НЕДЕЉА САМАРЈАНКЕ

БОГОСЛУЖЕЊЕ:

К А С Е Л – Недјеља, 17.05 2020. године, Света литургија у 10 часова

Л И П Ш Т А Т – Недјеља, 17.05 2020. године, Вечерња служба у 18 часова

ДОШАВШИ СА ВЕРОМ САМАРЈАНКА НА БУНАР,

ВИДЕ ТЕ КАО ВОДУ ПРЕМУДРОСТИ,

КОЈОМ СИ ЈЕ НАПОЈИО ИЗОБИЛНО:

И ЦАРСТВО НЕБЕСКО НАСЛЕДИ ВЕЧНО, КАО СВЕСЛАВНА.

Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.

Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жена је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.

Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће…

Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спасење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.

Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?

Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.

Да, јерусалимски Храм ће бити срушен. Долази час када ће свако ко верује у Бога претворити своје тело у обиталиште Светог Духа (1. Коринћанима 6, 19). Клањање Оцу у Духу и истини даје нам светотројино разумевање нашег односа са Богом. Свети Дух је Бог, који долази да обитава у духу верника који се клањају Оцу, а Христос је оваплоћена истина (Јован 14, 6) Који нам се открива да би нас водила к Оцу.

Архимандрит Јован Крестјанкин

Истински богомољци ће се клањати Оцу духом и истином.

Истински богомољци се поклањају Истини. Можемо бити лоши, можемо бити много грешнији од жене-Самарјанке, али не можемо бити лажљиви, не смемо бити лажљиви. Бог има моћ да спасе сваког човека, али је немоћан пред нашом лажи, када се заодевамо у лаж, кад лажемо пред људима, кад лажемо пред Богом. Христос може да спасе грешника који се каје, али не може да помогне умишљеном праведнику, за каквог се ми радо издајемо.

Сада, кад су људи изнемогли од духовне жеђи, кад су болесни и затровани блатом отровних безбожних учења, кад савремени Самарјани и пагани траже истинску воду живота да би оживели умирући дух и окрепили онемоћало тело, свако треба да у себи пронађе искреност и снагу да себе види без улепшавања и лажи. Само тада Господ – Истина, Правда и Живот – може да се одазове на нашу горку истину и да нас научи да Му се клањамо у духу и истини.

Жеђ за истином је први услов који је неопходан да бисмо, као Самарјанка, могли да у свом животу сретнемо Живог Бога. Истина непојмљиве светости Божије и Његово милосрђе изненадиће наше срце, и у светлости ове истине видећемо и истину свог пада, истину своје греховности. Живо осећање несреће довешће нас на Извор живе воде, а Божија благодат ће нас својом оживљујућом силом подићи из пада, подариће уму духовну слободу, ослободиће нас од окова греха.

Пријатељи моји, ми данас живимо у тако сконцентрисаном времену, да се искуство човековог духовног клијања и узрастања одвија видљиво, не протежући се на деценије. И ево, овде и сада, то клијање се дешава и у нама. Човек мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се (Лк. 15, 32). Колико је таквих живих мртваца данас дошло у Цркву са животних раскршћа, вођених једним јединим осећањем – жудњом за истином. И Господ чини чудо, враћајући мртве у живот!

Заједно са жудњом за истином брзо, врло брзо, у човеку жедном истине почиње да се појављује и познање истине, јер Господ открива Себе ономе ко жуди за Њим…

Владика Григорије: ЗА НЕДЕЉУ САМАРЈАНКЕ


У ову недјељу, четврту по Васкрсењу Христовом, прослављамо спомен на још један сусрет – сусрет Христов са женом Самарјанком. И као и кроз сусрете које смо прослављали и којих смо се присјећали у претходне три недјеље овог периода између Пасхе и Педесетнице, и кроз овај сусрет Господ нам открива Себе и полако нас води и узводи ка празнику Силаска Духа Светога.

У свјетлости тог празника сви догађаји којих се у ове дане присјећамо добијају један дубљи смисао, јер без Духа Светог ми смо немоћни да чинимо било шта и једино уз његово присуство наша немоћ постаје моћ и ограничени разум постаје облагодаћени ум.

Дух Свети ће вас научити, ријечи су Христове, и ако Духа Светога нема у сваком сусрету, таква сретања су ништа више од случајних мимоилажења људи од којих никакав траг не остаје. Данашње Јеванђеље, као што смо поменули, говори о Христовом сусрету са женом Самарјанком на једном извору (студенцу).

„Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем.“ (…) „Рече му жена Самарјанка: Како ти који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима?“

У то вријеме, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали слова Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по тијелу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство – Царство новога живота, у коме више нема „Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога…“ (Гал. 3,28), већ су сви дјеца Божија и браћа и сестре у Духу.

„Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? (…) Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“

И тако, Господ у једној истој ствари, кроз један исти догађај постиже два добра: прво, показујући да и Он Сам може осјетити глад, жеђ, умор, Он показује и открива да је Он, Превјечни Бог и Господ, истовремено и Човјек Који је по свему, осим по гријеху, подобан нама људима. Друго, полазећи од тјелесне жеђи, Он кроз разговор са женом Самарјанком показује да постоји и једна друга жеђ – жеђ духовна, жеђ коју осјећа богочежњива душа човјекова, жеђ за вјечношћу, бесмртношћу, трајањем, коју може утолити само Бог, само Божанска Тројица Која је Извор, Источник, Врело свега што је свето, бесмртно, божанско и вјечно. И као што тијело потребује ову прву воду да би њоме задовољило своје потребе, тако душа човјечија, боголика и богожедна, потребује ову другу воду – воду духовну, да би њоме напајана узрастала.

„Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега и дођи овамо. Рече му жена: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза – немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж. (…) Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк.“ (Јн. 4,15-19).

A она, увјеривши се већ од првих ријечи Христових да је Он – Пророк, иде и даље, питајући Га о стварима које се тичу вјере, о којима је очито већ размишљала и које су дио њеног живота, њених надања и ишчекивања. И Христос јој открива да „долази час када ће се истински богомољци клањати Богу у Духу и истини“, уводећи тиме још једну новину у односу на дотадашње јеврејско вјеровање да је само јеврејски народ – изабрани народ и да је само Јерусалим мјесто гдје се може поклањати Богу и општити са Њим.

На њене ријечи: „Знам да долази Месија звани Христос“, Он јој одговара: „Ја сам који говорим са тобом“ (Јн. 4,25-26).

И још једном Господ изводи пред нас, пред лице рода људског, пред сва покољења хришћана, новог и необичног свједока Свога васкрсења, Својега Божанства, Своје вјечне силе – жену блудницу, прељубницу. Кад су Га затекли да разговара са женом, Aпостоли су се зачудили – откуд са женом да разговара, да јој се обраћа и она му одговара? Јер знамо како је у старијим друштвима, јеврејском на примјер, било зазорно да се жена у јавности нађе очи у очи у дијалогу са мушкарцем, нарочито ако се не познају, и поготово се са женама није причало о стварима из области вјере. A ово је била још и жена блудница.

„И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом?“ (Јн.4, 27)

Никоме прије тога Он није тако отворено и директно објавио тајну Своје Личности нити тако објавио Себе, него овој жени, пониженој и унесрећеној, жени блудници и прељубници. Он није, дакле – како би се можда очекивало – откривао истину „мудрацима“ овог свијета, не онима који су себе сматрали блиским Богу, упућенима у Божанске тајне и достојнима да о њима говоре, већ: цариницима, разбојницима, нејаким женама, онима чија ријеч није била ни од каквог утицаја, људима малим по друштвеном угледу, а великим по свом одзиву на Његову ријеч. Он открива Себе као Вјечни Живот, као Побједитеља смрти и гријеха, као Извор воде која тече у Живот Вјечни, знајући да ће ка том Извору похитати да пију прије свих ови који су у своме гријеху и слабости уистину жедни Чистоте, Истине, Вјечности и Љубави.

Христос пази и на то да ријеч оних којима се објављује не буде слушана због њихове земаљске моћи, јер зна како су људи олако спремни да прихвате све зарад опстанка на „друштвеној љествици“. Зато се објављује „малима“, зато говори са женама, и нигдје и никада и никога не жели да условљава ничим. Он се не намеће, Он не користи „методе“ и „системе“, и сваки Његов позив је обиљежен оним: „Aко хоћеш“.

И чим је чула благу вијест о вјечном животу, о Ономе Који може даровати „Воду живу“, ова жена – која је очито у својим тражењима љубави имала искуства порочног живота и знала да се од свих вода жедни увијек и изнова – „кћер Израиљева“ жедна стојећи крај студенца говори: „Господе, дај ми ту воду да не жедним!“ Чистота срца и вјера прожета надом проговорила је из ње, јер је сав Израиљ, „тај изабрани народ Божији“ живио у ишчекивању Месије, Помазаника Божијег, Онога Који ће доћи да „спасе Израиља“. Чим се, дакле, Христова ријеч о „Води Која тече у живот вјечни“ дотакла њеног срца и ума, она је у њој нашла плодно тло. Видјевши у њој ту „добру земљу“ за своју божанствену сјетву, још једном је Господ увјерава у Своје Божанство, откривајући јој њен сопствени живот, њено стање – не да би је осудио, него да би је за живот пробудио! И њена вјера, њена „добра сумња“, сада већ више не часе ни часа и ова жена блудница, срца разгореног пламеном вјере, хита у град својим сународницима и постаје права благовјесница.

И опет Господ бира оно што је пред свијетом презрено, немудро – да посрами али и увјери „мудре“. Он зна да ће онај ко је спреман да прими, повјерује, да отвори срце – бити спреман и да се покаје и одврати од свог пређашњег, порочног живота и крене за Њим. И заиста, ова жена блудница на чију ријеч многи повјероваше те и сами похиташе Господу, не само да се за свој пређашњи живот покајала, већ је касније, за вријеме незнабожачког цара Нерона (66. год. послије Христа), који је жестоко прогонио хришћане, заједно са своја два сина и пет сестара пострадала мученички, увјенчавши се тако троструким вијенцем: вијенцем апостолства, исповједништва и мучеништва. Она је постала она равноапостолна мученица Фотина коју прослављамо до дана данашњег.

Шта нам открива Христос у овом јеванђелском догађају? Открива нам да је мјесто сусрета са Богом, у ствари – срце човјеково и да су простор тога сусрета – „Дух“ и „Истина“, који се усељавају у човјека који живи вјером. Тиме Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само „изабраног“ јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних „презрених“ Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: „Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос“ (Јн. 4,42).

Оно о чему Христос говори у овом догађају са женом Самарјанком наставак је онога о чему је говорио на празник Преполовљења Педесетнице (који смо прославили у претходну сриједу, у дан који представља средину периода између великог и славног празника Васкрсења Христовог и празника Силаска Духа Светога на Aпостоле који славимо у педесети дан по Васкрсењу). И док је Педесетница – испуњење Христовог обећања, „рођендан Цркве“, „Празник Утјехе“ која се Духом Утјешитељем дарује народу Божијем до Другог и славног Христовог доласка (који ишчекујемо и то ишчекивање исповједамо и у Символу вјере), дотле је ово Преполовљење нешто попут „охрабрења“ на том путу ка Педесетници. На овај празник, Христос је Себе јавно огласио као Извор Живота, ставши насред јудејског храма и узвикнувши: „Ко је жедан, нека дође к мени и пије!“ Зато смо и у тропару тога дана пјевали: „Жедну душу моју напој водама благочешћа, као Онај Који је свима огласио: Ко је жедан, нека дође Мени и пије; Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби“ (Тропар Преполовљења).

Христос, „Извор вјечног Живота“, Онај Који нам шаље Духа Утјешитеља и Сам припрема наше мисли и срца да бисмо Га што спремније дочекали, не може постати наш Спаситељ, Избавитељ, Бог и Нада, све док – попут Самарјана у данашњем Јеванђељу – не будемо исповједили: „Сами чусмо и познасмо“ и то је најсигурнији пут и начин да се Христос упозна. Треба се само потрудити (животом вјером, љубављу, жељом), и доћи у лични додир са Њим: и као жена Самарјанка и сами Га питати, и од Њега Самога добијати одговор. Зато нам је потребно срце без предубјеђења, сумњи и колебљивости.

За човјека који своју вјеру живи и који Цркви – као самоме Христу – прилази са пуним повјерењем и отвореног срца, увијек ће важити један и исти јеванђелски императив изњедрен вјером: „Дођи и види!“ (Јн. 1,39 и 1,46). Тако је ова жена Самарјанка отишавши међу људе који су је презирали због њеног порочног живота и казавши им о сусрету и позвавши их на сусрет са Њим постала Равноапостолна, Света и прослављена заувијек и до дана данашњега.

Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.