Макендонско црквено питање

ПРАВОСЛАВЉE – Аутор: Радован Пилиповић, Број 1002, Рубрика Историја
Раскол је појава која је све до XX века непозната у српској црквеној историји. У другој половини XX века органско ткиво Светосавске Цркве захватила су два раскола: американски и македонски. Први је настао услед емоционалног набоја који је у емиграцији развијан према Патријарху Герману и епископима због, како се далеко од отаџбине мислило, „сарадње са комунистичким властима“.

Питање Скопља?Стварање Македонске православне цркве је отпочело 1945. године, истовремено са стварањем најјужније федералне јединице у послератној Југославији. Македонска црква је направљена уз подршку тадашњих власти, спутавањем рада три епархије Српске Православне Цркве у Повардарју: Митрополије скопске, Епархије велешко-дебарске и Епархије злетовско-струмичке.

Наиме, комунисти су спречавали Митрополита скопског Јосифа Цвијовића да се врати на свој митрополитски престо и да обнови црквени живот у јужним епархијама. Исто је било и са епископом злетовско-струмичким Викентијем Продановим, потоњим српским Патријархом. Под изговором да Српска Православна Црква спроводи србизацију и асимилацију македонског словенског живља није допуштано да се на територији НР Македоније успостави стање пре 1941. године. Историја цркве на простору данашње Републике Македоније је кроз другу половину XIX и почетак XX века испуњена етнофилетизмом, националистичким испадима, политичком пропагандом и чињеницама „овог света“ које су помрачивале исконску јеванђељску поруку.

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Македонија, схваћена у класичном географском (јужни ток Вардара почев од Велеса, затим Пелагонија и крајеви јужно од тока Брегалнице) или у нововековном просторном смислу (Од Шар-планине и Скопља до Егејског мора) урасла је у класичну византијску и старобалканску културну сферу. Овде се византијска култура развијала несметано, створивши велики духовни и материјални капитал који је имао судбоносну цивилизацијску делотворност на балканске Словене, посебно македонске. Византизам се преко Цркве ширио у најшире друштвене слојеве. То се до дана данашњег види у архитектури (световној и сакралној), народном стваралаштву, обичајима и музици.

Охридска архиепископија је свој историјски ход почела као словенска установа. Настала је у Самуиловој држави и након пропасти исте 1018. године канонски-правно је потврђена у Византијском царству кроз повеље цара Василија II. Хипотеза Западне Бугарске и селидбе бугарског патријаршијског седишта је данас депласирана у науци. Не треба затварати очи пред чињеницом да византијски извори Самулила, његове војнике и сараднике називају Бугарима. Он је преузео идеју о бугарском царству као институцији супротстваљеној Цариграду, али је велико питање да ли су његови поданици имали бугарску свест. Охридска архиепископија је обухватала велику територију, а временом су епископи Грци преузимали водећу улогу у њој. Оснивање Српске Православне Цркве, настало је еманципацијом од Охридске архиепископије. Познати су протести њеног првојерарха Димитрија Хоматијна упућивани Светом Сави због заобилажења Охрида и одласка у Никеју ради стицања аутокефалности за Српску Цркву. Са продором немањићке државе ка југу, са ширењем политичких граница српске државе Охридска архиепископија је губила део поља своје управе и духовне власти.

На територији данашње Македоније одиграли су се значајни догађаји за историју српског народа. Стефан Душан је на сабору у Скопљу 1346. године крунисан за „цара Срба и Грка“, а на саборима у Скопљу 1349. и Серу 1354. је проглашен и допуњен његов Законик. У Душановом царству Скопска митрополија је „првопрестолна“. Са обновом Пећке патријаршије 1557. године, разграничење са Охридском архиепископијом иде линијом између Дебра и Охрида, затим на Велес, па преко Брегалнице иде ка Самокову у данашњој Бугарској. Заправо од 1557. до 1766. године Тетово, Скопље, Кратово и Самоков биле су епархије под директном духовном влашћу српског Патријарха. До укидања Охридске архиепископије 1767. године њени првосвештеници су носили титулу „Прве Јустинијане, целе Бугарске…“, али често и „Архиепископ Бугара, Срба, Влаха и прочих“. Са успостављањем Бугарске егзархије 1872. године, започиње добро позната национална борба у Македонији. Кроз културно-просветну акцију Бугарске, Србије и делимично Грчке обликовала се етничка свест у Македонији и припремане су позиције за ликвидацију Османског Царства 1912. године. Бурно и несрећно стање понајбоље осликавају речи Крсте Мисиркова, који у спису За македонску ствар каже да се један брат у истој кући сматра Србином, а други Бугарином.

КРАТКА ИСТОРИЈА АРХИЕПИСКОПИЈЕ

„Кратка историја Охридске архиепископије“ коју је написао Његово Блаженство митрополит охридски и скопски Јован Вранишковски представља први савремени озбиљни корак у прављењу прегледа црквене прошлости македонских простора. Како су се прошлошћу поменуте области бавили различити научници различитих идеолошких и националних исходишта тако су и резултати њихових истраживања били ограничени. Као централна балканска област Македонија је била на мети различитих утицаја (политичких и црквених) и на удару различитих аспирација, спровођених што суптилно што грубо и бахато. Ипак вреди поменути рад бугарског историчара Ивана Снегарова који је своју синтезу урадио почетком прошлог века. Већина радова који су се у Бугарској појављивали крајем деведесетих година писани су са националистичком острашћеношћу или тако да се кроз биране изворе стварала окрњена слика прошлости. Радови настајали у Грчкој су такође имали пропагандно-памфлетистички карактер, односно писани су са циљем да се обезвреди словенски печат у историји Повардарја. Такође су ти радови имали апологетску сврху, намеру да се одбрани јелинска оригиналност имена Македонија и спречи њена злоупотреба у времену сецесије бивше Југославије. Српска литература о македонском питању крајем XIX и почетком XX века не заостаје за бугарском по бројности, али је такође неједнаке вредности и најчешће пропагандне осмишљености и учинка. У новије време су се проблемом раскола, односно македонског црквеног питања озбиљно бавили црквени историчари Ђоко Слијепчевић и Предраг Пузовић.

Архиепископ Јован не пише само као историчар већ и са будношћу и одговорношшћу црквеног архипастира. У другом делу ове најновије историје Охридске архиепископије заступљена су два већа одељка у којима се кроз канонско-правне и еклисиолошке претпоставке разматра македонски црквени проблем настао 1967. године. Увидом у историјске чињенице и са ангажованом црквеном свешћу долази се до закључка да је савремена Македонска православна црква прожета еклисиолошком јереси, односно да је истрајавање њених водећих људи у расколу са Српском Православном Црквом, а и са православном икуменом истрајавање у тами и погубном путу који води у духовну погибељ.

Такозвани Црквено-народни сабор који се састао 4. октобра 1958. године на крајње неканонски начин изабрао је епископа Доситеја Стојковића, викарног епископа топличког за „архиепископа охридског и скопског и митрополита македонског“. Архијерејске инсигније му је предао свештеник, а жезал световњак. На притисак власти, епископ је отишао и преузео нову дужност, иако знајући да чини канонски преступ. Свој чин је пропратио изјавом: „Хтео, не хтео, ја морам да идем“. Свети Архијерејски Сабор (који је заседао 3-19. јуна 1959. године) је попустио и практично дао аутономију епархијама у НР Македонији. Али, када је македонски Црквено-народни сабор прогласио 16-19. јула 1967. аутокефалност, Српска Црква је одмах реаговала. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора од 14. септембра исте године прекинуто је богослужбено и канонско општење са јерархијом у НР Македонији због неканонски проглашене аутокефалије.

Српска Православна Црква нема интереса да спроводи билу какву србизацију словенског живља у Бившој Југословенској Републици Македонији. Али као Мајка Црква жели да се раскол залечи, превазиђе и да општи интерси хришћанства преовладају над странпутицом дневнополитичких заблуда. У том смислу предузети кораци око литургијске заједнице са архијерејима у Македонији 2002. године су били историјска прекретница. Реликти комунистичке епохе и клаустрофобија младе државе која ствара свој модерни идентитет довеле су до прогона архиепископа Јована (2005-2007) свештеника и тамошњих хришћана који нису остали у непризнатој МПЦ. Неправедно оптуживан за издају македонских интереса и сарадњу са „великосрпском врхушком“ подносили су прогоне и патње попут исповедника првих векова хришћанства.

Време је да православни народи Балкана превазиђу историјске размирице, да се изборе за свој „византијски мир“ (Pax Byzantina). Црква није Царство од овога света, него икона Царства Небеског. Као пројава Царства Божијег треба да јој буду стране све поделе на Јелине и Јудеје, Ските и Германе, Србе, Бугаре или Македонце. Жив је истинити дух побожности обичног балканског хришћанског света. И нека се још више распламса. Када се велики Јован Цвијић бавио антропогеографским истраживањима у околини Охрида, тамошњи становници, тада под турском влашћу су му исповедили да се подједнако могу сматрати како Србима, тако и Бугарима. А то је тако јер је православље „наша вера, једна вера, Рисјани људи“.

Овај унос је објављен под Актуелно. Забележите сталну везу.