Дамаскин Грданички

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1050, Рубрика Историја

Чехословачка Република је проглашена 28. октобра 1918. године. Нова држава је имала границу дугачку 930 километара, обухватала је различите етничке групе. Становништво су чинили Чеси 46%, Немци 28%, Мађари 8 %, Словаци 13%, Карпаторуси (Украјинци) 3 %, као и нимало занемарив број Пољака и Јевреја. Судетски Немци су се надали да ће остати у некој врсти редуковане, но унитаризоване Аустрије, али су били разочарани када су их у новембру 1918. окупирале чехословачке трупе.

ПОЛИТИЧКИ ОКВИРИ

По окончању Првог светског рата у Средњој Европи, а нарочито у Чехословачкој, није у потпуности могло бити спроведено национално начело, јер ниједна нова државно-политичка творевина није имала један народ који би преовладавао, односно који би по етничкој инерцији остварио хегемонију. Чехословачка је била национално хетерогена, Словаци су сматрали да су уставом њихова права заобиђена, односно да уставотворна скупштина није имала довољан број представника словачке заједнице. Карпатска Русија је имала аутономан статус, али само номинално, јер њене границе према словачком делу државе нису биле одређене законом. Њена аутономија је остваривана преко гувернера чије је постављање зависило од централне власти.

Пространа, али нехомогена држава није имала традицију ни историјске претпоставке политичког унитаризма. Тешко је одређивала свој спољно-политички положај. Радикални словачки публицисти и историчари мисле да је Минхенски споразум дао шансу и прилику за политичко самоопредељење и консолидацију словачког народа у политичку државу.

Након Првог светског рата у границама чехословачке државе нашао се и део такозване Прикарпатске Русије. Тамошње русофоно становништво било је верски издељено и политички незадовољно. Православно у својој даљој прошлости, од краја XVII века, а нарочито од средине XIX изложено је унијатској пропаганди која је у грко-католичку цркву узимала велики број православних. Присталице православља су се грчевито борили за одбрану свог верског идентитета, а 1919 године се обраћају за помоћ јерархији Српске православне цркве. Српска црква организује тамо своје мисије, њени делегати путују на Карпате где пружају организациону помоћ заинтересованим појединцима и групама за очување православне вере, источног богослужења и руског идентитета. На страни српске јурисдикције се истиче др Алексије Геровски, док архимандрит Алексеј Кабаљук ради на придобијању епископа руске народности, по могућству заграничника. Политика прашке владе у погледу успостављања и обнове православне епархије на истоку земље није била до краја јасна ни искрено профилисана. Православна органзација је сметала Прагу јер би тако била створена институција која би давала културну подлогу Карпаторусима и била баријера чехословачком унитаризму, а влада је морала пред Српском православном црквом да се покаже као отоврена за сарадњу јер је имала обзира према Краљевини Југославији и савезничком блоку Мале Антанте (Југославија, Румунија, Чехословачка).

УСПОСТАВЉАЊЕ ЕПАРХИЈЕ МУКАЧЕВСКО-ПРЈАШЕВСКЕ

Патријарх Варнава Росић је желео да се епархијско питање у Мукачевско-прјашевској области реши што пре. Чехословачка држава је крајем 1930. одуго-влачила, молећи представнике Српске православне цркве да не пожурују јер процедура треба да потраје, с обзиром да је реч „о врло важном државном питању“.

Чехословачка влада се годину дана касније сложила са избором Дамаскина Грданичког за Епископа мукачевско-прјашевског. Патријарх је преко чешког амбасадора чинио све да новоизабрани епископ што пре оде у Чехословачку. Министарство иностраних послова је новом епископу древне, а заправо обновљене епархије обезбедило месечну помоћ од 4000 чешких круна које би се исплаћивале преко Амбасаде Краљевине Југославије у Прагу.

Редовно заседање Св. Архијерејског Сабора 1931. године трајало је од 14. септембра до 3. октобра 1931. године. На једном од последњих заседања, по призиву Св. Духа, за епископа Мукачевске епархије у Карпатској Русији изабран је протосинђел др Дамаскин Грданички, професор Богословског факултета у Београду. Српска црквена и дневна штампа доносила је опсежне извештеје о хиротонији епископа који би пастирствовао на истоку чехословачке државе.

Нови епископ је рођен у Лесковцу 1892. године. Београдску Богословију Свети Сава завршио је 1912. Усавршавао се надаље у Духовној Академији у Санкт Петерсбургу коју је завршио са степеном кандидата богословља. Такође је завршио Филозофски факултет у Фрибургу (Швајцарска). Године 1922. и 1923. био је секретар Српске Патријаршије, а од 1924. је доцент на Православном богословском факултету на Катедри за пастирско богословље и омилитику.

Са избором новог епископа, дотадашњи делегат Светог Архијерејског Синода у Карпатској Русији митрополит скопски Јосиф Цвијовић, као и његов помоћник протосинђел Јустин Поповић су разрешени дужности.

У обраћању Карпаторуском народу, патријарх Варнава је поводом хиротоније Дамаскима Грданичког нагласио:

„Но и поред тих похвалних својстава Ваших, која би била дорасла за сваки успешан и напоран рад у Св. Православној Цркви Вашој, осећали сте ипак и Ви, а заједно са Вама и ми, да Вам је потребан један врховни духовник вођа Ваш који би Вас уједињене у једном духу повео све скупа једним путем и једном циљу „свих досадашњих наших вековних тежњи и очекивања“.

Почетак архипастирског рада Дамаскина Грданичког и све околности које су на њега утицале могу да се сагледају на основу извештаја митрополита Јосифа Цвијовића који се као делегат трудио да допринесе сређивању тамошњих црквених прилика.

Митрополит Јосиф Цвијовић је црквом у Прикарпатској Русији управљао од почетка децембра 1930. до 6. децембра 1931. године. Митрополит Јосиф је дочекао епископа Дамаскина, помогао му у контактима са државним властима и обавио свечани чин устоличења у Мукачеву, где су били присутни и представници власти Карпаторуске области (Бескид и Росипал). Долазак епископа, успостављање редовне црквене, тј. епархијске власти утицао је и на припаднике унијатске цркве:

„Нарочито је карактеристичан био поздрав двојице представника друштва Поткарпатскоруског учитељства, који, иако унијати, поздрављају православног епископа, и као носиоца русицизма на Поткарпаторусији изјављујући, да можда није далеко време, када ће се и овдашње руско учитељство наћи под кровом Православне цркве“. Митрополит Јосиф је Патријаршији у Београд писао:

„Живот Епархије на толико је нормализован да за сада не задаје особитих брига, али то не значи да се нема ништа ново предузимати, започето продужити и које што допунити и изменити; већ значи, да се из хаоса, затеченог у прошлој години, сада изашло, унутра успостављен ред и, мање-више, свак постављен на своје место и под контролу; елементи нереда уклоњени и њихова акција спречена, или, бар, на најмању меру сведена, код верних је повраћена вера у успех и нада на морално и бројно јачање, које дају наде да ће стални епископ моћи на осигураној подлози изводити даљу консолидацију Епархије и срећно је привести крају“.

Митрополит Јосиф је предлагао да Српска Црква убрза преговоре са владом Чехословачке републике око коначне редакције Устава Мукачевско-прјашевске епархије.

ПОЧЕТАК РАДА НОВОГ ЕПИСКОПА

У првој архипастирској посланици упућеној верном народу Епархије мукачевско-прјашевске, епископ Дамаскин Грданички је истакао да је његово постављање резултат не само споразума чехословачке Владе и Српске Православне Цркве, него и производ молитвених тежњи карпаторуског народа који се вековима мучио у борби за чистоту вере и неоскврњени верски идентитет.

Чехословачка Влада је 1932. године одобрила износ од 200.000 круна за изградњу православне Богословије у граду Мукачево. Ова средства су добијена на молбу епископа Дамаскина, а ово би било прво средње богословско училиште у овом делу Чехословачке. Сваким даном растао је број православних који напуштају унијатске редове. Највише се на духовном пољу залаже архимандрит Виталиј који води штампарију која се бави издавањем православне духовне литературе.

Након учешћа на седницама Св. Архијерејског Сабора, Епископ мукачевско-прјашевски Дамаскин, пред одлазак у своју епархију, дао је изјаву за новинаре. Рекао је да СПЦ не врши никакву пропаганду него да покушава да унесе канонски и богослужбено-догматски поредак у живот црквених општина у Прикарпатској Русији и Словачкој. У том делу Чехословачке, по речима поменутог архијереја, има 150.000 православних душа.

„Ова наша епархија је, хвала Богу, већ давно прешла из хаотичног стања и ушла у ред сређенијих епархија, још за време мојих претходника. То је, углавном, заслуга самога народа, који воли своју цркву и показује живо учешће у црквеном животу“.

Епископ Дамаскин је рекао да је у периоду 1928–1932. године у источном делу Чехословачке подигнуто чак 119 цркава, а ове године се подиже још неколико. Има 5 манастира, а у једном женском општежићу има чак 86 монахиња. Београдски новинари су били уверени да чехословачка Влада признаје и самим тим материјално субвенционише Православну цркву, односно да јој се „права у последње време не ускраћују“.

Дамаскин Грданички је 1939. године премештен на катедру епископа банатских, а од 1947. до упокојења 1969. обдржавао је катедру митрополита загребачких.

20 мишљења на „Дамаскин Грданички“

  1. It is perfect time to make some plans for the future and it is time
    to be happy. I have read this post and if I could I desire
    to suggest you few interesting things or advice. Perhaps you
    could write next articles referring to this article.
    I desire to read even more things about it!

  2. Повратни пинг: natural sources of sildenafil citrate

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.