Отуђење човека од природе -ПРАВОСЛАВЉЕ
Аутор: др Гордана Живковић, Број 1002, Рубрика Црква и друштво
Идеја заштите природе није нимало нова. Јасна спознаја да људско овладавање природом може проузроковати многе нежељене и штетне последице представљала је саставни део опште европске свести још на почетку 18. столећа. Међутим, еколошку свест пониклу током последњих неколико деценија прошлог века карактерише значајна новина.
Јер, за разлику од дотадашње заштите природе која је своју основну мотивацију црпла у домену естетеског, сада се по први пут недвосмислено изриче став да човек може угрозити и озбиљно довести у питање природне основе живота целог човечанства. На тај начин се, заправо, суштински проблематизује и излаже сумњи сама остварљивост пројекта модерне као прогресивног овладавања природом посредством њеног деспотског опредмећења. Дакле, оваква еколошка свест сеже на неки начин до самих корена нововековне рационалности, пројављујући чак њену драматичну кризу. У прилог томе сведочи (и) познати став Роберта Шмемана, једног од признатих савремених теоретичара кризе, који дословце гласи: еколошка свест представља значајан облик кризе модернитета, чију фундаменталну ознаку чини систематична инструментализација науке у служби људске животне праксе. Скоро истоветно схватање садржано је у исказима једног Макса Вебера, Карла Шмита, Арнолда Гелена, Романа Гвардинија или Ханса Блумеранга. Наиме, сви овакви покушаји „концептуализације“ модерне подразумевају сасвим одређено схватање науке – реч је, свакако, о нововековној науци коју одликује строго нетелеолошки и квантификујући (математички) карактер тј. програм превођења свих квалитативних искустава у квантитативне исказе. А у оквирима такве једне науке субјект и објект знања су неизбежно и „сасвим логично“ раздвојени онтолошким јазом, чију непосредну последицу представља разумевање природе на начин који елиминише свако присећање на њене праве циљеве, као и свођење свега „природног“ на статус могућег средства за људске циљеве.Управо у томе се и манифестује једна сасвим специфична дијалектика – док је пренововековно мишљење посматрало човека као „највише природно биће“, дотле га модерна свест најпре „ослобађа“ из оваквог укупног природног склопа како би га, одмах потом, њему битно супротставила! Но, када се таква свест неизбежно „судари“ с тврдокорном и непорецивом чињеницом да је сам човек у ствари део природе – и то оне, чије антропоморфно посматрање претходно изричито забрањује – тада модернистичко „природно посматрање човека“ незаустављиво постаје његово – нељудско посматрање. Њиме се човек своди на статус пуког објекта, и то истог оног који је претходно он већ придао свему природноме. Следствено томе, све што доприноси нашем „сувереном знању“ о природи, једновремено доприноси увећању могућности овладавања људима! Тачније, човеково све веће „овладавање природом“ увек значи и све веће овладавање човеком; док, научно задовољавање потреба коначно приводи научној манипулацији потреба у циљу њиховог прилагођавања апарату њиховог задовољавања. Овде се логично намеће следеће питање, неизоставно тражећи свој одговор: Чиме је то исходовало знање којим је просветитељство наумило докинути митове, свладати умишљање и осигурати човеково овладавање и искоришћавање природе? Шта се то, заправо, догодило с чувеном Беконовом максимом „Знање је моћ“, која најсажетије исказује дух новог времена – Што је научни и технички напредак у сазнавању природе већи, то је већа и власт човека над природом?! Највернији одговор пружа сама нововековна наука – раније окренута знању с обзиром на истину садржану у њему и остваривању правде као такве, она се данас искључиво везује за технику и ставља на располагање интересима владања, чиме заправо одустаје од питања о свом крајњем циљу и хијерархији вредности којој треба да служи; отварајући се чак утицају најнижих инстиката. Управо у томе садржи се снажна клица деструктивности напретка и могуће катастрофе. Стога, није нимало чудно што је целокупна еманципација човека од природе ишла потпуно супротним смером од жељеног – уместо да води истинском човековом напретку и ослобођењу, водила је његовом отуђењу и поробљавању. А с обзиром на евидентне, стално нарастајуће, разарајуће импликације модерног технолошког развитка, оваква „еманципација“ би у свом крајњем исходу могла привести човека самом крају живота на Земљи! Зато је катастрофизам, иначе веома присутан у савременој култури, све друго само не неоправдан став. Јер, с обзиром на убрзани развој средстава човековог овладавања природом – која су у ствари средства његовог уништавања – оваква једна перспектива има сасвим реалне изгледе и да се оствари…. Због овакве скоро извесне вероватности еколошке катастрофе, сваки лажни оптимизам и отужно потенцирање човекове безбрижности и лакомислености могу данас тек допринети нашем колективном самоуништењу.
С друге стране, овакво инструментализовање модерне рационалности морало је водити (и) разарању хуманизма, који је и сам постао поприште жестоке кризе и коначно њена жртва. Јер, док је некада човек поимао ум искључиво као „инструмент“ свога Ја, сада он доживљава супротност тога “ самообоготворења“: машина је збацила возача и сама јури у слепо! Тачније, првобитна основна намера рационалног, свесног, планског управљања природом и човековим светом на темељу егзактног сазнања његових закона, завршила је контрапродуктивним учинцима – кризом постојећег начина владања; кризом културе као распадања свега духовног; те, кризом самог људског постојања. То, укратко, значи да је данас драстично подвргнута упитности „носећа“ одредница појма напретка као владајућег обрасца мишљења и делања западног света, којим је потиснута и смењена хришћанска идеја спаса. По много чему судећи таква идеја прогреса не само што не води ка ослобођењу људског лика, већ доводи у питање саму идеју човека. Реч је о сталној тенденцији претварања човека у придодатак технологије, чиме се он фактички обездуховљује, а његов однос са живим бићима и стварима бива сведен на однос „поседовања и господарења“. Сходно томе, нововековни „разумни човек“ вођен чежњом да буде „чувар битка“, завршава као пуки „намесник ништавила“! Оставимо по страни овде иначе „просту истину“ да човекова надмоћ у односу на осталу природу није у његовој могућности да се од ње раздвоји и одвоји, постајући од ње независан, но „у могућности да подигне природу на ниво личног постојања и да заједничари с Богом.(Епископ Игњатије Мидић, „Хришћанство и екологија“)… И баш у вези с тим неизбежно се поставља питање: да ли човек сме све што може – како би се иначе могло закључити из наивног веровања модерног духа у свемоћ науке и неограниченост напретка- односно развоја, или пак може само оно што сме? Одговор на то питање свакако има далекосежне моралне и духовне имликације, представљајући стога стално човеково искушење. Управо зато што рационалност не сме бити сама себи сврха, већ само средство очовечења човека, мора се у име истинске људске еманципације и ослобођења данас одлучно захтевати отклањање штетних последица апсолутизирања рационалности. То заправо значи да би поред ума, требало на наозбиљнији начин узети у обзир људска хтења и осећања, веру, машту и суд: дакле, изнова обухватити и обновити све димензије људскости. Руководећи се тиме данашњи еколошки и антинуклеарни покрети – као само један од могућих одговора на рационалност произведену индустријским друштвом – отворено устају против налога репресивног ума, наглашено инсистирајући на „новом моралу“ и „новој осећајности“. У том смислу, данас говорити о екологији значи у ствари – говорити о човеку. У првом плану стоје, наиме, проблеми човека кога је загушила машина, који је са самим собом у раздору, умањен изнутра и угрожен споља (Мounier).
Да еколошко питање има духовну и моралну димензију, и тиче се свих људи, обелодањује и чињеница да је Васељенска патријаршија приредила до сада више еколошких симпосиона, чиме је указала светској јавности на актуелне проблеме, те се заложила за стварање стабилног савеза између науке и религије и разраду принципа еколошке етике ( Живица Туцић, „Новости из хришћанског света“).
Православне могућности у осмишљавању одговора на питања о фундаменталним еколошким проблемима нису данас мале. Пре свега, православна антропологија сматра да човек није створен да поседује ствари и развија над њима свој инстинкт моћи, већ да их именује тј. отпочне с њима „дијалог на ти“, усмеравајући их при томе према Богу и себи самом. Његови односи с њима нису односи господара и слуге, већ односи „братства“ по пореклу и суштини. И још више од тога, природа се сматра саставним делом самога човековог тела. У односу човека и природе реч је, заправо, о особеном заједништву које не поништава својеврсност и оригиналност било којег свога дела. Напротив, православље наглашено инсистира на поновном успостављању и оживљавању нарушеног разговора човека и природе као Божјих творевина чији је извор истоветан; на њиховом сусретању, додиривању, прожимању, заједничком пулсирању и узајамном препознавању; коначно, на њиховом суделовању у само једном животу целокупне васељене која је устројена по законима реда и хијерархије. Православље, дакле, данас пружа евидентне потенцијале за нужно човеково присећање на јединственост, складност, смисленост свега створеног…Јер, чулни свет светли истим светлом које прониче човеково срце и одражава његов живот. Управо тај свет је и потребан човеку, како би развијао своју интелигенцију и успињао се према своме Богу!
Сходно томе, Црква излаз из данашњих озбиљних еколошких проблема и претеће еколошке катастрофе налази управо у васпостављању односа човека и Бога, који је омогућен Оваплоћењем Логоса, а даље се остварује учешћем у литургијској заједници, баш зато што повезује еколошку кризу са антрополошком кризом и спасење света са спасењем човека.
Православна литургија, међутим, нема само сотиоролошке, већ и пуне космолошке имликације, с обзиром да цела творевина символички бива узнета Богу ради живота. Како је, изгледа, управо у оживљавању литургијског етоса један од могућих путева излечења „на смрт рањене природе“ погођене човековом небригом, себичношћу и деструктивношћу, то се чини сасвим умесним пророчки став које изговорио Мерло-Понти: двадесет први век ће бити религиозан или га уопште неће бити…