Уједињење Српске Православне Цркве

Од укидања аутокефалности Српске патријаршије са седиштем у Пећи 1766. године, континуитет српских аутокефалних традиција носиле су Карловачка и Цетињска митрополија. Цетињски митрополити су наглашавали своју приврженост црквеној организацији целокупног Српства титулом „егзарх трона пећког”, што се још јаче нагласило када је војска Краљевине Црне Горе 1912. године заузела историјски град Пећ и ослободила Метохију. Митрополија Карловачка, као црквено тело Срба у Хабзбуршкој монархији, од 1710. године је и формално канонски-правно аутономна у односу на патријарашки престо у Пећи. Када односи Аустрије и Турске почињу политички да се заоштравају, а српска црквена организација у Турској пада под утицај Грка-фанариота, карловачки митрополити воде своју црквену лађу по сопственом нахођењу, односно митрополија живи својим самосталним животом. Од 1848. њени поглавари носе обновљену и поново успостављену титулу „патријарх српски”.

Српска национална револуција, покренута 1804. године у крви и зноју, породила је државну независност и слободу за Кнежевину Србију, увећану 1878. године за четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски). Територијалним проширивањем Србије расла је површина јурисдикције Београдске митрополије која је од 1880. године аутокефална, добивши канонски отпуст од Цариградске патријаршије.

Црквено-политичка ситуација у српским земљама 1918, у години завршетка Првог светског рата, била је следећа: црквене традиције старе Пећке патријаршије, насилно укинуте 1766. године, чувале су се у новом виду у Београдској митрополији, Цетињској и Карловачкој митрополији. Приморске епархије (Далматинско-истријска и Бококоторско-дубровачко-спичанска епархија) биле су под врховном управом буковинског митрополита са седиштем у румунским Черновицама. Бечка влада је ове српске епархије неприродно отргла од Сремских Карловаца да не би долазило до културне и националне интеграције Срба.

Епархије у Босни и Херцеговини: херцеговачко-захумска, сарајевско-босанска, зворничко-тузланска и бањалучко-бихаћка, све у рангу митрополије по обичају Цариградске патријаршије, биле су у аутономном статусу, на основу конвенције Аустро-Угарске владе и Фанара. Епархије у Старој Србији и Македонији, које су од 1872. биле у вртлогу националистичких страсти због сукоба егзархиста и патријаршиста, односно бугарофила и србофила, од 1913. у саставу Краљевине Србије, нису од Цариграда добиле канонски отпуст.

O процесу уједињења српских црквених области у обновљену патријаршију писали су многи историчари: Драгослав Страњаковић, Душан К. Петровић, Рајко Веселиновић и Вељко Ђурић. Историчар и биограф краља Александра Првог, Бранислав Глигоријевић тачно је уочио: „Значајну улогу у уједињењу српских православних цркава имао је тада регент Александар. Његово наглашено присуство у свим активностима за успостављање јединствене православне Цркве није било само формално, као владаоца и потписника потребних указа”. Уједињење је добро разрађено на четири прелиминарне конференције, одржане од 1918. до 1920. године.

ПРИПРЕМНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Прва конференција православних епископа српских помесних Цркава одржана је 18/31. децембра 1918. године у Сремским Карловцима. Том приликом закључено је да „постоји воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба да се одмах приступи извршењу тога црквенога уједињења успостављањем Српске Патријаршије за уједињење, пошто се са пуним поуздањем очекује, да ће и српска црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа”.

Друга конференција одржана је од 11/24. до 15/28. маја 1919. у Београду. Тада је проглашено „духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области, које ће се јединствено дефинисати и уредити својим путем када се цео Архијерејски сабор Уједињене Српске Цркве као једно тело независно (аутокефално) састане под председништвом свога Патријарха”. Потом је формиран као извршни орган привремени одбор од пет чланова („Средишњи Архијерејски Сабор Уједињене Српске Цркве”). Он је требало да, као централно, ауторитативно тело, представља Цркву до васпостављања Патријаршије и Сабора.

На Трећој конференцији, одржаној од 20. новембра/3. децембра до 2/15. децембра у Сремским Карловцима, усвојен је Нацрт закона о проглашењу и васпостављању Српске Патријаршије. Конференција није радила као што је било планирано, с обзиром да је митрополит Димитрије био болестан.

Преговори са Цариградском патријаршијом трајали су више од шест месеци. Окончани су тек када је плаћено 1,5 милион франака накнаде за неисплаћену помоћ. После тога је Синод Цариградске патријаршије 19. марта 1920. признао и благословио ваљаност уједињења српских Цркава у једну. Три месеца после признања из Цариграда, и државна власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца признала је тај чин кроз указ који је 17. јуна потписао, у име краља Петра, престолонаследник Александар Карађорђевић.

Четврта конференција, одржана 27. августа/9. септембра 1920. године, прогласила се Светим архијерејским Сабором Уједињене Српске Православне Цркве. Том приликом, архијереји су одлучили да се проглашење васпостављања српске Патријаршије обави 30. августа/12. септембра у Сремским Карловцима, на празник Сабора српских Светитеља.

Министарство вера се припремало као да ће свечаност бити одржана у Београду. У оквиру припрема саставило је позивнице за архијереје и планирало да их пошаље на њихове адресе. Јавило је да ће проглашење успостављања Српске Патријаршије бити 30. августа/12. септембра 1920. године, у Београду, у сали Основне школе код Саборне цркве.

СВЕЧАНОСТ УЈЕДИЊЕЊА

У међувремену, одлучено је да свечаност буде у Сремским Карловцима. Министар вера обавестио је 30. августа министра војске и морнарице генерала Бранка Јовановића о промени места одржавања свечаности. Подсећајући га на велики значај свечаности, молио је да одобри потребан број трупа Новосадског гарнизона, „који ће направити шпалир на Тргу Престолонаследника Александра у Сремским Карловцима, са војном музиком, и артилеријом која треба да буде смештена у непосредној околини Карловаца”. Потом је тражио и потребан број војника који би носили барјаке, рипиде и чираке на литији, „по могућству што мањи растом”. На крају је написао да ће се тога дана у свим храмовима Краљевине служити свечана Литургија, па је затражио да службама „присуствује официрски кор у парадном оделу, а војска да ода почаст, правећи шпалир пред црквом”.

У склопу припрема прославе, Опште одељење Министарства вера писало је 6. септембра министру саобраћаја тражећи да 11. септембра по подне дирекција Винковци припреми у композицији брзога воза посебан вагон за 20 архијереја, који би се од Инђије специјалном локомотивом одвезли у Сремске Карловце. Потом је затражено да се припреми дворски воз за престолонаследника, који би 12. септембра био тачно у 10 сати на станици у Сремским Карловцима, затим специјални воз за чланове Владе и остале госте да их довезе у 9:10 часова пре подне, и још једна композиција за Београђане. На крају је замољен одговор како би Министарство вера о свему могло објавити вести.

Министарство вера је упутило телеграме угледним државним службеницима као позивницу да присуствују свечаности. Упућени су и телеграми римокатоличким великодостојницима, надбискупу барском Николи Добречићу, надбискупу загребачком Антуну Бауеру и бискупу љубљанском Антуну Јегличу.

За датум свечаности изабран је празник Сабор српских Светитеља 30. августа/12. септембра 1920. године. Церемонијал је обављен у свечаној пространој дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Дворана је била украшена сликама из новозаветне и националне историје које су израдили Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић. Такође, биле су изложене старине српске историје: Мирослављево јеванђеље, Јеванђеље из Дечана, Јефимијин покров за кивот св. кнеза Лазара, крст цара Душана из Високих Дечана и пехар Кнеза Лазара, што је све требало да подсети на стару славу и допринесе узвишености тренутка. Митрополит београдски и архиепископ целе Србије Димитрије Павловић изабран је за патријарха уједињене Српске православне цркве 15/28. септембра 1920. године на заседању Светог архијерејског Сабора.