[lang_sr]Разговор са руским дечјим психијатрима
Аутор: Антонина Пантелић, Број 996,
Рубрика Црква и савремени свет [/lang_sr][lang_sr]
Компјутер је сан сваког савременог малишана, па и многи родитељи сматрају да су „интелигентне кутије“ незаменљива компонента квалитетног начина живота, због чега деци купују компјутере или им дају новац за посету комјутерским клубовима, који су током последњих година постали веома популарни.
С друге стране, међу лекарима и психијатрима све чешће се чују гласови забринутости који упозоравају на негативне последице овог помодарства, па га чак изједначују и са наркоманијом. Тим поводом разговарали смо са доктором медицине, шефом Катедре за дечју и омладинску психијатрију, психотерапију и клиничку психологију на Руској медицинској академији за постдипломско школовање и председником Фонда за социјалну и психичку помоћ породици и деци, Јуријем Степановичем Шевченком, шефом одељења Центра за очување психичког здравља деце и омладине Анатолијем Григорјевичем Мазуром, и лекаром-психијатром који ради на том одељењу, Русланом Марсељевичем Гусманом.А. Г. Мазур: На одељење 6. дечје психијатријске болнице, која је током „перестројке“ променила назив у „Центар за очување психичког здравља“, доспевају деца са проблемима у понашању. Родитеље углавном брине то што деца одбијају да иду у школу, што беже са часова.Када почнемо да тражимо разлоге за то, испоставља се да многа од те деце, уместо да буду у школи, од јутра до вечери седе у компјутерским клубовима. Природно, за то је потребан новац, јер се боравак у овим клубовима плаћа. Према томе, почиње крађа. Родитељи се обично не питају зашто је деци потребан новац. За њих је важна само чињеница крађе, као и то да дете не одлази у школу, да се повезало с неким чудним друштвом и да не спава код куће. Децу с таквим одступањима у понашању обично доводе на наше одељење. Све чешће се испоставља да је у основи таквог растројства у понашању прекомерно везивање за компјутерске игрице у клубовима.
Прошле године су московске градске власти донеле уредбу према којој је деци и средњошколској омладини забрањено да се после девет сати увече појављују изван домова без родитеља. Ова уредба уопште не делује. Ако се омладина удаљи из компјутерских клубова, ко ће тамо остати? Одрастао човек неће тамо седети, док су млади спремни да тамо бораве даноноћно. У последње време, ове игре добијају и криминалну нијансу.
– У ком смислу?
Р. М. Гусманов: Неки редовни посетиоци комјутерских клубова претварају игру у средство за зараду. Недавно је наша отаџбинска репрезентација, састављена од врло младих људи, освојила друго место у свету на такмичењу у компјутерским играма преко интернета. Отуда следи да су се код нас већ појавили професионални играчи. На резултате игара стављају се улози, и то не мали. Према томе, дата сфера почиње да се криминализује. Новац се практично прави „од ваздуха“. Можемо рећи да се појавио нови облик бизниса, заснован на експлоатацији незреле дечје психе.
– Колико обично година имају деца која се у тој мери привежу за компјутер?
Р. М. Гусманов: То су најчешће деца од дванаест до петнаест година.
– Када су се у вашој лекарској пракси први пут појавила деца која су била жртве компјутерских клубова?
А. Г. Мазур: Пре пар година обратио ми се мој колега, чији је 18-годишњи син, поставши „зависан“ од неке војно-стратешке игре, пао у стање психозе. Током две недеље ми смо посматрали то стање и морали смо да га лечимо као истинског болесника. Проблем је постојао већ две године, с тим што је током протеклих годину дана постајао све израженији. Патологија се очигледно увећава. Можемо констатовати да већина оне деце, која доспеју код нас, у основи својих одступања у понашању има прекомерну везаност за компјутерске игре. Наше одељење прима шездесет болесника, а више од једне трећине су жртве компјутерских игара. Они их непрекидно играју, и дању и ноћу, све време проводе у клубовима и на то троше сав новац. Компјутерске игре постају моћан дезадаптирајући фактор. Дете више не може да живи без њих, и формира се такозвана зависност, са којом оно само не може да се избори. Неопходно је учешће психолога, социјалних радника, педагога, а повремено и лекара, који ће помоћи детету да изађе из таквог стања. За сада још увек не знам да ли би се то могло назвати болешћу, јер ово питање захтева специјално проучавање. Чињеница је, међутим, да зависност од компјутерских игара дезадаптира дете, издваја га од живота, и то га издваја у потпуности, будући да такво дете не занима ништа друго, осим игре. Она постаје доминанта, као што је наркотик за наркомана. Из тог разлога се може рећи да је компјутерска зависност један вид наркоманије.
– Зашто деца коју привлаче компјутерске игре, постају прекомерно раздражљива?
А. Г. Мазур: Када наркомана лише наркотика, онда одсуство те супстанције, сасвим природно, рађа одређену реакцију – почиње криза. Осим тога, дуго седење испред компјутера изазива, као и наркоманија, изражену астенизацију психе. Дечја психа није више у стању да прихвати оптерећења и обавезе које је раније могла да поднесе. Отуда проистиче и лакше формирање зависности па, самим тим, долази и до пропратних симптома као што су раздражљивост, несаница, честе промене расположења, агресивност, импулсивност, наглашена премореност.
– Рекли сте да се проблем појавио пре две године. Са чим је то повезано?
А. Г. Мазур: Не бих могао да кажем. Можда се неко с тим суочавао и раније, али се у нашој болници такви случајеви сусрећу управо у последње време.
Р. М. Гусманов: Наравно, тај проблем је још увек нов и за сада је још веома мало проучен. Родитељи обично не обраћају пажњу на то колико је дете везано за компјутер, уколико се у његовом понашању не испоље нека друга, снажно изражена одступања, као што је крађа новца, изостајање у школи или хулиганство. Осим тога, наши људи страхују од одласка код психијатра, а утолико пре се плаше да одведу дете у психијатријску болницу. Они то чине само у крајњим случајевима.
– Каква је ситуација на Западу?
Р. М. Гусманов: Судећи према публикацијама, и тамо се овај проблем недавно појавио, око 1995, а посебно се интензивирао почетком новог миленијума, око 2000. године. Већ 2000. године појавили су се озбиљни материјали у солидним часописима. Овим проблемом су се у почетку бавили психолози, а сада су се већ прикључили и психијатри, који раде у водећим центрима и клиникама. Истина, на Западу деца у пубертетском узрасту углавном пате од интернет-зависности. У нашим домовима још увек немају сви интернет, због чега деца одлазе у клубове. Компјутерски клубови постали су својеврсна замена за улице, где су се донедавно окупљала деца склона бескућништву, проводећи ту све време. Клуб је веома погодно место за такву децу. Као прво, тамо нема полиције, као друго, тамо постоје занимљиве игре, као треће, тамо могу да одспавају и да се огреју, а ако им „крене“, могу да дођу и до новца.
– Због чега комјутер тако снажно привлачи децу?
Ј. С. Шевченко: Пре свега, он пружа све оне емоције које детету живот може да пружи, али не увек. То је најшири спектар – од позитивних до негативних емоција: усхићење, задовољство, занос, срџба, гнев, раздражљивост. И све то можете да доживите а да се при том и не померите са места! Постоји и други, још важнији аспект: дете у игри задобија власт над светом. Компјутерски „миш„ представља својеврсну аналогију чаробном штапићу помоћу којег ти, не уложивши никакав напор, постајеш господар света. Код детета се ствара илузија о освајању тог света. Ако изгуби, оно може поново да игра, да понешто промени и да поново проживи онај фрагмент у којем није успело. То посебно апсорбује ону децу која тешко подносе своју неуспешност, децу којој из ових или оних разлога не успева да у животу корачају путем „радосног одрастања“.
Р. М. Гусманов: Дечаке привлачи и могућност да реализују своје агресивне тенденције. Не треба да кријемо да су готово све компјутерске игре конструисане на агресији и убиствима. У многим играма спроводи се управо потпуни геноцид, дозвољено је убијање. Главна улога у таквим активностима није обична разонода! Захваљујући таквим играма, брзо се усвајају модели понашања. Због тога је у читавом низу земаља деци млађој од 18 година забрањено да играју неке од посебно агресивних комјутерских игара, будући да оне могу да подстакну незрелу, неразвијену личност, на реализацију агресивних импулса, али сада не више у игри, него у животу.
– Какву опасност у себи крије интернет?
Р. М. Гусманов: Зауставићу се на само неколико момената. Као што знате, на интернету постоји тзв. „четовање“, чиме се означавају посебни сајтови за дружење. На интернет можете да ступите под својим именом, а можете и да измислите све – име, биографију и „имиџ“. У вези с тим, код неких, психички нестабилних тинејџера, појављују се проблеми са самоидентификацијом – долази до отуђења од сопственог „ја“, почиње раздвајање личности у виду компјутерске шизофреније. Навешћу као пример девојку која се на таквим „четовима“ појављивала у пет различитих идентитета. На крају су се такви експерименти погубно одразили на њену психу. Друга патологија појављује се кад дете грозничаво почне да тумара по сајтовима, бесмислено прикупљајући информације. Сама по себи, информација им није потребна, њима је седење на интернету – само себи циљ. Што се тиче одраслих, и овде, као и на Западу, основну опасност представља тзв. „сајберсекс“ и уплитање, посредством интернета, у хазардне игре, које формирају патолошку личност коцкара.
– Каква деца имају посебне предиспозиције за компјутерску зависност?
Р. М. Гусманов: Оно што је најважније – јесте незрела личност. Овде, наравно, понекад постоје и биолошки разлози успореног развоја личности, као и извесна психичка инфериорност.
Ј. С. Шевченко: Може да се установи корелација видова зависности са карактерним склопом личности пре болести. Рецимо да ће психички нестабилне тинејџере у већој мери привући могућност да у сваком тренутку добију задовољство, информацију, итд. Тинејџерима епилептоидног типа творци компјутерских игара „подилазе“ хазардом, истицањем материјалне стране живота и, наравно, агресивношћу. Шизоидним типовима, који се лоше прилагођавају стварности, препушта се могућност да поседују илузорни свет. Замку за хистероиде представља општење путем интернета, када могу да присвоје разне улоге, да се представе у разним ликовима, покушавајући на тај начин да иживе своје комплексе. Међутим, уопштено говорећи, овај проблем захтева посебно проучавање.
– Колико траје просечан период навикавања на компјутер?
Р. М. Гусманов: То зависи од личности. Неки одмах постану „зависни“. Код других то почиње постепено, од кућног компјутера, а затим доспевају у клуб и ситуација се погоршава.
– Које су игре посебно популарне?
Р. М. Гусманов: Интернет-игра „Цоунтер Стрике“ („Контра-ударац“). По својој форми, то је обична игра, али у њој постоје реални, живи противници, а не машина-компјутер. Онај шампионат, о којем сам говорио на почетку разговора, био је везан управо за игру „Цоунтер Стрике“.
– Често наилазимо на тврдњу да, и поред свих негативних појава које се тичу приступања детета компјутеру, постоји и много тога позитивног. Реците нам, молим вас, шта ви мислите о томе.
А. Г. Мазур: Компјутер изопачује мишљење детета и не учи га да мисли стваралачки, него технолошки. Постоји задатак, резултат и комплекс средстава, помоћу којих се тај задатак може решити. Сваки задатак! На тај начин, мишљење детета се програмира, а његове стваралачке способности се не развијају. Долази до роботизације мишљења, удаљују се емоције, саосећајност, човечност – све оно што је раније било својствено деци. Услед тога, сматрам да је компјутер штетан за дете које се развија. Уколико младић или девојка касније седну испред компјутера, утолико боље за њих.
– У Москви постоји Центар за комуникацијска истраживања, чији се чланови баве изучавањем компјутерских игара. Они су закључили да савремене игре намерно моделују девијантно, деструктивно понашање.
А. Г. Мазур: Наравно! Такви људи не постају креативни чланови друштва, него, напротив, постају деструктивни.
– Како би друштво требало да реагује на претњу компјутерске наркоманије?
Ј. С. Шевченко: Друштво би требало да буде свесно да је компјутерска наркоманија, као, уосталом, и сви остали облици одступања од уобичајеног понашања, у великој мери повезана са искорењивањем дечјих и омладинских организација, као што је, на пример, била пионирска организација. Ја сада не говорим о садржају њиховог рада, него о форми. По својој форми, такве организације су сасвим природне за свако традиционално друштво. Није случајно што се речи „пионир“ и „скаут“ подједнако преводе – „извиђач“. Када нико више не организује то „извиђање“, оно почиње да се организује стихијски; то организовање не мора бити у виду тинејџерске банде, него у виду неког паралелног живота који дезадаптира дете и удаљује га од реалности.
А. Г. Мазур: Што се тиче банди, дозволите ми да се не сагласим са Вама. У случају материјалних тешкоћа, тинејџери су способни да се организују у било какву групу и да опљачкају свог вршњака, отимајући му мобилни телефон или новац, којим ће касније наставити игру. Код нас постоји безброј таквих случајева.
Ј. С. Шевченко: Неопходно је, наравно, да се детаљно и комплексно проучи проблем компјутерске зависности. Овде постоји материјал за многе специјалисте – социологе, педагоге, психологе, лекаре. Требало би да нека установа преузме на себе спровођење таквог, научно-државног програма, или да то буде неформално уједињење разних организација, ентузијаста, државних и извандржавних структура.
– На пример, ваш Фонд за социјалну и психичку помоћ породици и деци?
Ј. С. Шевченко: Да, или Асоцијација дечјих психијатара и психолога. У сваком случају, без целовитог приступа, изучавање овог проблема биће једнострано и непродуктивно. Нажалост, не смемо да рачунамо да ће у блиској будућности држава финансирати оваква истраживања. Ако се појаве неки изванбуџетски извори финансија, то би било веома повољно. У циљу уједињења, од велике нам користи може бити управо интернет. Могли бисмо да направимо сајт намењен свим заинтересованим појединцима и организацијама, тако да бисмо међусобно размењивали информације, стварали и реализовали заједничке научне и практичне програме.
Р. М. Гусманов: Нажалост, проблем компјутерске зависности ступио је у наше животе озбиљно и за дужи период. Ни у ком случају се не смемо надати да ће се ствари решити саме од себе.
– Док се нешто конкретно не одлучи, како лекари рехабилитују тинејџере који непрестано седе уз компјутере?
Р. М. Гусманов: Док смо на самом почетку пута, такву децу лечимо као и све остале болеснике – и медикаментима, и психотерапеутски. То, међутим, не може да реши проблем свакога од њих.
Ј. С. Шевченко: Наравно! Претпоставимо да смо дете спасли од његове патолошке везаности за компјутерске игре, да смо дезактуелизовали проблем. И поред тога, остаје проблем прихватања, проналажења одговарајуће тинејџерске средине, изградње узајамних односа са вршњацима, проналажења смисла живота. Ми смо дужни да понудимо алтернативе које емоционално неће бити ништа мање привлачне, али које ће бити социјално прихватљивије и неће претити губитком физичког и психичког здравља.
– Шта можете да кажете о случајевима рецидива? Колико су они чести?
Р. М. Гусманов: Као и код других болесника с девијантним понашањем. Ми у психијатријској болници решавамо медицински проблем, али социјална рехабилитација и поновна адаптација деце „виси у ваздуху“, због чега је вероватноћа рецидива веома висока. Ако породица не мења своје ставове, ако се не креће у правцу решавања унутарпородичних проблема, онда ће се дете, када се врати кући, поново утопити у средину која га траумира.
Разговор водила Татјана Шишова
Превод са руског Антонина Пантелић[/lang_sr]