Aрчибалд Рајс – приврженост истини и српском питању

Како вријеме одмиче све више је оних који вјерују у истинитост онога што је о Србима написао Aрчибалд Рајс, саборац српских ратника из Првог свјетског рата.

Овај знаменити Швајцарац по љубави према српском народу био је већи Србин од многих Срба, а у својој чувеној књизи „Чујте Срби“, коју је оставио у аманет Србима, а чије објављивање је дозволио тек послије смрти, готово фотографски је описао менталитет српског народа.

У тој књизи велики српски пријатељ Aрчибалд Рајс записао је: „Не бих вам био пријатељ, ако не бих повикао ’чувајте се’ и ако вам не бих, уз врлине, које си истински лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране.“ И описао нас је онаквима какви јесмо, успут нас упозорио на грешке и њихове могуће посљедице.

Полагањем вијенаца на гроб Рудолфа Aрчибалда Рајса недавно је у Београду обиљежено 80 година од његове смрти.

Рајс, један од најзначајнијих криминолога свога времена, рођен је 8. јула 1875. у њемачкој покрајини Баден, а на позив српске владе у Србију је дошао септембра 1914. године.

Од тог времена до данас био је и остао јединствен случај. Због његових заслуга за српски народ остала је узречица: „Aко икада Швајцарска нападне Србију, све ће јој због Рајса унапријед бити опроштено“.

Историчарка са Филозофског факултета из Београда др Мира Радојевић рекла је да се Рајс послије избијања „Великог рата“, већ у августу 1914. године, јавио као добровољац дипломатским представништвима савезничких земаља, међу којима и конзулату Краљевине Србије у Женеви, желећи да им помогне својим знањем и искуством.

– Тадашњи српски конзул у Женеви Никола Петровић одговорио му је у име своје владе да не може бити примљен као добровољац већ као службени неутрални иследник злочина које је аустроугарска војска починила у Мачви – рекла је Радојевићева.

Шта је у ствари учинио Рајс? Први је упознао свијет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу према недужним српским цивилима.

Као ратни извјештач објављивао је чланке у угледним и тиражним европским часописима о поменутим догађајима и омогућио тиме пробијање информативне блокаде Србије и продор истине о страдању српског народа у свијет.

Своју приврженост истини и српској ствари Рајс је испољио и непосредним ангажовањем на пријему и збрињавању српских избјеглица, обавјештавајући истовремено свијет о патњама и мукама којима су били изложени српско становништво и војска. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија мјеста и одатле слао писма-извештаје.

– Оваквим ангажовањем Рајс се упознао са српским националним питањем, претварајући се од неутралног посматрача у оданог пријатеља, добровољца Моравске дивизије, саборца на Солунском фронту и угледног грађанина југословенске државе, створене по завршетку рата – истакла је Радојевићева.

Завршетак рата није за Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Желио је да буде свједок и учесник изградње новог живота у разореној Србији. Aнгажовао се у Министарству иностраних послова, Одсјеку за документацију ратних злочина и Министарству унутрашњих дела, гдје је основао двогодишњу полицијску школу. Убрзо је престао да чини услуге београдској полицији, јер као странац није могао да буде на њеном челу. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију и прихватио је посао вјештака за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.

Према ријечима Мире Радојевић, Рајс је попут многих преживјелих ратника, интелектуалаца и других поборника југословенске државне заједнице, већ у првим послијератним годинама био погођен свим оним што јој је обиљежавало постојање – политичким неморалом, корупцијом, непотизмом, заборављањем погинулих, различитим злоупотребама, небригом за инвалиде, сирочад и млађе генерације, све већим социјалним разликама, лошим навикама, слабошћу и неодговорношћу интелектуалне елите.

Тежећи као и увијек истини, рекла је Радојевићева, Рајс је проговорио о свему томе у књизи „Чујте Срби“, написаној 1928. године, пред крај живота (1929) и доживљеној као његов политички тестамент.

– Тај текст актуелан је и данас, због непромењених и неоповргнутих истина, нелепих запажања и веома озбиљних упозорења. Из тих се разлога, говорећи о Рудолфу Aрчибалду Рајсу, баш о томе много пише, понекад са жељом да се потврде „коначне оцене“ – казала је Радојевићева.

У томе се некако, додала је она, пренебрегне одговор на питање због чега је Рајс одлучио да ипак остане у земљи која га је разочарала.

Умро је 8. августа 1929. и сахрањен на Топчидерском гробљу, а његово срце, по тестаментарној жељи, похрањено је у капели која се налази у споменичком комплексу на Кајмакчалану (планина Ниџе) у Македонији.

Мане
– Погледајмо сада мане вашег народа. Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! – мане Срба из књиге „Чујте Срби“ Aрчибалда Рајса.

Демократе и родољуби
Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас… Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео – из књиге „Чујте Срби“ Aрчибалда Рајса.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.