Киша је монотоно добовала по лименом испусту, на прозору наше спаваће собе. Волио сам тај звук. Одвлачио ме у благословени спокој дјетињства. Ова иста соба…њежни, заштитнички осмјех мајке… безгранична ширина, племенитост и љубав оца, којег све муке неправде и разочарења учињеше још праведнијим и човјечнијим. Како сам му се често захваљивао на безграничном богатству које ми је оставио. Само они који су провели своје сиромашне животе у безличним и хладним палатама, могу наслутити каквом ме топлином и благодаћу гријала ова скромна собица од најранијег дјетињства. Колику су неслућену вриједност имали предмети из којих је у сваком трену зрачила љубав, мир, нека слатка сјета, али и достојанствени понос при помисли на давно минуле дане проведене у њој. Кад би знали људи како је немјерљива радост, како се надимају груди,када се честите старине устану плачући, при помињању вашег родитеља, посветили би своје животе гомилању овог непролазног блага.
Сви су били ту ове ноћи.. и мој отац са својим драгим осмјехом пуним човјечности, и мајка са својим брижним очима… и моји другари из дјетињства онако чисти, неукаљани како их и данас памтим, и она давна јесења киша која се сливала низ овај исти прозор…Ипак, вечерас сам био још богатији, срећнији…била је ту и моја жена која је у наручју држала нашег малог сина Милана, дединог имењака. Имао је тек неколико мјесеци, али су већ многи говорили:„исти дјед”. Одувијек је то тако, наша су дјеца иста као њихови најбољи и најузвишенији преци, фукару нико не жели ни да помене, да зло не чује ваљда.
Истини за вољу, има Мићо оне топле људске очи, које се само са небом поредити могу. Има оно племенито држање, онај хумани осмјех.
Дај Боже да буде макар мало налик дједу, и да га чувају његове молитве као су га, убијеђен сам, и до сада чувале. А убиједих се баш те ноћи прије десетак година, када су се у трену спојили прошлост, садашњост и будућност.
Милан је све чешће затварао очи, опијен топлином и њежношћу мајчиног загрљаја. Љиља га је управо пресвукла и подојила, и он се онако сит и ушушкан задовољно смјешкао тонући у сан. Соба је утонула у спокојни починак једне срећне породице. Ситне кишне капи, које су суморно ромињале само су допуњавале амбијент те мирне јесење ноћи.
У неко доба, чу се кашаљ, испрва пригушен, једва чујан. Пробудисмо се и ја и жена, али се не узнемирисмо превише, и раније се мали знао накашљати повремено. Кашаљ је, међутим, бивао све јачи и јачи. Лице нашег дјетета очас се претвори у болну гримасу.
Није отварао очи, али је кашаљ постао толико снажан, да се дијете очајнички борило да удахне ваздух. „Шта да радимо?” питах Љиљу престрашено. Увијек сам био паничар када су дјеца у питању. У тренутку, као да постадох други човјек, добих неку снагу, присебност, попут оне због које сам се одувијек дивио свом оцу.
„Мајко Божија” рекох мирно – „сачувај нам ноћас нашег сина. На Тебе се ноћас ослањам, и Теби га препуштам”. Узех иконицу коју ми је оставила покојна баба. На њој је била осликана Мајка Божија, била је урамљена и устакљена, а на полеђини је писало: „Ово је чудотворна Икона”. Прекрстих се, осјених Крсним знаком дијете, и ставих Икону испод дебелог слоја јастука, ћебади, постељине и најлона, јер сам се плашио да се не посјече. Сједох поред креветића, прекрстих се још једном и наставих да узносим Молитве Богородици. У таквим ситуацијама вријеме протиче неподношљиво споро, али зачуђујуће брзо кашаљ се утиша, а затим и потпуно умири. Дјетету се врати боја у лице, а са њом и осмјех, само што је сада тај осмјех био некако нестваран, божанствен.
Наставио је да спава као да се ништа није десило.
Оно што је услиједило наредног јутра, памтићу док сам жив. Стајао сам изнад колијевке, дијете је показивало прве знаке буђења, мешкољило се и протезало, али није отварало очи. У једном тренутку, још снено и затворених очију, посегну рукицама ка оном мјесту гдје је испод слојева постељина лежала Икона. Извади је, пригрли обијема ручицама и поче да је љуби. „Мака Бодија…Мака Бодија…” понављаше непрестано, не престајући да је цјелива.
БИЛЕ СУ ТО ЊЕГОВЕ ПРВЕ РИЈЕЧИ.
На Благовијест г.г.2005.
ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ
Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој Благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.
Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи Икону, од свих најмилију.
И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше Чедо Свету Икону прихвати,
И радосно рече: « То Ма’ка Бодија !»
И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к’о никада прије,
«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»
На Благовијести, Љета Господњег 2005.