Поука о очишће њу хришћанске заједнице од свих јавних грешника
Аутор: Небојша Ћосовић, Број 1022, Рубрика Духовност
Ову поуку Апостол изражава као захтев да се не мешају ни са каквим грешником од хришћана, нити да с њим једу. Ово значи – сматрати га избаченим из своје заједнице. Зато и закључује: избаците злога – сваког таквог злог – из своје средине.
Стих 9. Писах вам у посланици да се не мијешате са блудником.
У којој посланици? Сада сви говоре: у посланици коју је Апостол писао раније, али која се изгубила. Међутим, сви наши тумачи сматрају да се овде говори о овој посланици, то јест алудира се на предходне речи: да би се избацио између вас онај који учини то дјело; одбаците, дакле, стари квасац. Тако мисле Теодорит, Екуменије, Теофилакт. Ево речи св. Златоуста: „Када је Апостол говорио: умјесто да плачете, да би се избацио такав, и: одбаците стари квасац, онда би Коринћани могли помислити да је потребно избегавати све блуднике; јер ако онај који је сагрешио преноси своју заразу на оне који нису сагрешили, онда се тим више треба клонити од грешника споља (из незнабожачке средине); ако не би требало штедети свога због ове штете, онда тим више – ни туђе. Међутим, ако би се они почели удаљавати и од незнабожачких блудника, онда би то стеснило и њих саме и раздражило незнабожце. Зато Апостол чини примедбу, рекавши: писах вам да се не мешате са блудником, али не уопште са блудницима овога свијета. Речи: али не употребљава у смислу ограђивања“.
Овим се објашњењем може задовољити.
Стих 10. Али не уопште са блудницима овога свијета, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изићи из овога свијета.
Чинећи овакво ограђивање: не уопште са блудницима, прибраја им и друге јавне грешнике, и каже, да он не заповеда да се мешају са грешницима овог света, то јест онима који су од незнабожаца, јер би им у супротном предстојало да потраже другу васељену: јер бисте морали изићи из овога свијета. Како је могуће, каже, да би човек, имајући кућу и децу, испуњавајући друштвене обавезе, као занатлија, или војник, при таквој множини незнабожаца, увек избегао блуднике?Блудницима овога свијета он је назвао блуднике из незнабожачке средине (св. Златоуст). Мисао да је тај туђи, а не наш, умањивала је зли утицај грешника на душу хришћанина. Заједно са примањем вере, у души се вршило и одељивање од свега незнабожачког и од незнабожаца. Хришћани су и на уму држали, да је незнабожац и многогрешни једно исто. Зато их грешност незнабожаца није могла саблажњавати. Чини се да је Апостол због тога и помиње о овоме, да би одмах после овога јасније одвојио јавне грешнике међу хришћанима.
Стих 11. А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете.
Ево, каже, у ком смислу сам вам писао! – Не мешајте се, не долазите у контакт, немајте блиске односе са онима који су само по имену хришћани, а предају се јавним пороцима. С таквим заједно и да не једете; – подразумева се уобичајена гостољубивост; не позивати таквога ни код себе, нити ићи код њега и не улазити у послове са таквим. Теодорит примећује: „а ако са таквим не би требало имати заједничку ни најобичнију трпезу, онда тим више ни светотајинску и Божанску.“ – И по току речи се види, да, ако се не би требало мешати са таквима, онда ни њима не би требало дозвољавати да се мешају са нама; и ако ово важни за уобичајене поретке живота, онда тим више за црквене. Значи, Апостол одређује: такве сматрати туђима заједници хришћанској, а то је исто што и одлученима, подобно оном родоскрвнитељу – одбаченом старом квасцу. Као разлог за ово, Апостол наводи опасност да се од њих не заразимо, не оквасимо. Хришћани су дужни да буду толико свети и толико верни заповестима, да њима не би требало чак ни на ум да долази, да се може грешити, и при томе остајати хришћанин. Ако би у њиховој заједници остали јавни грешници, онда би ова ревност за моралну чистоту била јако поколебана помишљу да је тачно да се може носити име хришћанина, а не бити на делу таквим како захтева ово име. Управо ради одвраћања од ове опште раслабљености, и заповеда Апостол да се прекине општење са таквим особама.
Св. Павле међу такве убраја блуднике, користољупце, идолопоклонике, опадаче, пијанице, отимаче. Сама њихова имена говоре о њима. Блудник је онај који јавно чини блуд; користољубац је онај који се или неправедном трговином, или зеленашењем, или помоћу неког лукавства богати и бива тврдица; идолопоклоник – мора бити онај који једе идолске жртве без расуђивања, као што ће после објаснити св. Павле; опадач – онај ко је прзница, свадљив, сплеткарош; пијаница – онај који пије без мере и склон је безобразним поступцима; отимач – лопов у разним видовима. Напред је истакао само блудника, отимача, користољубца, идолопоклоника (ст. 10). Овде је додао – пијаницу, опадача, иако би ови стихови требало да буду у директној вези. Може се закључити да ни овде нису наведени сви од којих би се требало туђити, или које би требало изоловати од хришћанске заједнице. Зато је допустиво уопштити став Апостола: сваког јавног грешника би требало искључити из хришћанске заједнице.
Хришћанска заједница мора бити чиста. Чим неко западне у грехе, мора да буде избачен. У прва времена су грешници и били избацивани; а они који би се покајали, тражили су поново општење, и иако су били примани, ипак су се подвргавали строгим испитивањима и морали су проћи неколико степена покајања, да би поново били примљени у пуно општење.
Ово је била мудра Апостолска дисциплина. Умножавање грешника је учинило немогућим њено испуњавање. Сада почни ово да испуњаваш: и сви ће се избацити ван, тако да неће остати нико да ово може испунити.
Стих 12. Јер што да судим и онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра?
„Спољашњим назива незнабожце, а унутрашњим – хришћане. Мени, каже, није стало до спољашњих. Као да каже: они су ван мојих закона. Неумесно би било налагати законе Христове на оне који нису из ограде Христове. Јер знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону (Рим. 3,19)” (Теофилакт). Пошто пише законе суђења над хришћанима, онда се под судим може подразумевати: прописивање закона осуде за спољашње није моје дело. Међутим, овде се код њега одређује и пракса суда; зато се речи „јер што да судим?“ могу допунити: зашто бих заједно с вама осуђивао спољашње? Или шта ми треба да судимо? У свом лицу представља све хришћане са влашћу суђења или сву Цркву, чија се власт простире само над својим чедима.
Зар не судите ви онима који су унутра? Каже: ви судите? – он им уручује ову власт. Зато се и овде може овако трансформисати реч: не судимо ли ми заједно онима који су унутра? Фотије код Екуменија и каже: „ми исправљамо браћу, када разматрамо њихова дела и произносимо суд над њима, у виду исправљања, а од оних (незнабожаца) смо се већ оделили“.
У овим речима се указује узрок због кога је Апостол напред дао правило да се не меша само са јавним грешницима, који су од хришћана, али не и са незнабошцима. Јер каже: ови су спољашњи, а они унутрашњи; онда ми можемо судити само унутрашњим, а не спољашњим. Међутим, ако се овде о суду говори, онда се може сматрати да је и ту немешање са грешницима-хришћанима морало да прође кроз поступак црквеног суда. Кроз читав овај мали одељак провлачи се мисао да су хришћани дужни да сами чувају своју заједницу у чистоти и светости, и у случају појављивања некога ко није у истој равни са другима у овом погледу, изгонити га из заједнице судским поступком, и при томе својим унутрашњим.
Стих 13. А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих.
Пишући и Римљанима, Апостол каже да ће спољашњи, незнабожци, иако су без закона, ипак бити подвргнути суду. И то не по писаном закону, већ по закону савести (Рим. 2,12 и даље). Исто и овде говори, да ће им судити Бог, то јест да им је судија Бог. Свака разумна твар носи убеђење да је одговорна пред Богом, и да ће од Њега примити суд по оним законима које је Он поставио у њиховој савести. Незнабожци су заблудели у појму о Богу, али овај пункт о суду Божјем над њима и код њих је био на снази. Зато је мисао Апостола следећа: ми своје осуђујемо још овде сами и кроз ово, подстичући их на покајање, избављамо их од суда Божјег; а код незнабожаца нема овог посредујућег и исправљајућег суда; њих очекује директно суд Божји. Св. Златоуст каже: „да не би неко из његових речи: што да судим и онима који су напољу, извео закључак да ће незнабожци остати некажњени, он указује на други суд – страшни. Ово говори да би заплашио спољашње и истовремено их утешио, и да би показао да ово привремено кажњавање избавља од вечног и бесконачног, као што је и на другом месту рекао: када нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом (1Кор. 11,32)”.
И избаците злога између вас самих. Злога – не само родоскрвника, него свакога злога, сваког јавног грешника. Ова изрека је узета из Поновљених закона (17,7), и њиме Апостол потврђује своју заповест о изгоњењу јавних грешника из заједнице хришћана. Стари Израиљ је био праобраз новог, и тадашњи материјални закони су предзнаменовали духовне законе Цркве Христове. Тамо су велики грешници били убијани камењем, и Израиљци су на тај начин таквога избацивали из своје средине. А у Цркви Христовој се зли избацује одлучивањем од заједнице и у светим Тајнама и у спољашњим односима, у видовима чишћења не само себе од злога, него и исправљања њега самог. Наводећи овај израз, Апостол и оправдава своју заповест да управо тако и треба чинити, и истовремено истиче разлику новог Израиља од старог. Св. Златоуст говори на ово место: „овај израз је Апостол позајмио из Старог завета, да би, с једне стране, сугерисао да у таквом случају (изопштавања злога) и они сами добили највећу корист, као они који се ослобађају од опасне заразе; а са друге стране, да би показао да ово није ново правило, него да је још древним законодавцима заповеђено да одлучују такве људе. При томе, тамо је било строжије, а овде је снисходљивије. При овоме се оправдано може запитати: зашто је тамо законодавац дозвољавао да се кажњавају грешници и убијају камењем, а овде није тако, јер се он приводи покајању? Зашто је тамо тако узакоњено, а овде је другачије? Из два разлога: као прво – зато што су новозаветни призвани на велики подвиг, па сходно томе имају потребу за великим снисхођењем; као друго – и праведније је зато да их олакшавање казне пре орасположује на покајање и исправљање, а старозаветне би оно привело великој развраћености“.
Превод: Небојша Ћосовић