Његова отвореност за међуцрквене односе била је од централног значаја при започињању институционалног дијалога између Римокатоличке и Православне цркве у другој половини 20. века. То су били и разлози због којих је Митрополит добио звање почасног доктора Католичког теолошког факултета Вестфалског Вилхелмовог Универзитета у Минстеру (Немачка). Дана 2. јуна, Митрополит Јован је проглашен почасним доктором заједно са свештеником Ишмаелом Ноком, генералним секретаром Лутеранског светског савеза. У разговору са Информативном службом Епархије средњоевропске, Митрополит Јован Зизјулас говори о својим искуствима у екуменском дијалогу, о неким екстремним покретима у православним друштвима и о својим контактима са Српском православном црквом.

Ваше Високопреосвештенство, дозволите да Вам најпре честитамо на почасном докторату који ћете данас примити од Универзитета у Минстеру. Да ли је за Вас то акт чисто академског или пре екуменског признања?

– Мислим да је, у извесном смислу, и једно и друго. Ради се о академском признању од стране једног познатог и веома важног универзитета. Биће ми част да га примим. Истовремено: све што јесам и што чиним, и као теолог и уопште, припада Цркви, јер сам јој се посветио. Све почасти које примам односе се и на Цркву којој припадам и којој служим. Сматрам ово признање знаком поштовања Римокатоличке цркве и Универзитета у Минстеру према Православној цркви.

Ви сте, заједно са кардиналом Валтером Каспером, копредседник Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне цркве. Како бисте описали садашње стање овог дијалога и шта очекујете од будућности?

– Мислим да је тај дијалог најважнији теолошки дијалог који се тренутно води. Не сматрам друге дијалоге неважнима. Но, мислим да је овај дијалог посебно важан за Православне јер Римокатоличка и Православна црква деле заједничку традицију, цео први миленијум, седам Васељенских Сабора, исте Свете Оце, поштовање Пресвете Богородице и Светитеља. Зато је заиста веома важно да су ове две цркве ушле у дијалошки процес, као покушај да обнове своје пуно јединство, прекинуто у 11. веку.

Овај дијалог започет је у духу насталом после Другог ватиканског сабора, отварањем Римокатоличке цркве за екуменизам. Исто тако је започет и у духу добрих односа, посебно Цариградске цркве под Патријархом Атинагором и Римске цркве под Папом Павлом шестим.Ја сам од самог почетка учествовао у овом дијалогу и чак имао удела и у његовој припреми. Тема овог дијалога, еклисиологија, веома је важна тема. Постоје друге разлике, разлике у доктрини, али мислим да имамо доста заједничког у области еклисиологије. На том темељу можемо градити. Има наравно и разлика и у тој области: посебно у вези са питањем примата и бискупа римског. Но, дијалог је започет од онога што нас уједињује у еклисиологији, па смо постепено кренули према проблемима које треба да решимо. Као базу користимо евхаристијску теологију, нешто што су посебно Православни предложили, али што су и Римокатолици прихватили у великој мери, посебно после Другог ватиканског сабора.

Сви документи које смо смо до сада саставили: у Минхену, Барију, па чак и касније у Равени, су заједнички документи који показују да су нам основна начела еклисиологије заједничка. Кад дођемо до разлика, које су, како сам рекао, веома озбиљне, морамо да се запитамо како можемо да оправдамо разлике међу нама кад делимо заједнички темељ. То је ситуација у којој смо сада.

Ушли смо у дискусију о примату, почињући са првим миленијумом. Намера нам је да испитамо како је примат римске Цркве био универзално признат, те на који начин и под којим условима је био признат у првом миленијуму. Основни услов је, наравно, да се примат увек испољавао у контексту саборности. Мислим да се до те тачке слажемо. Када завршимо са првим миленијумом, окренућемо се другом миленијуму, који је најтежи од свих, јер се у току њега папство развијало без икаквог заједништва са Истоком и то заправо у духу полемике са Истоком. Видећемо како ћемо се сложити у вези са другим миленијумом и шта може на томе да се уради. Када завршимо са другим миленијумом, што ће бити историјско истраживање, бавићемо се богословским начелима који се тичу примата: зашто је Цркви потребан примат и под којим условима се он може прихватити. Дакле имамо још много посла. Нисмо ни близу завршног договора али мислим да се крећемо у добром правцу. Као што увек кажем, Дух Божији коначно одлучује. Ми нудимо наше скромне напоре, али Бог ће водити целу ствар.

Верујем да можемо напредовати ако наставимо у духу обостраног поштовања и љубави међу црквама, ако не започињемо полемисања као у прошлости и ако пажљиво слушамо једни друге. У прошлости смо добили лекцију да је могуће напредовати ако једне друге слушамо пажљиво.

ТРАГИЧНА САМОДОВОЉНОСТ БЕЗ БРИГЕ О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ

Није тајна да у православном свету постоје извесне групације које нису спремне да, како сте рекли, пажљиво слушају. Бројне су организације и појединци који се опиру и самоме дијалогу са Римокатоличком црквом.

– Мислим да ти људи још увек живе у психологији другог миленијума, у којем је Римокатоличка црква много пута покушавала да доминира православнима. Истина је да постоји јака сумња да се у сваком дијалогу крије покушај да се православни доведу под доминацију Рима. Стога се ти људи плаше да ће се то догодити и са тренутним дијалогом. Могу да разумем њихов страх. Но, оно што ћемо ове људе морати да упитамо је, најпре, да ли је немогуће да се нешто променило у држању и менталитету Римокатоличке цркве? Да ли је још увек извесно да ће Римокатоличка црква делати онако како је делала током другог миленијума? Мислим да има знакова да је Римокатоличка црква променила своје држање према Православној цркви након Другог ватиканског сабора. Они не желе да нас доведу под доминацију Папе.

Друга ствар коју питам те људе је: шта је погрешно у разговору са људима, чак и са непријатељима, чак и са онима којима не верујемо потпуно и у које сумњамо? Мислим да нема опасности у разговору са њима. Дијалог није нешто чега морамо да се плашимо, пошто православни неће дијалогом ништа изгубити. Једино ако немамо самоуверености и ако се бојимо да не можемо представити православну Веру римокатолицима на веран начин.Онда морамо да кажемо: Нисмо спремни за дијалог јер не мислимо да можемо да представљамо нашу Веру. Немамо богослове и богословље који нашу Веру могу верно представити. Ако има људи који тако мисле, ја мислим да нису у праву, јер је православно богословље веома јако и поштовано, чак веома дубоко поштовано, на Западу уопште. Стога морамо бити самоуверени. Имамо праву Веру и способни смо да нашу праву Веру исповедамо верно. До овог тренутка нико није оптужио учеснике у дијалогу да нису верни православној Вери. Оно за шта их оптужују је да разговарају са другима: да учествују у дијалогу. Ово је потпуно неприхватљиво, јер се Православље не може бојати дијалога. То ја таквим људима кажем. Ако имају критике у вези са нашом верношћу православној Вери: ја ћу то поздравити. Али ако нас критикују само зато што водимо дијалог са другим људима, онда не могу да их разумем.

Дијалог не можемо зауставити. Одговорни смо пред Богом. Трагично је ако смо задовољни самима собом, а не бринемо се о јединству Цркве.

Приметне су извесне несигурности у вези са предсаборским конференцијама у Шамбезију у области оснивања епископских конференција у православној дијаспори. У неким деловима православних друштава постоје осећања готово равна сумњи да постоји тежња за доминацијом цариградске Цркве. Како Ви посматрате овај процес уређења дијаспоре?

– Мислим да, објективно говорећи, уопште нема знакова да цариградска Црква може или да би желела ишта да наметне другим црквама. Све наше одлуке су донете консензусом са свим другим црквама. Цариградски Патријарх никад није одлучио ништа што се тиче Православне Цркве као целине без консултовања са другим патријарсима. Тај страх је дакле неоснован. С друге стране морамо да признамо да, као Православна Црква, морамо некако да будемо уједињени, а не просто да будемо конфедерација цркава. Увек ми је тешко када нас поготово римокатолици, али и други хришћани, третирају као цркве, а не као Цркву. А ми им нудимо основу да тако размишљају, пошто нисмо успели да одржимо Сабор тако дуго. Како можете да кажете да сте уједињени кад нисте у стању да одржите Сабор? Бојим се да би многе православне цркве желеле да се остане у овој ситуацији: свака црква за себе, потпуно независна и без икакве везе са другим црквама. Мислим да је то погрешна еклисиологија. Врло је лоша. И чини велику штету Православној Цркви. Да бисмо наступали као једна Црква треба нам неко ко ће координисати православне цркве. Ако нећемо да Цариград буде наш координатор, хајде да узмемо неког другог. Традиција, наша канонска структура дала нам је Цариград. И то је оно што Цариград ради: координише Православну Цркву, да би наступала као једна Црква, а не као мноштво цркава. Мислим да треба сви да будемо захвални на томе, а не да се жалимо.

Екстремистички погледи на свет данас се најчешће износе на интернету, који постаје водећи медијум века. Људи који иначе не би могли да објављују, могу на интернету да јавно изразе своје мишљење…

– Да, знам. Тачно је то у вези са интернетом: свако може да каже шта хоће, па је тешко исправљати ставове, ако су погрешни. Надам се да интервју као што је овај може да помогне. То је све што можемо да учинимо.

СРПСКО БОГОСЛОВЉЕ ВОДЕЋЕ У ПРАВОСЛАВЉУ

Ваше Високопреосвештенство, Ви сте веома признати и поштовани у Српској православној цркви и Србији уопште. Такође сте носилац почасног доктората Богословског факултета у Београду. Како бисте описали Ваше односе са Србијом?

– Моји односи са Српском православном црквом су врло, врло топли. Исто тако на нивоу личних односа са људима, а посебно са српским православним богословљем. Примећујем да је скоро све што напишем на енглеском преведено на српски чак и пре него што се изда на грчком. То доприноси мом осећају да сам у непрестаном богословском контакту са Црквом у Србији. Верујем да је, судећи по ономе што сам видео током својих посета Србији, српско православно богословље водеће у области православног богословља као целине. Заступају га врло добри теолози и иде у добром правцу. Запазио сам младе богослове из Србије који по мом мишљењу обећавају највише од свих које познајем. Једног од одличних српских студената богословља сам управо јуче сусрео овде у Минстеру.

Српско православно богословље се у великој мери ослободило утицаја схоластике, што се не може увек рећи о богословљу у Грчкој, Румунији и на другим местима. Још увек постоје јаки западни утицаји и нисмо још увек нашли свој пут као православно богословље. Но, у Србији је, мислим, богословље светоотачко и веома православно на прави начин. Стога се надам и очекујем да ће једнога дана Српска православна црква предводити православни свет у теолошком смислу.

Разговор са Митрополитом Јованом Зизјуласом водио је Тихомир Поповић, одговорни уредник

СОК АКТУЕЛ, Информативне службе Епархије средњоевропске

АКТИВНОСТИ ПАТРИЈАРХА