О речима из Мт. 5, 4 – Свети Николај Жички

Свака заповест Христова изгледа тешка ономе ко ниједном не покуша да је изврши. Господ је на пример рекао: чините добро онима који вас мрзе, а ти се чудиш говорећи: „Зар је то могуће? и зар та заповест није противна природи човечијој?“ То питање никада ти не би поставио, да си бар једном у животу покушао да учиниш неко добро човеку који те мрзи. А да си покушао, видео би, да је она заповест Господња могућа за извршење и да одговара бољој природи људској. Причао нам један наш сељак: између мене, вели, и мог комшије била узрасла мржња као трње, па никако ни да се погледамо као људи. Једне зимске ноћи читао ми је мој синчић Нови Завет, па прочита и оне речи Спаситељеве: чините добро онима који вас мрзе. Доста! викнух ја детету. Целу ту ноћ нисам могао заспати све мислећи и премишљајући, како бих ја могао испунити ту заповест Божију? И где би се мени могла дати прилика, да ја учиним неко добро дело моме комшији?
Крест Господењ...Но где је добра намера, и у пустињи сретне се вечера. Једнога дана чујем ја кукњаву у комшилуку. Распитам се и сазнам, да је пореска власт одузела сву стоку моме комшији и отерала судници да прода за дужни порез. Као муња дође ми мисао у срце: ево сад ти се даје прилика: одмах одем судници, платим порез за човека који ме највише мрзи на свету, а стоку му вратим кући. Кад је он то сазнао, видели га моји како замишљен шета око своје куће. У мрак викне он мене по имену, и ја се одазовем и приђем плоту.

– Што си ме викао? упитам. Он бризне у плач и ридање. И ниједну једину реч није ми могао проговорити, само је плакао. Од тада ми живимо у већој љубави него рођена браћа.

Ето како су слатки и дивни плодови од извршења заповести Господње.

О извору са две воде – Свети Николај Жички

Извор са две воде јесте човек. Једном водом оживљује, другом умртвљује. Једном пере, другом прља. Обе воде теку из истих уста. То јест: човек може устима да хвали врлину а може да је грди; може да слави Бога а може да Га хули; може да подигне палог а може да обори усправљеног; може да ободри а може да раслаби; може да поведе а може да заведе. У књизи мудрога сина Сирахова стоји написано: Ако дунеш на искру, она се разгори; пљунеш ли на њу, она се угаси; обоје излази из уста твојих (Сирах 28, 14). Марија, сестра Мојсејева, певала је устима хвалу Богу кад избави народ свој и потопи гонитеља Фараона говорећи: пјевајте Господу јер се славно прослави! Та иста Марија после је роптала против свога брата Мојсеја. И за то би кажњена од Бога, те постаде губава. Видите ли, како из једних уста излази и добро и зло?

Зато хришћанине, буди доследан у добру. И кад видиш праведника, не гаси пљувањем правду његову, него дувај и раздувај божанску искру у њему, да буде што светлија.

И кад видиш, да се грешник каје за грехе своје, не спомињи грехе његове за које се каје; и оно што он одбацује са себе – дроње греховне – не бацај поново на њ.

Јер ће се грех његов свалити на тебе, и бићеш суђен као да си га ти учинио а не он.

Не прљај онога који се почео прати, него му помози да се опере. Не плаши онога ко се упутио на пут врлине, него га ободри.

Јер према ономе што буде излазило из уста твојих у овоме свету бићеш суђен на Страшноме Суду Божијем.

О бризи за Цркву – Свети Николај Жички

Руском свештенику Н. С.: О бризи за Цркву

Треба се трудити и ревновати, а не треба се бринути. Труди се и ревнуј за истину и светињу Божију и положи на Господа бриге своје. Он захтева од нас оно што је у нашој власти а не оно што је у Његовој. Рекао је Спаситељ: ко од вас бринући се може примаћи расту својему лакат један? С пуним поверењем, дакле, у Створитеља свога вршимо свој дати нам посао и не бринимо о свему ономе што ће доћи и што може доћи. Више вреди кап молитве но море бриге. Нарочито не треба очајнички да се бринемо за цркву Божију. Ако је ичему у васиони осигурана крајња победа, то је Цркви Христовој. И врата адова неће јој одолети. Свети Григорије Двојеслов описује цркву свога времена и сравњује ју „са старом лађом разбијеном од буре, у коју лађу са свих страна улази вода јер су греде њене иструлеле и расуте од свакодневних таласа“. На људима су тада биле тешке беде, глад, болест, узнемиреност, очајање; од честих ратова народ проређен, земљорадња запуштена; у брак нису хтели људи ступати. Јер сви су мислили да се крај свету приближио. Такво је било стање Цркве пре дванаест векова. Па није дошао крај; стање се поправило; црква се утврдила и раширила. Да је крманош брода Цркве био човек, Црква би од буре сасвим пропала. Али је крманош цркве, и онда и сада, свемоћни Дух Божији. Мир ти и радост од Господа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.