Од ове љубави нико нема већe, да ко душу положи за пријатеље своје (Јн 15,13).
Они који оспоравају везу између Хришћанства и националне свести и љубави која из ње проистиче, обично указују на универзални карактер Хришћанства. Упућенији се позивају и на одлуку Сабора у Цариграду 1872 г. на коме je осуђен етно-филетизам. а као кључни аргумент користе речи Апостла Павла да у Христу Исусу нема Јелина ни ни Јудејца, ни варварина ни Скита (Кол 3, 11). С друге стране, заговорници националног карактера Хришћанства истичу националну одредницу помесних Цркава, а оправдање за постојање наглашене националне свестн и осећања налазе у речима Апостола Павла: Јер бих желео да ja сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу (Рм 9,3).
Да би било могуће упоредити изнете ставове потребно je речи Апостола Павла тумачити како у контексту његових Посланица, тако и целокупног Светог Писма. Из тог ширег угла посматрања биће јасније да ли je жртвовање за ближње (Рм 9, 3) и одрицање од биолошких односа (Кол 3, 11) у име Христово незаобилазни услов за стицање хришћнског идентитета. Задобијање непролазног идентитета и звања деце Божије немогуће je без правилног исповедања Личности Исуса Христа који јe посредник између Бога и људи (1.Тим 2, 5). Пред оне који xoћe да се назову хришћанима, опет и изнова, се поставља питање које je Господ Христос упутио Својим ученицима: Шта говоре људи ко сам ja (Мк 8, 27)? Правилан одговор подразумева недвосмислено исповедање да ли je у којој мери идентитет Христа као Сина Божијег одређен догађајем Оваплоћења, односно Његовим животом на земљи. Аналогно томе, полазећи од ових христолошких поставки, треба показати да ли је идентитет хришћана поред Крштења, условљен односима који чнне биолошку, социолошку, културну и друге сфере њиховог постојања.
Може се без претеривања рећи да се целокупна људска историја одвија у пламену борбе око једног имена –имена Христовог. С једне стране су они који сматрају да је Христос обичан човек, рођен од телесних родитеља, који, дакле, попут ондашњих саплеменика Његових, говоре: Није ли ово дрводјеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? (Мк. 6, 3). С друге стране су они који попут Апостола Петра. исповедају Христа за предвечног Бога: Tu си Христос, Син Бога живога (Мт 16, 16). И док исповедање Христа као сина Маријиног значи гледање само земаљским очима, исповедање Апостола Петра je било надахнуто свише, јер сагласно речима које му je Христос упутио: тијело и крв не открише ти то него.Отаи мој који је на небесима (Мт. 16, 17). Ово искуство потврђује и Апостол Павле када каже: Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор 12, 3). Овим сазнањем су били надахнути старозаветни Пророци, јер и Давид. Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Гасподу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим (Мт 22, 43-44).
Xристов идентитет је идентитет Сина Божијег, једносушног Оцy и Духу Светом. Он je Син Очев, те због тога и говори: Ја и Отаи смо једно (Јн 10, 30). Исти Христос јe и Син Маријин. Логос који јe постао тело, али Његова Личност и (Његово Ja) извире нз вечне заједнице са Оцем који je беспочетни Извор постојања сабеспочетног Сина. Иако Логос постаде- тијело (Јн.1,14), иако je по тијелу рођен ад сјемена Давидова (Рм 9,5), иако ступа у нове односе са људима на земљи, Син Божији ни једног тренутка не прекида нити ставља у други план Свој предвечни однос са Оцем. Ова заједница је онтолошка за Сина и због тога Христос категорички одбацује покушај Апостола Петра да Његов Идентитет веже за земљу, за земаљске односе. Христос, наиме, на Апостолово одвраћање од страдања (Мт 16, 22) одговара прекором: Иди од мене сатано, }ер ти не мислиш оно тто је Божије него што је људско (Мк 8, 33). Ове речи, сагласно Св. Максиму Исповеднику, „нису имале увредљиви тон“. Апостол Петар се невољно поистоветио у мислима са ђаволом, његов мотив није био исти као сатанин. И док je он одвраћајући Христа од страдања имао на уму „крајње човекољубље, мотив ђавола je био уперен против нашег спасења„. Господ je, по запажању Св. Максима. „хтео да покаже да не треба природни ток тражити у надприродном“, тј. да су и Његово лично постојање и долазак у телу и страдање, у потпуности изнад закона природе. Оно што безусловно важи за твар то не важи ни у најмањем за Творца твари.
Какве су последице неисповедања Христа за Сина Божијег? За све оне који не признају Христа за предвечног Сина Божијег и Сина Човечијег који је; Оваплоћењем примио.и људску природу важе речи Апостола и и јеванђелиста Јована: Који не признају Исуса Христа да је дошао у тијелу; такав је варалица и антихрист (2. Јн.1,7). Признати Христа за Сина Божијег значи ставити се у односе које Христос гради по Оваплоћењу на место које им припада у Божанској Икономији. Људска природа у Христу je на другом месту, те отуда и односи који се за њу везују заузимају друго место у односу на предвечне односе које Он имa са Оцем. Син Божији би постојао и без стварања света, те зато Његов однос са светом није нужан по природн, него je израз Божије слободе и благовољења. Наше, пак, постојање је немогуће само по себи; без божанског акта стварања, а однос са Богом je незамислив без Христа, у коме људска природа налази ипостасно јединство са божанском природом u постаје причасник божанасг природе (2. Пет 1, 4); односно учесник божанског живота Свете Тројице.
Однос између божанског и човечанског у Христу показује се и у вези Христа са његовим ближњима по телу. С једне стране Христос говори да je дошао да испуни Закон Његових отаца по телу: Ja сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт 15, 24: упор. Јевр. 3. 10). С друге стране, Он каже: Мати моја и бpaћa мoјa су они који слушају ријеч Божију и извршују (ЛкS.21). Међутим, ако Господ Христос говори: Идите најприје изгубљеним овџама дома Израиљева (Мт. 10,56), Он жени Самарјанки yпyћyјe и ове речи: Долази час када се нећете клањати Оиу ни на Гори овој ни у Јерусалиму (Јн.4,21). После Педесетнице и испуњења речи Пророка Јоила: Излићу Духа мојега на свако тијело (Дап 2, 17), а нарочито после јављања Бога Св. Апостолу Петру (Дап 10,11-16) постаје јасно да je Христова мисија била сва у остварењу јединства и спасења целокупног људског рода, а не само једног народа. Хришћанство, дакле. превазилази уске националне оквире јеврејске заједнице и задобија свечовечанске, космичке размере. И не само да превазилази уске географске оквире живота једне за-једнице, везане крвним, сродничким и завичајним везама, него превазилази временску ограниченост људске егзистенције угрожену смрћу. Отварајући хоризонте вечног живота, новог Неба и нове Земље, новог Отачаства у коме je Христос Отац будућега века (Ис 9, 6).
Како у контексту овако схваћеног, универзалног Хришћанства остварити високи идеал хришћанског родољубља- љубав према ближњим, а да та љубав не буде на уштрб љубавни према осталим људима. било да су они чланови Цркве или не? Свакако од пресудне важностн je да ли наши односи са ближњима и свим људима одражавају Божије благовољење по коме најважније место заузима Господ Христос, Који треба да у свему буде први (Кол. 1,18) У супротном смо недостојни Његове љубави, јер који љуби оиа или матер више него мене, није мене достојан, И који не узме крст свој u не пође за мном, није мене достојан (Мт 10, 37-38). Да ли, међутим, ову Христову заповест доследно испуњава Апостол Павле када каже: Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју и сроднике моје по тијелу(Рим 9,3)? Подсетимо се да je је ове речи изговорио Апостол који је говорио: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал 2, 20), који je храбрио Хришћане речнма: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост илu тјескоба, шли гоњење или глад, или голотиња, или опасност, или мач (Рм 8, 35)?
Једно од тумачења речи Апостола Павла о његовом драговољном одлучењу од Христа ради сродника по телу, јесте да je он под одлучењем мислио на привремену смрт. Св. Јован Златоусти одбацује овакво мишљење и истиче да би Апостола. „таква смрт просторно више приближила Христу и учинила би да има удела у оној (вечној) слави“. Постоје и они који сматрају да се Апостол није молио за смрт, него за то да буде заветни дар Христу. Поред лексичке сличностн између појмова „анатема“ и „анатима“ не постоји семантичка веза између њих. Друго питање je како je могуће да Апостол Павле буде заветни дар зарад његових сродника?
Мисао Апостола Павла свакако има сасвим другачији смисао од горе поменутих тумачења. Она je много јаснија у грчком изворнику, него што je у српском преводу датог стиха. У изворном тексгу не стоји просто желео бих него молио бих се да будем адлучен од Христа. Св. Максим Апостолове речи објашњава на следећи начин: „Молио бих се да будем предан од Христа ђаволу, да ради Израиља будем ишибан н предан у пакао, само да би се спасли, а то сам, по правди, и дуговао, због њиховог неверовања у Бога“. У овом што je речено, по мудром запажању Св. Јована Златоустог не треба слушати само речи молио бих се да будем одлучен, него превасходно треба тражитн узрок због којег Апостол жели да буде одлучен од Христа. Јер исти Апостол je учинио и обрезање свог ученпка (Дап 16. 3) и принео жртву (Дап 21,26), па није, идући за јудејскнм обичајима, одвојио себе од Христа, него je све то учинио имајући један разлог: изобилну љубав ради које je био спреман да учини све како би своје саплеменике привео Христу (1. Кор 9, 20). Стога, запажа Св. Златоусти управо као што њега гледаш као на оног који обрезује Тимотеја и приноси жртве, и не осуђујеш га као јудејствујућег, него га због тога овенчаваш, као страног јудаизму, тако и када га гледаш да хoћe одлучење, немој се због тога узнемиравати, него њега самог узвеличај, знајући разлог због којег то жели“. А раазлог je нико други до Христос, односно неизмерна љубав према Господу Христу. Апостол Павле заиста личи на распетог Господа Христа када хоће да пострада за своје ближње. При том, Св. Јован Златоусти наглашава да Апостол прихвата да буде одвојен од славе Христове, али „не и од љубавн Његове, тако да треба да буде далеко таква помисао, јер све ово из љубави чини“. На исти начин je, по речима Св. Максима „и Господ предао себе (Еф 5, 2), поставиш за рас проклетство (Гал 3,13)“. Речи поменутог стиха као и речи- жеља je сриа мога и молитва Богу за Израиљ да сe спасе (Рм 10, 1) јесу израз „оне велике жалосги и непрекидног бола душе“. Овде je управо, по речнма Св. Григорија Паламе, „пример љубави према ближњем као према самом себи, која je друга заповест Божија, слична, по богопредатој нам речи, са првом и великом заповешћу“!
Међутим, ако Апостол Павле хоће да буде одвојен само ради сродннка својих да ли je онда његова жртва подобна Христу? Зар није потребно да се жртвује и за незнабошце? Св. Јован Златоусти говори да Апостола Павла управо жртва за његове сродннке чини подобним Христу. Свакако не може бити ни говора о негацији велике космичке жртве Господа Христа за целокупни људски род и свођењу исте на жртву за Христове сроднике по телу. Објашњење ове енигме јесте следеће: Апостол је туговао и патио због губитка славе Божије над његовим народом. Будући да се јеврејски народ нашао у незавидном положају, јер су његово место заузели они који су ( дошли из незнабожаца, новонастало стање je могло бити саблазан за све који би требало да поверују у Хрнста. Зато Апостол настоји да се не стекне утисак како је Бог одбацио потомке оних којима је обећао дарове и да се не покажу лажним обећање Божије дато Аврааму: теби и твом сјемену даћу земљу ову (Пост.12,7). Због тога Апостол не спомиње незнабошце, јер им Бог није ништа обећао, јер њихово није било ни усиновљење, ни слава, нн завети, ни закон, ни богослужење ни обећања (упор. Рм 9,4). Св. Јован Златоусти закључује; „ако
би се молио ради незнабожаца, не би било тако јасно да je то учинио ради славе Христове. Пошто је хтео да буде одлучен ради Јудеја, тада се заиста показало како то желн само ради Христа“, јер су они не само носиоци обећања него је од њих и Христос по тијелу (Рм 9, 5). Жртва Апостола Павла je подобна Мојсијевој жртви за древни Израиљ. И као што се чинило да се Мојсије молио само за Јудеје, ипак у самој ствари
он je управо све чинио за славу Божију, да Бог буде прослављен у народу Своме. Молио се да Бог заустави гнев над изабраним народом: да не рекну они одакле си нас ивео: зато што није могао да их спасе, зато их изведе у пустињу дa иx побије (Понз 9,28). Па ипак да ли се Божије обећање Јудејима показало неиспуњеним или лажнцм и нису ли они који су обећање примили изгубили спасење, а задобили га они који нису никад чули за обећање и спасли се пре њих? Апостол хита са одговором да би предухитрио све који имају недоумицу у погледу испуњења обећања Божијих. Такође- хоће да предухитри и све прекоре њему упућене, да се он брине више и од самог Бога за славу Божнју. Његов одговор je: није пропала ријеи Божија (Рм 9,3). Бpигa Апостола Павла за славу Божију није мешање у Божански промисао, него само показивање спремности за жртву, којом се показује љубав према Богу. Таква љубав je покретачка снага истинитих следбеника Христових. Имајући у виду безмерну жртвену љубав Апостола Павла, Св. Григорије Богослов говори за њега да je истинити Апостол љубави који се усудио да говори против себе зарад Израиља (Рм 9,3). Он је,по његовим речима, благовесник Бога који, сагласно другом Апостолу, јесте љубав (1. Јн 4, 8). |
Ако није пропало обећање Божје дато Аврааму, у коме се каже да he у њему бити благословени сви народи (Пост 12, 3), поставља се питање ко су његови потомци? Апостол Павле наглашава да нису сви Изрсшљци који су од Изрсиља, нити су сви дјеиа који су од сјемена Авраамовог, него у Исааку he ти се сјеме прозвати (Рм 9, 6-7.,Пост. 21,12). Тако, дакле, они који су рођени по обећању Божијем, као што је рођен Исаак они су деца Божија и потомство Авраамово. То су сви они који се не рађају само по законима природе, него они који су рођени обећањем Божијим, тј, који су рођени у купјељи Крштења, не само у Новом, него и у Старом Завету. Св. Јован Дамаскин говори о неколико видова Крштења у Старом Завету: ,Прво Крштење je било општи потоп ради истребљења греха (Пост.7.17-24); друго Крштење билоје морем и облаком (1. Кор. 10,1-2)“, а треће Крштење је било по закону Мојсијеву (Лев: 14, 8), јер „свако ко je нечист омивао се водом, затим је прао своје хаљине, да би тако ушао у табор. Четврто Крштење било je оно Јованово, које je било припремно, и које je оне који су крштавани, водило ка покајању (преумљењу), како би у Христа поверовали“. Старозаветнн закон, по речима Св. Григорија Нисијског, „благодаћу и повременим кропљењима Јевреја приближује савршено и чудесно Крштење које je мало после требало да дође на њихово место. И као што мисли божански Павле, народ који je прешао Црвено море благовестио je спасење Крштењем“. Сви који су предокусили Крштење у Старом Завету и сви који су рођени одозго у купјељи Крштења у Новом Завету јесу деца Божија и потомство Авраамово.
Припадати потомству Авраамову, дакле, није значило имати само крв Авраамову. И Исмаил je син Авраамов па ипак није урачунат у његово потомство по вери, односно по обећању. Овде свакако није разлог то што je рођен од робиње, а Исаак од законите жене. У потомство Авраамово се не убрајају потомци Хетуре која такође није била робиња. Чак и кад je мајка иста као код Исава и Јакова, обећање није исто за обојицу него: док још дјеиа не бијаху рођена, ни учинила добра ни зла, да остане онако како je Бог по избору одредио, не због дјела, него због Онога који призива рече јој се: Већи ћe служити мањему. Као што je написано: Јакова завољех а Исава омрзох (Рм 9,11-13). Одавде произази да наследна линија Авраам-Исаак-Јаков не зависи само од биолошког родитељства, него од тога да ли су деца достојна очеве врлине, по којој ћe се звати његови потомци. „Не користи ништа благородно телесно порекло, него треба да задобијемо врлину душе, коју Бог познаје и пре дела“. Бог, дакле, не познаје људе и догађаје онако како их познаје човек, јер човек закључује на основу онога што види на крајy, а Бог сва дела људска познаје пре краја, пре њиховог остварења, будући да je „бескрајна Премудрост, једини који све зна јасно, који не прима мишљење људи, него доноси одлуку о cвему из своје мудрости, тачне и непогрешиве“.
Израиљ Божији, о којем Бог промишља кроз целокупнуу историјy, о чијем спасењу се толико брине Алостол Павле, није Израиљ по телу него по духу. Не случајно Апостол „није изнео име Јаковљево, него име Израиљ, што je био показатељ врлине праведника и дара који je добио од Бoгa, знак да je видео Бога“. По запажању Св. Василија Великог „Апостол не поштује сроднике своје по телу, него Израиљ и чудесне везе Бога са њим“, н зато што je „из њих произашао Христос по телу, због тога тако много цени њихово спасење“. Исти Светитељ закључује: „Није гледао Апостол на сродство, него на Оваплоћење због њих Господа Који je рекао: Ja сам послан само изгубљеним oвuамa дома Израиљева (Мт 15, 24)“. Дакле, ако неко има слабост према сродницима, а хоће да нађе утеху у речима Апостоловим треба да зна да je на погрешном путу. Сваки који je- рођен духовно, који je „примио силу да буде чедо Божије стиди се својих сродника по телу, признаје као своје ближње по вери, о којима je посведочио Господ када je рекао: Мати моја и браћа моја су они који слушају ријеч Божију и извршују je (Лк 8.21)“.
Образац који je дао Христос, од тада па до краја света и века, остаје правило вере и живота које важи за све хришћане. Љубав према ближњима, сродницима по телу, не сме да засени љубав према Богу, која je увек на првом месту. Хришћанско-родољубље извире нз хришћанског богољубља. Само тада je љубав према ближњима, права н несебична љубав када je опосредована Богом, када je љубав у Христу. Таквом љубављу су изгарали свети мученици и исповедници вере којима је Христос био све у животу. Величајући жртву Апостола Павла Св. Григорије Богослов каже: „Апостол Павле се бори за све, преузноси молитве за све, ревнује за све, изгара за све, и оне који су изван Закона, и оне којн су под Законом, проповедник идолопоклоницима и заштитник Јудејима. Он се усудио да учини нешто више за браћу своју по телу, да се моли да они уместо њега живе у Христу. „еда бих се и ja усудио да кажем нешто томе слично“. У истом духу сведочи и Св. Григорије Нисијски, који каже да као што je Христос предао себе за Људски род, тако и они који хоће да га подражавају у врлини настоје да живот свој дају за друге. Такав подражаватељ je Апостол Павле, „који и себе одваја од живота да би својим страдањем дао залог спасења Израиљу“ Апостолово искуство је, по речима Св. Максима, искуство свих светих. На исти начин je говорио и Мојсије када се, после сагрешења својих сународника, који су начинили себи богове од злата, обратио Богу речима: Али опрости им гријех: ако ли нећеш избриши ме из књиге своје, коју си написао (Изл 32,32). Због те саможртвене љубави Св. Јован Златоусти каже за њега да је „пријатељ и подражаватељ Божији“. Такву љубав и жртву je показао н српски Мојснје – Свети Сава који се верним Србима сабраним на црквено-државном Сабору у Жичи на Вазнесење Господње 1221. Године обратио следећим речима: „Вас ради, саплеменика ми, свету и слатку мн пустињу оставнх… ради ваших душа и душу своју омрзнух… и саосeћaјyћи са вама, вашег ради спасења и своје спасење презрех“. Слично je говорио и Св. Серафим Саровски; Видећи унапред догађаје који ћe се десити у 20. веку са руским народом, молио je Бoгa да он сам прими страдање, а да његов народ буде ослобођен онога што ћe се десити у Октобарској револуцији. Добио је одговор да их Бог неће помиловати јер неће да се покају.
Из свега претходно рeчeног јасно је да је могуће остварити хришћанско родољубље, могућа je љубав -према ближњима, али само на начелима које je установио Господ Христос, а применио Апостол Павле и толики свети. Љубав према ближњем je незамислива без љубави према Богу, она јој следује као друга заповест. Исто тако је незамислива љубав према Богу, хришћанско богољубље, без љубави према ближњем. Без хришћанског родољубља. Она неизоставн0 обухвата љубав према ближњем и сваки који каже: Љубим Бога а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога којега није вuдuо (1. Јн 4,21). На љубав међусобну је заветовао Србе Св. Симеон Мироточиви у својој опроштајној беседи на сабору у Расу 1196. Године: „ову вам заповест дајем да љубите брат брата, никакве пак не имајући злобе међу собом… Јер ко брата свога не љуби, Бога не љуби, Бог је љубав. Зато ко Бога љуби и брата свога нека љуби“.
Богу је, међутим, могуће узвратити љубав према другим људима, јер када учинисте једном ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт24,40). Бог, по казивању Св. Василија Великог „прима доброчинство (ближњима) као да је упућено Њему самом“. Да би љубав била налик божанској треба да престане да буде егоцентрична, тј. да не тражи своје (1. Кор.13,5). Сваки онај који се у име Христово одриче себе, на чудесан начин задобија своје постојање у Богу, јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мт16,25). И Апостол Павле је „знао да је немогуће да буде отуђен од Бога онај који жртвује и благодат Божију ради љубави према Њему, са циљем да очува највећу од заповести, те да је због тога успео да задобије много више него што је жртвовао“. Одавде јасно следи, закључује Св. Василије, да су „светитељи постигли меру љубави према ближњем“.
Потребно је одговорити и на питање да ли се код Хришћана брише сваки траг о припадности једном одређеном народу, његовој култури, језику, итд? Одговор треба потражити у догађају Педесетнице, када је Христос ниспослао Духа Светог у виду огњених језика на Апостоле, а њих саме „послао у све народе (Мт 28,19), да просветле оне који су седели у тами незнања (Мт4,16) и да их крсте у име Оца и Сина и Светога Духа“. Раздељивањем дарова на Педесетницу, сваки народ добија могућност да постане изабрани народ Божији. Силаском Духа Светога на Апостоле отварају се двери свима који су били изван светлости, у тами незнабожачкој, и омогућава им се да угледају нестворену Светлост која обасјава свакога човјека који долази у свијет ( Јн1,9). О томе говори и Апостол Павле у свом обраћању Атињанима: „Бог који је створио свијет и све у њему…, Он је из једног човјека створио сваки народ људски, да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напријед назначена времена и границе њиховог живљења, да траже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни од једнога од нас; јер Њиме ћивимо и крећемо и јесмо…,јер смо народ Његов (Дап 17,24-29)
Проповед Јеванђеља има за циљ да од етноса, од незнабожаца начини народ Божији који ће бити род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1Пет.2,9) Објаве Благе вести Христове на Педесетницу народима сабраним у јерусалиму јесте разоткривање велике тајне чудесног Христовог присуства у Цркви, међуученицима Његовим. Силаском Духа Светога на Апостоле у виду раздељених огњених језика сваки од Апостола прима од Христа благодат по мери, да истоветно у Њему остаје пунота благодати. По тумачењу Св. Григорија Паламе „само Христу који је сишао одозго Отац не даје Духа по мери: Он је и у телу имао сву божанску силу и енергију и никоме другом није дарована сва благодат Светога Духа, него свакоме по мери, свакоме је дат други дар“. То значи да не само да ниједан појединац, него ниједан анрод не може бити носилац свих дарова Духа Светог, тј. ниједан народ не може живети пумим животом у Духу Светом одвојено од других народа који чине заједно са њим један нединствени народ Божији.
Одавде не треба извући закључак да један народ не може истицати своје духовне и културне особености, имати своје духовне предводнике и др. Наглашеним присуством Христовим свака културна или социјална посебност једног народа добија нови духовни садржај и прима печат новога живота у Духу Светом. У животу сваког наорда посебно место заузима онај Светитељ од кога „почиње свети родослов у Духу Светом“ како је то говорио епископ Данило Крстић. Духовни вођа једног народа јесте онај Божији човек који је уподобио свој живот највише Христу, који личи на Христа и у коме се највише уобличио Христос. То је онај Светитељ који може заједно са Апостолом Павлом да каже угледајте се на мене као ја на Христа (1 Кор.11,1). Такав је несумњиво у нашем роду Свети сава, који је, по речима поменутог епископа Данила „оваплоћени позив на небо упућен од Бога свакоме Србину“.
Да Бог уважава посебност свакога народа види се и по томе што је на Педесетницу, на чудесан начин, дао Апостолима и дар говорења различитих језика народа који су били сабрани у Јерусалиму. Апостоли су говорили страним језицима, а не својим сопственим који би онда други разумели као свој. Tо je чудо које се, сагласно Св. Григорију Богослову, превасходно односи на Апостоле, јер ако би Апостоли говорили на матерњем језику онда би то било „већма чудо оних који слушају, него оних који говоре“, Силаском Светог Духа сви народи света добијају могућност да приме Благу вест Христову на свом језику. Tо даље значи да ни један језик није привилегован пред Богом у односу на друге. У духу Педесетнице је оповргавање и касније тројезичне јереси по којој је било дозвољено проповедање речи Божије на само три језика: јеврејском, грчком и латинском.
Ниспослањем Духа Светог и раздељивањем дарова говорења језика превазилази се раздељеност која je настала после градње Вавилонске куле (Пост 11,1-9) „јер од Једнога Духа разливено (раздељлвање) на многе, позива опет у једну хармонију“. Сваки језик благодатним дејством Духа Светога добија обележје језика народа Божијег, тј. језика који се не одређује било којим обласним говором, већ новозаветном поруком
јединства“. Од самог почетка грађења Вавилона успоставља се борба између етноса ц лаоса н та борба траје непрестано до краја исторнје који ћe бити обележен грађењем новог Вавилона. И као што je за изградњу оног Вавилона служио један језик
тако ће и у изградњи новог Вавилона, по свој прилици, водећу улогу имати један језик (енглески) и једна култура (рах ameriсаnа). Пред остварењем глoбалистичких планова новог светског поретка многи народи ће изгубити не само језик него ће и потпуно нестати. Једини прави одговор који може човечанство дати пред наступајућом опасношћу од глобализма јесте разоткривање аутентичног хришћанског живота и остварења идентитета у заједници са Богочовеком Христом, који Духом Светим борави у Цркви у сваком човеку и народу, а не у затварање у уске границе нације. Хришћанско родољубље представља раскид са самозатвореном љубављу према свом племену или народу. Ближњи није само онај који je близак по крви, на што посебно указује Господ Христос у причи о милосном Самарјанину (Лк 10. 30-37). Таква љубав није просто психолошка (ако љубите оне који вас љубе Мт 5,46), према свом „изабраном народу“. будући да она укључује и љубав према непријатељима (Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе – Лк 6, 27), као своју битну онтолошку одредицу Хришћанско родољубље исказано у максими Апостола Павла: чинимо добро свима, особито својима по вјери (Гал 6,10), јесте најбољи пут за остварење великог идеала љубави према Богу и према ближњим.
Ближњи је онај који правилно исповеда Христа па ако је пореклом из другог или чак и из непријатељски супротстављеног народа. Еклисијални доживљај_народа је_директно супротстављен било којој идеологији и не треба да буде чудно, ако нам је ближи један православни Рус или Албанац од једног Србина незнабошца. Cа православним Русом, Јелином, Американцем или Албанцем je могуће остварити најприсију заједницу у Телу и Крви Христовој, што нажалост често пута није могуће са неким ко je припадник нашег народа. Биолошка припадност једном народу није препрека за учешће у животу помесне Цркве на географској територији другог истоверног православног народа. Границе које постоје међу државама су пресудне у остваривању јединства и мисије Цркве.
Хишћанско родољубље, дакле, није условљено ни биолошким ни друштвеним околностима. Оно не познаје границе које намеће свет. Јединство Цркве опстаје упркос нејединству света. Оно никада није било угрожено ни шароликошћу језика, менталитета, обичаја, држава. Црква није тежила образовању једноличне смесе народа, већ je стремила ка афирмацији и специфичних особености и својеобразности сваке заједнице.
Иако je од самог почетка организована по територијалном принципу Црква је увек била сремна да све оно што је затекла на одређеном простору и у одређеном времену прими у себе, преобрази га, дајући му вечно назначење. Назначење Цркве, „која собом обухвата све, а ничим не може бити обухваћена, јесте да преузме и возглави све. Да све ујединн са Богом, да све учини учесницима тројичног живота и славе„. Ово је могуће остварити у Христу Исусу, у коме већ имамо првине спасења дароване нам Његовим васкрсењем, јер Христос је, по речима Св. Симеона Новог богослова „Првина, Средина и Крајње Савшенство. Јер је Он у свима, првима, средњима и последњима, као у првима. Јер у Њему нема разлике међу њима, као што нема ни Варвара, ни Скита, ни Јелина, ни Јудеја, него је све у свему Христос“ (Кол3,11).
професор Др. Здравко Пено