„Лептир који махне крилима може изазвати ураган на другом крају света”, стара је изрека коју би данас потврдила бар једна наука – екологија.

Цариници не могу зауставити биљке и животиње које своја царства, то јест заједнице у којима више врста живи у равнотежи, простиру преко територије више држава. Граничари немају моћ над њима, али еколошки „лекари” разних националности морају да се удруже како би се старали о таквим природним целинама јер ће болест у било ком њеном кутку заразити све. Што је еко-систем богатији живим светом, међузависност врста је деликатнија, а последице поремећаја шире и теже.

Највећи европски плавни еко-систем, у којем обитавају заштићене и угрожене врсте, испресецан мочварама и ритовима, храстовим и јасеновим шумама, слатинама и депресијама јединственим у Панонији, обухвата делове Дунава, Драве и Муре и заузима 700 километара водотока, односно 800.000 хектара у чак пет земаља – Аустрији, Словенији, Хрватској, Мађарској и Србији. Те државе потписале су протокол који ће ускоро бити преточен у споразум о успостављању прекограничног резервата биосфере „Мура–Драва–Дунав”, правног оквира за јединствени систем бриге о природној средини целог подручја, које је по разноврсности живог света једно од најбогатијих на континенту.

Овај европски Амазон, на површини која би примила 22 Београда, изузетан је и по томе што се ниједно заштићено подручје досад није протезало на више од три земље. Постављање глобалног рекорда у регионалној еколошкој сарадњи ићи ће у прилог планираној кандидатури резервата за патронат Унеска, а свакако ће привући и пажњу службеника Европске уније и међународних фондова, од којих се очекује да ће убудуће слати више новца за очување тог еко-система. Србији ће та помоћ добро доћи с обзиром на то да „Војводина шуме”, које газдују нашим делом будућег резервата, на располагању имају само десетину новца неопходног за све радове које би волели да спроведу.

– „Мура–Драва–Дунав” ће на територији Србије обухватити Горње Подунавље, у региону Апатина и Моноштора, који је већ проглашен специјалним резерватом природе. Тај степен заштите неће бити подигнут након формирања прекограничног резервата. Садашњи режим старања довољан је за потребе живог света Горњег Подунавља, али више средстава за одржавање и потпуно остваривање тог нивоа заштите било би пожељно. Успевамо да обезбедимо основно функционисање резервата, само што би било идеално када бисмо имали новца и за, на пример, градњу визиторског центра или чишћење рукаваца и канала реке – објашњава Ивана Грујичић, из „Војводина шума”.

Успостављање јединственог система управљања подразумева да ће ових пет држава донети заједничке смернице за бригу о живом свету резервата, усагласити методе надзора врста и координирано спроводити пројекте заштите на целом потезу. За биљке, на пример, ваља обезбедити довољно светла тако што ће се уклонити стабла која им сметају. Бројност биљака и животиња које уништавају друге врсте мора се ставити под контролу. Дивље депоније, наводи Грујичићева, дуж водотокова морају се трајно почистити. „Војводина шуме” их редовно „помету” али, малтене чим њихови људи оду, мештани наставе да гомилају ђубре на тим местима.

– Орао белорепан, који је угрожен, сваке године се после сезонских миграција враћа у исто гнездо и зато је важно да се та стабла нађу и нипошто не секу. Око њих се мора оставити појас од 100 метара дрвећа. Такође, на речним бранама је неопходно оставити стазе којима ће рибе моћи да пролазе – каже Душка Димовић, из Дунавско-карпатског програма Светске организације за заштиту природе, која је пре неколико година иницирала оснивање прекограничног резервата.

Од проглашења резервата ће профитирати не само животиње и биљке него и људи насељени у том подручју, и то не само зато што ће добити чистије окружење за живот. Светска промоција изузетно великог и богатог резервата привукла би еколошке туристе, путнике у потрази за ретким и угроженим врстама, напомињу у министарству животне средине, рударства и просторног планирања. За разоноду гостију би били подстицани и стари занати и аутентично културно наслеђе. На локално тржиште, за туристе, али и у иностранство би се пласирали производи са брендом резервата. Тако би се подмирили сви житељи овог међународног „царства природе”.

В. Вукасовић