По чему су познате Јиндриховице? То је питање које Јасмина Наловић, туристички водич, поставља свакој групи на пропутовању кроз Чешку. На жалост, углавном остаје без одговора. Није изненађујуће, будући да смо склони да заборављамо мучеништво и страдање наших предака. Отуд шира јавност и за Јиндриховице,иако су, после Зејтинлика код Солуна, највеће гробље преминулих српских војника, мало зна.

Подаци сведоче да се у овом малом месту, удаљеном 25 километара од чувене бање Карлове Вари, за време Првог светског рата, од 1914. до 1918. године, налазио највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске кроз који је прошло око 40.000 заробљеника. Робијали су Италијани, Руси, Литванци, Румуни, а највише је било заробљених Срба, како војника, тако и цивилног народа, који је аустроугарска војска купила у походу по Србији и доводила у логор у Јиндриховице.

Тужна поворка

Сви они су градили резервоар за воду у логору, али обављали и друге тешке физичке послове у каменолому, стварали путеве и мостове, хемијске фабрике у Соколовцу, граду тридесетак километара удаљеном од логора. Тамо и назад свакога дана одлазили су – пешице! Логор је специфичан по томе што нико од заробљеника није убијен. Али није ни било потребе, јер су услови живота били довољно тешки да су људи подлегли глади, хладноћи и заразним болестима. Кажу да је дневно умирало по 40 логораша.

Свакога дана, у 15 часова из логора је излазила тужна поворка са телима умрлих. Тела су полагана у заједничку гробницу, а празни мртвачки сандуци су враћани назад. Они који су тога дана носили, сутра су већ и сами били у њима. Прича се да је најстарији који је овде умро био деведесет двогодишњи свештеник, а најмлађи његов деветогодишњи унук. По завршетку рата, Томаш Герик Масарик, тадашњи чехословачки председник, који је био велики пријатељ краља Александра, ту територију поклонио је југословенској држави да би саградила спомен-костурницу. Оно што се зна, у Маузолеју су смештени посмртни остаци 7.100 српских заробљеника и 180 руских војника.  

На око пет километара од Маузолеја, у једној шумици постоји и војничко гробље. Пре петнаестак година, открио га је, сасвим случајно, Дејан Ранђеловић, Србин из Тимочке крајине, који са породицом живи у Карловим Варима.

– Берући печурке у тој шуми, наишао сам на камен, сав зарастао у траву, на коме је, на српском језику, ћирилицом, јасно писало: Овде почива Глишовић из Чачка! Био сам запрепашћен. Отишао сам у Општину Јиндриховице и тамо су му потврдили да је то војничко гробље. У нашој амбасади у Прагу знали су да постоји Маузолеј, али о том гробљу нису имали појма. Према последњем документу који сам успео да добијем из Архива, ту постоји око 1.600 српских гробова – каже Дејан који се свих ових година несебично залаже за очување српске историје у Јиндриховицама.

Молитве за душе предака

Као председник православне омладине Чешке, Дејан је окупљао бригаде за одржавање спомен-костурница Јиндриховице. Последњих неколико година акцији чишћења прикључила се и српска амбасада, тако што је једном годишње почела да издваја средства која уплаћује МЗ Јиндриховице за чишћење снега зими и кошење траве лети. Дошла је, каже Дејан, нова амбасадорка и она је нешто предузела. Од њега је тражила да јој напише списак радова које је неопходно извести и он јој је то доставио. Сада то Министарство треба да одобри и онда некако да се пронађу средства.

Што се српскевладе тиче, Дејан иронично додаје да је помагала, али за време Краљевине Југославије. После Другог светског рата није учињено ништа. Уз помоћ амбасаде, 1994. године покренули су и иницијативу о реконструкцији. Тада је чешко Министарство културе приложило 2.000.000 круна, међутим, држава Србија није дала ни жуту банку… Сумња се да сав новац и није употребљен за ову сврху, јер је убрзо кров почео да прокишњава, па су стављали најлон, не би ли посмртне остаткенекако сачували. Толико га је било срамота што се увек окупљају православни Чеси, Словаци, Руси, Украјинци, чак и Бугари дођу, а од Срба – никога. Чак стигну и представници амбасада поменутих држава. Тек последњих неколико година почела је да долазии делегација из наше амбасаде да положи венац. Али, Дејан подсећа да то није довољно. Мада ни Маузолеј није у завидном стању, оштећен је и од непознатих крадљиваца опљачкан, ствар је алармантнија што се гробља тиче.

– Гробље се налази на катастарској парцели која припада Шумарству Чешке Републике и они то могу да прекопају и преору, као што је неко и хтео. Једнафранцуска фирма покушала је да купи то земљиште и тамо започне изградњу фабрике. За сада су заустављени, јер по Женевској конвенцији војничка гробља не смеју да се дирају у периоду од 100 година. Али, већ 2014. ће се навршити 100 година, и зато што пре нешто мора да се предузме! У ту сврху, са још неколико Срба, основао сам Грађанско удружење „Видовдан”, чији је циљ обнављање и одржавање српских гробаља на територији Чешке. Замолио сам да се изради нацрт тог гробља у Јиндриховицама, како бисмо могли од садашњег власника, Шумарства Чешке Републике, да тражимо да нам то земљиште прода или поклони, да бисмо некако сачували један од оних великих споменика српске историје. Мојажеља је да се, ако бог да, на том месту изграде манастир и доведу монаси из Србије, који би одржавали Српско гробље и молили се за душе наших предака.

———————————————–

Спасиле га чарапе

Било је и оних срећника који су из логора у Јиндриховицама успели да спасу живу главу и врате се кући. Један од њих био је Милован Каматовић из села Доброљупци код Жупе александровачке, деда „Политикиног” дописника из Прага, Милана Лазаревића. Ево како је то било.

Деда Милован је за време Првог светског рата, са мноштвом цивилног становништва, одведен у логор. Живео је тешко као и сви остали. Спасио га је пакет који му је за Божић стигао из Србије, од његове жене. У пакету, између осталог, спаковала му је и вунене чарапе. Сео је на клупу испред српске бараке и почео да прегледа шта је све добио. У моменту кад је извадио чарапе, туда је прошао неки руски официр, коме су чарапе одмах запеле за око. Питао га је шта тражи за њих, деда је као из топа одговорио да жели да га премести за кувара у руску бараку.

Рус је одбио, али је кроз два дана ипак пристао на понуђени услов. Тако је деда постао помоћник кувара. Захваљујући томе је и преживео, а помагао је и многим Србима, дотурајући им храну која је преостајала. Он се после вратио у Србију и деци је често, држећи их на колену, причао о свом ропству, али последњу авантуру ове своје невоље, повратак из Чешке, никада никоме није испричао до краја, вероватно да не би кварио „хепиенд” са чарапама. Његов унук Милан је знао да се логор налазио у Аустроугарској и да је имао врло чудно, и за изговор, тешко име, тако да га у породици нико није упамтио. Тек кад је чуо Дејанову причу, схватио је да се ради о логору у Јиндриховицама.  

—————————————————– 

Гледала како умире народ

У Јиндриховицама је некада било и седиште аристократске породице Ностиц, лозе Хабсбурга, који су се ту настанили с краја 15. века, када су им комунисти одузели земљу и протерали их у Аустрију. Овај податак индиректно има везу са током српске историје. Наиме, убрзо након што је Гаврило Принцип извршио атентат на принца Франца Фердинанда, његово најстарије дете и једина кћи Софија, удала се за једног од Ностица. Премда су имали и друга имања, она је инсистирала да се настане управо у Јиндриховицама. Постоје две верзије приче о разлозима њеног доласка. По једној је желела да гледа како пати и умире народ који јој је убио оца, а по другој, једноставно јој се свидело да живи у замку свога мужа. Њихов потомак данас безуспешно покушава да врати овај породични замак у своје власништво.

———————————————————————— 

Принцип није издржао

У некадашњој аустроугарској тврђави Терезин, на педесет километара од Прага, тамновао је и Гаврило Принцип. Данас само окови у зиду, за које је Принцип био везан, сведоче о његовом мучењу. Гаврило Принцип није дочекао остварење својих слободарских идеала, јер је непосредно пред пораз и распад Аустроугарске, априла 1918. године, подлегао туберкулози костију.