„Ако Христос не васкрсе, узалуд је вјера наша!”
Аутор: Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, Број 1040, Рубрика Црква и друштво
За хришћанина је дан преласка из овоземаљског у оноземаљски живот врло важан догађај и изнад свега врло достојанствен чин. Све што је везано за покојника, свака радња од тренутка издисаја па до сахрањивања, има своје смисаоно значење и символику.
Постоје тачно утврђена правила како и у којем правцу треба да буде окренут покојник док почива у кући (стану), у којем правцу треба да буде окренут док се вози или носи на путу путу према гробљу, у којем правцу треба да буде положен у гроб… Крст, надгробно знамење, хришћанина прати од куће до гробља и ту се поставља изнад главе… Та правила се поштују код свих православних хришћана.Већ дуже вријеме српски народ је изложен увођењу нових вјерских обичаја, супротних оним вијековима важећим, који датирају из најраније хришћанске традиције.
Почело се оним ситним детаљима по угледу на сахрањивања на Западу, а виђеним у филмовима, да се за покојником у гроб спусти бијели цвијет, како се смрт „не би враћала и повела још неког од сродника”. Тако се на многим сахранама виде дјеца покојника како свако од њих држи по један бијели цвијет и спушта га у гроб.
Потом се почело са одступањем од устаљеног правила правца полагања покојника. Наиме, хришћани се приликом сахрањивања полажу тако да им ноге буду окренуте ка истоку, како би о Другом доласку Христовом васкрсли у сусрет. Примјер масовног одступања од тог правила је Ново Бежанијско гробље, које је пројектовано са кружним парцелама, тако да су на већини гробних парцела покојници окренути у разним правцима. Онда је разиграна инспирација архитекте ишла још и даље, па су поједини редови гробова испланирани тако да су гробови покојника устројени тако да су састављене главе покојника, а ноге усмјерене у супротним правцима. Поред нарушавања вјерске символике о окретању ка истоку (одакле ће доћи Господ), нека будућа генерација кроз 200 или 300 година са сигурношћу ће тврдити да то нису били припадици хришћанске цивилизације, или да су напустили хришћанску вјеру. Нејасно је како се није пружао отпор таквом недјелу, јер по броју неправилно усмјерених гробова то је мјесецима трајало. Није касно, а било би и нормално, да се, о трошку Управе гробља, исправи неправда према покојниима и да им се омогући да почивају у хришћанском достојанству какво им и припада.
У посљедње вријеме, народ је изложен још једној невиђеној подвали која у примјени узима све више маха. То је тенденциозно наметање новог начина сахрањивања, другачијег од хиљадама година хришћански прописаног – не да се „тијело врати земљи од које је створено” (Проп. 12,7), већ да се спали, а само мали дио пепела сачува у урни, а остатак спаљеног тијела негдје за породицу на непознатом мјесту похрани. А све то се чини ради „очувања животне средине за генерације које долазе, јер се само у Београду гробља простиру на више од 500.000 хектара драгоцјеног земљишта, због чега је становништво изложено здравственим ризицима”. Народ за такву „бригу над драгоцјеним замљиштем” није ни чуо кад су у питању хиљаде хиљада хектара по плодним пространствима Војводине која је продата у бесцијење, што новопеченим бизнисменима, што тајкунима који су то куповали за стране инвеститоре. Ради се о тако великим пространствима која су продата приватницима, да су нови приватници сад у могућности да за чак неколико километара помјерају границе општина (или чак државну границу?!).
Кад је у питању брига за становништво од „здравствених ризика” од заразе која може да настане из земље из сахрањених тијела, крајње је вријеме да се обиљеже и заштите од утицаја бројних гробница наших суграђана, поубијаних након ослобођења Београда, чији расути гробови почивају по Дедињу, Бањици, Сајмишту, Лисичјем потоку… а преко њих ничу стамбени објекти.
Удружење крематиста „Огањ” се низ година рекламира у дневној штампи, а у новије вријеме је у поштанску сандучад широм београдских насеља почео да убацује своје проспекте у којима позива људе „да покажу одговоран однос према животу, према себи, према ближњима… да за живота обезбиједе достојанствену кремацију и своје најближе поштеде организацијских и финансијских проблема”. Још недостаје да понуде и број људи који ће присуствовати испраћају и, евентуално, посмртне говоре и нарикаче.
Да трошкови по утврђеном цјеновнику „Огња” и нису баш минимални како се рекламира, види се по томе што особа од 50 година треба да мјесечно уплаћује по 600 динара до 70. године, што укупно износи 144.000 динара.
У промотерску кампању предности кремације укључио се и дневни лист „Политика”, који је у свом редовном недељном додатку, „Политикином магазину”, од 3. јуна 2010. чак три странице посветио тексту Драгољуба Стевановића под насловом „Европљани у пепео, Срби под земљу”.
Писац текста нам открива да је кремација постала правило сахрањивања код многих европских народа. Као примјер наводи Швајцарску, Данску, Шведску… које су неправославне а за неке се питамо да ли и имају какву вјеру у свом идентитету.
Поменути проспект, као и „Политикин магазин”, обраћају се нашем народу као да у Србији живи хиндуистичка или афричка цивилизација, а не Срби који су апсолутна већина, и по последњем попису већински декларисани као православни вјерници. Оваква злоупотреба, или боље рећи наметање, вријеђа осјећања вјерника. Врхунац вријеђања вјерских осјећања, а у служби афирмисања кремације, је изјава познатог форензичара Оливера Стојковића, дата за „Магазин”, која гласи: „Ћелије се послије сахране убрзано распадају, тако да се шансе да Свевишњи уз помоћ генетског материјала оживи тијело умрлог гасе већ послије неколико недеља. Ако бисмо вјеровали у васкрсење тијела, онда би најбоље било мртве остављати у замрзивач…”.
Шта рећи на овако изигравање најсветије хришћанске догме? То је основа и темељ наше вјере, за коју сам апостол Павле каже: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вјера наша!”. А Васкрсење Христово није догађај за вјеровање, већ историјска чињеница и факат.
Да становништво Србије, које је већински православно, не би било у забуни потребно, је подсјетити да хришћанска православна Црква своје учење о значају људског тијела никада није мијењала. Тијело је стан душе и „храм Духа Светога” (1Кор. 6,19). Прве странице Св. Писма су одредиле судбину људског тијела по изласку душе из њега. „Земља јеси, и у земљу ћеш се вратити” (Пост. 3,19). Господ је васкрсао Лазара тијелом које је било сахрањено у гроб. Он каже ученику: „Остави да мртви сахрањују своје мртве!” (Мт. 8,22). Св. Јован Крститељ, св. Првомученик Стефан… и сви хришћани су сахрањени у гроб. Они светијег живота се послије откопавају како би им се сачувале мошти.
Спаљивање тијела је у нашем народу одувијек представљало незнабожачки обичај. Истина, Бог је допуштао казну сажегнућем огња због великих и непоправљивих гријехова на становнике Содоме и Гомора. Кад су Турци хтјели да хришћанску вјеру највише обесвете и да се Србима највише наругају, онда су узели мошти Светог Саве, и пред лицем свих их на Врачару спалили.
Кад је у питању сахрањивање хришћана, Црква има јасан став и одлуку, које није мијењала, ево, више од стотину година: „Не дозвољава се опело над покојницима који желе да им се тијело спали!”. Та одлука, донесена прије више од сто година од стране највиших тијела СПЦ, таква непромијењена, потврђивана је 1938, 1953, 1967, 1968, и последњњи пут 1988. године.
Многе који су присуствовали испраћајима покојника пред кремацију, ипак збуњује чињеница да се на појединим појављује свештеник и врши опело. То се дешава у случајевима када се породица, свакако, без знања покојника, услед недостатка гробног мјеста а желећи да покојник буде сахрањен у породичном гробу, или неких других разлога, сама одлучи за овај начин сахрањивања. Имајући у виду да овај неправедно наметнути чин покојнику не може бити разлог да га још и Црква неправедно кажњава, лишавајући га достојанственог испраћаја уз опело свештеника, Црква је децидно одредила: „Ако је спаљен по својој вољи, забранити му све, а ако је спаљен против његове воље, дозволити му све!”. Отуда се породица прије опела преко свештеника мора обратити прописано таксираном молбом надлежном епископу за одобрење опела.
Свима онима који, попут Удружења крематиста „Огањ”, услед ускогрудих, искључиво комерцијалних разлога, покушавају да се сакрију иза еколошких, социјалних, достојанствених и неких других разлога, проглашавајући то цивилизацијским напредовањем, поручујемо да се клоне овог, без граница намученог и понижаваног народа. Нек’ овај народ буде поштеђен бар домаћег зла које га све више сналази.
Ни преци, а ни данашња генерација, то заиста не заслужују.