Епископ јегарски Порфирије докторирао је теологију на Универзитету у Атини. Викарни је епископ Епископа бачког Г. др. Иринеја. Титула „јегарски“ односи се на град Егер (на српском, Јегра) у Мађарској, који је историјски спадао под јурисдикцију Православног епископа бачког. Игуман је манастира Ковиљ, значајног духовног центра у близини Новога Сада. Наследио је академика Владету Јеротића на катедри за Пастирску психологију на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где предаје и Нови Завет. Председник је Савета Републичке радиодифузне агенције. Од хуманитарних делатности бави се, по благослову Епископа бачког Иринеја, вођењем заједница за рехабилитацију зависника, а води и Хуманитарни фонд Привредник, који је најстарија модерна институција код Срба за стипендирање талентоване а сиромашне деце. Фонд је крајем XIX века, у Загребу, основао значајни српски предузетник и банкар Владимир Матијевић; Фонд је укинут 1947. а обновљен 1993. у Новом Саду, од када је стипендирао 2000 студената.
Реакција Светог архијерејског синода поводом догађаја у Црној Реци многе је изненадила, како брзином тако и садржајем.
Призори бруталног насиља из центра за лечење болести зависности Црна Река су апсолутно супротни бићу Цркве. Једина могућа одлука и јавна реакција Синода је онаква каква је дата у Саопштењу. Верујем да су оци Синода имали у виду да овај појединачни случај, преко одређених кругова који нису наклоњени Цркви а гласни су у јавности, може да компромитује остале многобројне човекољубиве социјалне црквене делатности.
Постојање Духовно-рехабилитационог центра није било непознато, како црквеној, тако и нашој широј друштвеној јавности. Неретко, говорило се о бројним младим људима који су имали проблем са дрогом, а прошавши кроз овај центар, излечили се. Није била тајна да се тамо, поред осталог, као метод лечења понекад примењују и батине. Нико, међутим, није могао ни замислити до којих размера бруталности то иде. Лично сам био у прилици да од неких младића који су напустили центар пре истека „терапије“ чујем какве су тортуре пролазили. Будући да се ради о наркоманима, мислио сам да је у питању лаж, или, у најмању руку, преувеличавање. После снимака стравичне „физиотерапије“, које сам видео на телевизији, био сам не само изненађен, него најдубље ужаснут.
При Манастиру Ковиљ, чији сте ви старешина, делује центар „Земља живих“ у којем се, попут центра „Црна Река“, лече наркомани.
Наркоманија је друштвена пошаст: то је разлог што и код нас, као и у свету, Црква и друге верска заједнице покушавају и на овом плану да буду уз оне којима је помоћ потребна. Поред Православне и Римокатоличке цркве, сличне центре код нас воде и друге верске заједнице-нпр, Пентикостална («Раскршће») и Суботарска («Рето центар» на Авали). Између ових центара постоје сличности и разлике. Основна разлика између нашег пројекта, који се зове «Земља живих», и пројекта који води Римокатоличка црква с једне стране, и осталих покушаја са друге стране, је у томе што ми гостопримство и сву негу у духу Јеванђеља пружамо бесплатно, а остале заједнице овим послом се очигледно баве на комерцијалној основи. На пример, месечни боравак у Раскршћу (Пентикосталци) кошта 300 Евра, а при самом уласку у камп плаћа се једнократна кауција у износу од 1000 Евра. Поменути центар Црна Река, у зависности од платежне моћи корисника, месечни боравак наплаћује од 300 Евра па навише…
Шта вас је навело да оснујете азиле за наркомане при Ковиљском манастиру?
Можда звучи чудно, али наркоманија открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи и испуни ову потребу. Без Бога, код наркомана се више него код других види осећај усамљености и празнине. А ако човек не нађе Бога, он посеже за различитим сурогатима којима покушава да замени аутентични смисао. Сурогати су, међутим, само нека врста медикамената који на један краћи или дужи период могу да прикрију празнину. Дрога је свакако један од најпогубнијих и најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане наркоман, то је видљиви знак да он нема само психолошки, него и дубоки духовни проблем. Нажалост, искрено говорећи, наркоманима се код нас мало ко озбиљно и с љубављу бави. Они су углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се с великом пажњом и саосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи да им се пружи безусловна, јеванђелска, христолика љубав.
Како ваш центар функционише?
Будући да је наркоманија, као болест зависности веома комплексна, неопходно је да се у лечењу једнодушно ангажују многи друштвени чиниоци. Пре свега, то је болест; то значи да се морају укључити стручњаци из области медицине, психологије, социологије… У том смислу, од самога почетка, ангажовали смо лекаре, психологе и психијатре који се баве болестима зависности. На пример, најмање једанпут у шест месеци у куће у којима живе штићеници, долазе медицински радници из Хигијенског завода у Новом Саду и тестирају их на ХИВ и хепатитис. Једанпут недељно организујемо психолошке радионице типа групне терапије уз помоћ тима психолога и драмских уметника. Имамо добру сарадњу са Одељењем за болести зависности Неуропсихијатријске клинике у Новом Саду, коју води проф. др. Никола Вучковић, који је и у Националном савету за превенцију. У последње време започели смо сарадњу са Министарством здравља. Дакле, било би претенциозно да се сматрамо самодовољним у настојању да се ухватимо у коштац са једним од најтежих проблема друштва данас. Скромно покушавамо оно што можемо, свесни да без поменуте стручне помоћи не можемо доћи до правих резултата.
Отац Сергеј из манастира Сопоћани замерио је нашем новинару што је снимак „пустио“ у јавност уместо да га достави црквеним властима и да је објављивањем снимка нанео „велику штету“ Српској православној Цркви, да је тиме показао да „није хришћанин и православац“. Да ли је штета нанесена и ако јесте, ко је за штету одговоран?
Евидентно је да је и данас код нас Црква, по правилу, на мети беспоштедних критичара из редова такозване грађански оријентисане „поштене просвећене интелигенције“. Из тих кругова често долазе захтеви за спречавање сваког озбиљног ангажмана Цркве у друштву – захтеви да се Црква повуче у кулу од слоноваче, у изолацију и неучествовање…, а са друге стране, позиви на апсолутно учешће, став о свему што се догађа, све до суђења („недораслом“ „нецивилизованом“, „грешном“) народу. Деловала премало или превише, Црква је, дакле, увек изнова, под критиком својих старих познаника, искусних ветерана „политички коректног“ антитеизма. Понекад је на тапету због премало, а понекад због превише активне улоге. По потреби, од случаја до случаја, Црква је или „урадила нешто што не треба“, или „није урадила нешто што треба“.
Може бити да ће неко из овако настројених кругова употребити снимке батинања наркомана у центру Црна Река као муницију и повод за напад на Цркву. У том случају, објављивање снимака могло би се схватити као свесно наношење штете Цркви. Проблем, међутим, не видимо у самом објављивању снимака, него у чињеници да је то реалност. То је оно што нас брине, то је оно чему треба тражити лека. Јер, није битно пре свега шта неко о нама мисли и говори, па и шта облављује, него је важно оно што ми јесмо. Дакле, ми својим мислима и делима сами себи наносимо штету или задобијамо корист, а Бог је онај који љубављу својом суди свима!
Извођење Верске наставе, као да није доживело потпуни успех. О томе јавно говоре и поједине владике.
Желео бих да овде поменем покојног председника Зорана Ђинђића, који је својим личним осећајем за демократичност, одлучно допринео да се овај предмет врати у систем јавног школства и тако укине терор мањине над већином. И сам је, како сам то дознао од сведока, био упутио своју децу да уче веронауку.
Што се тиче актуелне ситуације о заступљености катихизиса, могу да посведочим да у Епархији бачкој, којој припадам, број заинтересованих ученика управо расте, а не опада.
Уколико је, пак, и било проблема у извођењу наставе, пре свега због недостатка кадрова, социјалног статуса катихета исл, ти проблеми се решавају системским образовањем на Општем смеру Богословског факултета Универзитета у Београду, честим семинарима за наставнике, и, не мање важно, сарадњом са надлежним државним властима.
Више од две године, откако је патријарх Павле у болници, свако заседање Светог архијерејског сабора је предмет медијске пажње. Говори се о поделама унутар јерархије, по овом или оном основу, према старости на „стару гарду“ и „младе лавове“, територијално на „босанце“ и „србијанце“. Да ли расцепа има или не?
Гласине о наводном „тихом расцепу“ у врху наше Цркве на србијанце и босанце, на млађе и старије, а онда и тврдње о постизању компромиса између подељених страна на последњем сабору, напросто нису тачне. Оне су или плод незнања и необавештености или, можда, и плод злих намера.
Ипак, неретко се преко медија оглашавају поједини архијереји саопштењима у којима се мање или више „увијено“ међусобно „прозивају“, а кроз саборска врата, која су по правилу за јавност затворена, „процури“ да по многим питањима епископи имају дијаметрално супротне ставове.
Сабор наше Цркве чине епископи, који су слободни и различити људи, а не клонови или унифицирани, неслободни роботи. Оно у чему су сви јединствени и једнодушни јесте Православна вера и припадање Православној Цркви. Што се, пак, тиче начина организовања живота, као и односа према актуелним појавама на различитим пољима наше свакодневнице, природно, постоје разлике, а понекад и потуно супротна гледања. То ни у ком случају не умањује нити угрожава јединство. Напротив, богатство разлика отвара могућност за конструктиван дијалог у заједници љубави. Разлике ове врсте, уосталом, јављају се од самих почетака Цркве. Сусрећемо их већ међу апостолима, и оне су саставни су део историјске динамике хода Цркве кроз све векове.
По потреби, међу епископима данас постоји неформална, спонтана комуникација и размена искустава и идеја. Поред тога, сви епископи се и редовно састају два пута годишње на саборима у Патријаршији у Београду, између осталог, и зато да би различите ставове у вези са виталним питањима живота Цркве, кроз дијалог усагласили; да би дошли до заједничких, саборних решења која су датом моменту најбоља за Цркву и њену мисију у свету, у друштву. Према томе, супротна мишљења немају за циљ да поразе и у „полемици“ елиминишу другога (ближњега), него су братољубива, брижна борба за сабрата и настојање да се благим речима ода поштовање личности, али уједно и чврстим аргументима покаже „корист“ или „штета“ нечијег става, по појединца и заједницу. При том, увек смо свесни да сабор епископа није скуп „непогрешивих индивидуа“, него заједница личности које имају и своје врлине и своје мане, али који се труде да, по дару Божијем, одговорно, кроз многе тешкоће и искушења воде кормило Цркве путем спасења.
Уобичајена реакција јерараха на извештавање медија о животу Цркве је критика, и то поприлично оштра.
Између медија, какви су данас, и Цркве, каква је од постанка, постоји одређени несклад. Наиме, за Цркву је најважније, или једино важно, да свету пренесе оно што доприноси спасењу људи и творевине. Дајући упутства апостолима, Христос каже: „Што вам говорим у тами, казујте на видику, што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова!“. То је, укратко, медијски програм Цркве.
Уз дужно поштовање и разумевање, врхунски, али и легитимни интерес готово свих данашњих медија јесте профит, остварен кроз задовољавање интереса власника, оглашивача, политичара и сл. Поред тога, медији, водећи рачуна о наведеним интересима, моделују стварност, тачније, по речима једног савременог српског философа „служе као инструменти за конструкцију и дистрибуцију онакве слике стварности каква одговара центрима моћи“. Имајући ово у виду, морамо бити свесни одређене задршке коју Црква има у комуникацији са медијима.
Значи, новинари јесу за све криви?
Ако желимо да будемо објективни, у контексту данашњег тренутка, проблем постоји на обе стране. Црква није однеговала довољан број људи који су вични раду са медијима; с друге стране, новинари, нажалост, често немају елементарна знања о Цркви. Добром вољом обе стране, и улагањем одговарајућег напора, проблеми се могу превазићи.
Именован је нови Синод. Да ли се са те стране може очекивати више добре воље него што је до сада био случај?
Што се тиче Цркве, чланови актуелног састава Светог Синода, имају, не само велико медијско искуство, него и знање о медијима. На пример, Митрополит Амфилохије већ више од деценије у подручној му епархији, има радио-станицу Светигора и истоимену тиражну богословско-популарну ревију; владика бачки Иринеј је буквално пионир учешћа јерархије у медијском животу, а у Епархији бачкој се, управо покрећу четири радио и једна телевизијска станица. Владика Григорије, исто тако, покреће телевизију у Херцеговини. И у Епархији нишкој је кренуо црквени радио. Владика Фотије, у условима у којима живи и ради, обнављајући разорену Епархију, развио је изузетно богату издавачку делатност, укључујући и два часописа. Дакле, у Синоду су људи који осећају важност медија за мисију Цркве и спремни су за сарадњу…
Извор: Време