Штрбац: Осећај кривице због напуштеног завичаја

Свако ко је нормалан види да смо негде направили грешку, каже Саво Штрбац уочи 15-годишњице пада Републике Српске Крајине

Један сам из те генерације која је прошла све то и имам јасан осећај кривице што смо напустили завичај. Уопште није битно како се та држава звала, јер су се на том подручју смењивале државе и царства, Млетачка република, Наполеон, Аустроугарска, Турска… Моји Равни Котари једно су од најлепших и најплоднијих места, то је била Калифорнија старе Југославије. Снабдевали смо воћем и поврћем цео Јадран, као дечак продавао сам грожђе, лубенице и брескве. А онда смо изгубили оно што нам је остављено у аманет. Моји преци су вековима тамо били, а ми смо отишли. Свако ко је нормалан види да смо негде направили грешку – признаје за „Политику” Саво Штрбац, председник Документационо-информативног центра „Веритас”, један од ретких житеља тих крајева који је смогао снаге да отворено проговори о грешкама које су чињене у том периоду.

Уочи обележавања 15-годишњице пада Книна у акцији хрватске војске „Олуја” 5. августа 1995. године, Штрпчеве речи имају додатну тежину због чињенице да је овај Крајишник, пореклом из Равних Котара код Бенковца, био секретар Владе Републике Српске Крајине. Акцијом Олуја довршено је, по процени „Веритаса”, етничко чишћење око 450.000 Срба, од укупно 650.000 колико их је било пре рата.

– Процена наших вођа била је лоша, а главна политика се водила у Београду. Планери, на челу с Милошевићем, у најбољој вери, рекао бих, погрешили су јер нису схватили да је свет желео да сруши Југославију и направи мале државе. Изгледа да су сви тога били свесни, осим Београда. Поучени претходним искуствима, укључујући и Други светски рат, желели смо све само не да останемо у хрватској држави.

„Олуја” није дошла ни брзо ни изненада – напомиње Штрбац. Претходио је низ акција хрватске војске, закључно са „Бљеском”, падом Западне Славоније.

– Нико није хтео да чека блиски сусрет са хрватском војском. Народ се сам организовао и, не чекајући ничија упутства и планове, кренуо у егзодус и извео то за неколико дана, невероватном брзином. То је могао да уради само страх за сопствене и животе најмилијих! То није страх од обичне смрти, да ће вас неко стрељати, већ страх од мучења, страх да морате да гледате иживљавање над својом децом и родитељима. И Хрвати су бежали с нама, јер су знали да ће агресор прво пуцати, а онда питати ко је ко.

Главна теза Хрвата оптужених у Хагу јесте да су се Срби самопрогнали, да су отишли организовано на позив руководства из Београда, додаје Штрбац, али сматра да нема говора о договору Милошевића и Туђмана.

– Договор је могао да буде једино да Милошевић неће упутити војску, мада ни за то немам доказа. Напад је почео ујутру 4. августа поподне, а поподне је прочитана наредба Врховног савета одбране РСК, да се повлачи цивилно становништво из угрожених општина. У том тренутку већ је била формирана непрекидна колона избеглица од Дрниша до Книна! А тек навече су разаслате наредбе о повлачењу. Ја сам тог јутра био у Книну и чинило ми се да су све цеви овог света уперене према нама, тако је јако тукло. Није више било могућности да било ко задржи тај народ – каже Саво Штрбац.

Б. Билбија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.