Тајна Блаженства-по Св. Јовану Златоусту

Аутор: Епископ диоклијски Јован (Пурић), Број 1051-1052, Рубрика Богословље

Много векова пре него што су биле утврђене основне поставке и практични методи савременог образовања и васпитања, хришћанска педагогија имала је педагошке трезвености и зрелости да се рефлексно и дубински бави потребом да се човек посматра и узима целовито, у свим његовим бићевним капацитетима, као личност „по образу” и подобију Божјем.

Педагошки и етички процес и његова идентичност говори о хришћанском етосу. Циљ тог етоса није у стицању појединачних врлина, већ врлинског стања целокупне човекове личности, као свеживотног става и постојаности. По питању љубави потребно нам је расуђивање, шта под љубављу подразумевамо. Треба приметити да свети Апостоли када говоре о љубави скоро увек говоре и о Вери и о Истини. Тако исто, у том духу расуђује и свети Јован Златоусти: „Духовна љубав јесте изнад сваке друге љубави; ништа земаљско не рађа њу; јер ту није – ни навика, ни доброчинство, ни природа, ни време, она нисходи одозго с неба (PG 51,395)”[1].

Као што смо већ рекли, циљ хришћанског образовања јесте – целовити човек који је, кроз светотајински и подвижнички живот у Цркви, кроз стицање врлине остварио своју богоиконичност. Да бисмо започели правилно образовање, сматрао је свети Јован Златоуст, важно је од почетка положити темеље духовности у складу са јеванђељским заповестима блаженства.

Дакле, образовање је, у суштини, бесциљно уколико не образује човека у целини, тј. не само као „разумног човека”, већ, пре свега, као моралног и духовног човека, као „икону Божју”. Знање је по себи бескорисно, сматра Златоуст, уколико не доноси свој плод – врлину, а не служи другима, ако није на корист окружењу човековом. Добро дрво даје добре плодове. Наиме, реч је о светости. Ако служи као повод за гордост, за преузношење над другима, за лакомост, завист и друге пороке, знање „чини душе бесплодним и неспособним за било шта друго”. Са друге стране, не мора само образовање бити васпитавајуће, него васпитање мора бити образујуће. То је императивни педагошки модел који препоручује Златоуст.

Јединство васпитања и образовања у љубави, постиже се кроз истинску философију, кроз познање Истине. „Није знање светлост, него је светлост знање.” Слушање и изучавање Речи Божје и чињење добрих дела јесте Светлост Христова која просвећује све и сва. Човек је биће заједнице, створен за светост и за светлост (ср. Фил. 2,15).

За разлику од већине тумача, Златоуст није пролазио мимо свакодневне реалности јеванђељског приповедања. Амбијент у коме се кретао Исус Христос је веома важан. Тако да почиње овим речима, тумачећи речи из Јеванђеља: „Кад се попео на гору и сео, приступили су ученици. Видиш ли како они успевају у врлини и како су брзо постали бољи? Народ је гледао чуда, а ученици су хтели још да слушају високо и велико”. Господ нас је научио, по речи светог Златоуста „да се удаљимо од галаме, нарочито када је потребно философирати и расуђивати о важним питањима”. Господ се старао и за душу и за тело: „Тим старањем о једној и другој страни, показујући да је Он Творац целосног живог бића”. Господ је поучавао и када је ћутао, а не само када је говорио. Поучавао је, или отварајући уста своја или просијавајући делима својим. Када, пак, чујеш речи „учаше их”, тумачи Златоусти, не мисли да Он говори само ученицима својим, него да кроз ученике говори и свима.

Христијанизација друштва подразумева специфичност тумачења блаженстава код Златоуста: он у њима налази оно што се не тиче само духовног већ и чулног човековог битија – богаства, сиромаштва и праведности. Свети Јован Златоуст је расветлио услове човечјег блаженстава, које је доступно свим људима независно од њиховог социјалног положаја и културе: „Није рекао: такав је и такав блажен, него сви који тако поступају су блажени, тако да био ти макар роб, сиромах, просјак, без учености, необразован, нема никакве тешкоће за то да постанеш блажен, уколико будеш имао ту врлину”.

Свети Златоуст је упоређивао човека са Богом, а не са друштвом и врлинама у њој: било храбрости, благочестивости, праведности, разборитости. У сваком случају, неспојива је горда непромишљеност и смиреномудрије: „Као што је гордост извор сваке несреће, тако је смирење почетак сваке благочестивости (философије)”.

БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ

 „Заиста, мада сви сматрају блаженим оне који се радују, а не који тугују, сиромашне, који плачу – несрећним, Он наместо прве блаженим назива последње, говорећи тако ‘блажени који плачу‘, иако их сви сматрају несрећним.” Наравно, овде је реч о плачу због грехова, како својих тако и туђих.

БЛАЖЕНИ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛЕДИТИ ЗЕМЉУ

Тумачећи трећу заповест, он је предлагао да се земља схвати у буквалном смислу као чулна награда. У истом духу је и четврта заповест: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити – тумачена од Светитеља. Под правдом подразумева се својство супротно користољубљу, а обећана чулна награда би требала да оповргне уобичајено схватање о томе да грамзивост води материјалном богаству. Значи, поступајући праведно не бој се немаштине и не страхуј од глади. По Златоустовом мишљењу, четврта заповест предвиђа пету: Блажени милостиви јер ће бити помиловани, указујући да је милостињу потребно давати не из напљачканог, не из стеченог користољубљем. Облици милостиње су разноврсни (не само новцем, већ делима). Шеста заповест: Блажени чисти срцем јер ће Бога видети, је у чистоти и целомудрености, док седма: Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати, одстрањује не само узајамно неслагање и мржњу, већ да се помире раздељени и посвађани. Две последње заповести показују стање оних који су створили у себи сву врлину. На земљи треба преживети све непријатности. Оне су сажетак и програм јеванђељског новог живота у Христу. „Запамти и то да је после толиких заповести предложио ту последњу. Он то није урадио без намере и желео је да покаже да онај који претходно није припремљен и није учвршћен у свим тим заповестима, не може ни да ступи у те подвиге. Доиста, човек који је смирен оплакиваће и своје и туђе грехове; онај који је милостив, праведан и скрушен биће и неизоставно и чист по срцу, а такав ће и бити миротворац, а ко то све постигне, тај ће бити спреман за опасности, неће се плашити и безбројних недаћа”.

ЗАКЉУЧАК

Златоуст се показао као велики и дубоки богослов, одличан познавалац људског срца. Он је изузетно беседнички усадио љубав према Христу. Посебно је васпитавао унутрашњег човека своје пастве. Тако је дивно сведочио, крепећи свој народ да подноси животне тешкоће. Заиста, није повлађивао човековим слабостима, али се борио за личност и заједницу. ,,Он неће да их обезбеди од тога да они ништа лоше о себи не би слушали, већ да лоше гласове подносе великодушно и да себе оправдавају делима.” То својство човечје личности васпитава се и образује целокупношћу свих блаженстава, које смо укратко овде предочили Вашој љубави и пажњи.

ПРИЛОГ*

А) ,,Ко је кротак, тих, милостив, праведан, тај неће само за себе творити добра дела, већ ће се старати да те благе источнике добра излије на корист других. Исто тако, и онај који је чист срцем, и миротворац, и онај који је прогоњен због истине живе ради опште користи… дакле, не жалости се, ако Вам се моје речи чине непријатним јер ће се захваљујући Вама и други који су изгубили себе охрабрити.”

Б) „Истински глас врлине је јачи од сваке трубе, а чисти живот је светлији од самог сунца, макар било мноштво оних који оговарају. Према томе, ако будемо имали у себи све поменуте врлине… ако будемо кротки, милостиви, чисти миротворци, ако на увреде не будемо одговарали увредама, већ обрнуто, да их прихватимо са радошћу, онда ћемо све који гледају у нас привући тиме не мање но као чудима…”

В) Ако можеш да испуниш барем једну од Његових заповести, када се, оставивши све, стараш само да направиш профит, да даш новац на проценат… И нека да је само то; али, када ти бескорисним занимањима, припојиш још и неправду, одузимајући земљу од суседа, пљачкајући, повећавајући глад других, како ћеш приступити заповестима….”

Еп. др Јован (Пурић), игуман манастира Острога, ванредни професор на академији СПЦ

Предавање одржано на међународном скупу у Новом Саду

ФУСНОТА:

——————–

[1] Све цитиране мисли Св. Јована Златоустог су наведене из 15. Омилије на Матејево јеванђеље, т. 7, књ. 1, спб., 1901, стр.148

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.