Марија није видела брата Радослава 64 године, 25 година палила му свеће за покој душе, а онда су се видели на „скајпу”
Горњи Милановац – За Марију Јевтовић из села Бруснице јуче је био дан какав се, како сама рече, доживи једном у животу. Из Тамбова, града око петсто километара јужно од Москве, дошли су јој Вјачеслав и Радислав Милошевич, син и унук њеног брата Радослава кога није видела 64 године. Видела га је и чула му глас тек недавно, посредством „скајпа” и на бројним фотографијама које су ова двојица собом донела.
– Имала сам осам година кад је, 1946. године, мој брат послат у војну академију у Москву на школовање. Информбировска резолуција је учинила да се није могао вратити у земљу. Јавио се 1955. године писмом и фотографијом свога четворогодишњег сина Вјачеслава, овога што је данас дошао са својим сином, размењивали смо писма све до пре 25 година, а онда је брат ућутао. Поверовали смо да више није жив и, много пута на Задушнице и при одласку у цркву, палили му свећу за покој душе – прича нам узбуђено Марија.
А како је Марија дознала да јој је брат жив и како су се, посредством Интернета, најзад чули и видели? Почело је тако што је Маријин син Зоран, некада фудбалер „Рада“, данас тренер једног клуба у Грчкој, упознао на егејској плажи једну Рускињу.
– Испричао сам јој да сам у Русији имао ујака који, вероватно, није више међу живима, али ваљда има потомство. Дао сам јој и број свог телефона, па ако… Било је то пре три године, а тек прошлога децембра ми је зазвонио телефон и јавио ми се рођак Вјачеслав. Јавио је да је ујак жив, да је, пре четири године, добио и праунука Славу. Одмах сам из Грчке телефонирао мајци у Брусницу: жив ти је брат, рекао сам јој – наставља Зоран мајчину причу.
Рускиња се, по повратку из Грчке, огласила у специјалној ТВ емисији каквих и код нас има („Потрага“), у којој се трага за несталима, и тако су руски Милошевичи дознали да се њихови Милошевићи из Коњевића код Чачка интересују за њих.
– Мој отац, а тетка-Маријин брат, пуковник у пензији, није био кадар за дуго путовање, њему је 86 година. Зато смо кренули ја и мој син. Отац ми је наложио да, кад дођем у његово родно село, пољубим земљу, пијем воде и умијем се на Чемерници, речици која кроз село протиче. А у повратку да му донесем грумен коњевићке земље. Током дана ћемо у Коњевиће, а то је, рекоше ми, 15 километара одавде – радосно нам говори Вјачеслав.
Маријин син Зоран рече да ће идуће године свакако узвратити посету својим рођацима у Тамбову и први пут видети ујака. Марија би више од свега волела да види брата „уживо“, али није баш најбољег здравља и тешко да би је ико могао наговорити да седне у авион.
Док смо ми одлазили у журби да напишемо и пошаљемо причу у новине, Милошевићи су се сакупљали да прославе сусрет. Онако по нашки, уз ражањ и музику. Направили су, пре неки дан, списак узваника: тачно четрдесет двоје Милошевића, и по мушкој и по женској линији.
Бошко Ломовић