Београдскa митрополија (4. део)
Пад под турску власт
Аутор: Протојереј мр Александар Д. СРЕДОЈЕВИЋ, Број 1001, Рубрика Фељтон
Деспотовина је пала под Турке 1459, а последњи патријарх Арсеније II (1453-1463) завршио је живот у неком манастиру.
Патријаршија се полако гасила због силног намета од стране Османлија. Доласком на престо Турске Мехмеда II Освајача (1451-1481), пао је Цариград 1453, затим Деспотовина (Смедерево 1459.), Босна 1463, Херцеговина 1481, Црна Гора 1499. године. После неколико деценија, 1521. у турске руке је дошао и Београд са Мачвом, који је отет од Угара. Османлије су и даље напредовале победивши Мађаре на Мохачу 1526, након чега су заузеле Будим 1541. Тако се Србија, некада периферија Турског царства, сада нашла малтене у средини моћне империје, која се разастирала од Еуфрата до Будима.
Летописци су записали: „Агарјани идоше и ништа их не могаше зауставити. Турци као крилате змије летијаху, пале села и градове, Цркве и градове разорише. Туга обузе народе на земљи, и наста сеча хришћана какве није било никада”. У тим тешким временима, Срби су били живи етнички бедем, бранећи својим телима западну хришћанску Европу од Османлија. Многи Срби су пред Турцима побегли на север, у Угарску. Ни тамо нису заборавили своје старе светиње Хиландар и Студеницу, а и као изгнаници су градили манастире. Поред старих у Банату, Златице и Месића, подигли су Бездин, Базјаш и Свети Ђорђе, а у Срему на обронцима Фрушке Горе Фенек, Хопово, Дившу, Крушедол, Шишатовац. У Славонији у 16. веку настају Ораховица, Лепавина, Пакра и Марча; у Горском Котару Гомирје, на Банији Комоговина.
Турци нису званично укинули Пећку Патријаршију, али њене епископије са Митровицом и Београдом настојала је да подвласти Охридска Архиепископија, против које се најодлучније борио, са делимичним успехом, смедеревски митрополит Павле. Он је био осуђен и протеран на два сабора у Охриду, 1532. и 1541. године.
OБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ 1557. ГОДИНЕ
После султана, најмоћнија личност у Османском царству био је велики везир. У 16. веку тај положај је заузимао Мехмед паша Соколовић. Рођен је у Соколовићима као Бајица, а у детињству је био чтец у манастиру Милешеви, да би „данком у крви” био одведен од стране Турака и потурчен. Завршио је велике школе и постао један од најмоћнијих људи у царству. Током живота сачувао је сећање на своје хришћанско порекло и није га се стидео, иако је примио ислам. Да би даље продирала у Европу, Турска царевина потребовала је мир у позадини, а нарочито међу непокорним Србима који су се често бунили. Стога је Мехмед паша изашао у сусрет српском свештенству и брату Макарију, који се помиње у Хиландару као епископ, па је обновио рад Пећке Патријаршије 1557, а патријарх је постао Макарије. У то време Пећка Патријаршија се простирала од Дебра до иза Будима и од Јадранског мора до Бугарске. Тада су обновљене старе и основане нове епархије, које су у свом окриљу окупљале расељене Србе: Требињска у манастиру Тврдошу, Пожешка у Славонији, Сремска, Марчанска, Вршачка, Јенопољска, Будимска… У то време постојало је око 40 епархија.
У обновљеној Патријаршији њен поглавар Макарије, а затим и његови наследници, постаје „милет-баша” (етнарх, вођа народа), који је предлагао Порти избор нових митрополита и епископа, решавао спорове међу свештеницима, прикупљао порез, решавао брачне спорове у хришћанским породицама, задржавао имовину преминулих као њихов законити наследник (право кадуцитета).
ОТПОР СРБИЈЕ
Када је турска моћ почела да слаби на мору, а доцније и на копну, Срби су почели да дижу буне и устанке. У рату између Аустрије и Турске 1593-1606. године, са Румунима су подигли устанак у Банату 1594. године носећи заставе са ликом Св. Саве. Устанци су букнули и у околини Пећи, Херцеговини и Метохији и сви су крваво угушени. Да би се осветио Србима преко Саве и Дунава, београдски Синан паша наредио је да се узму мошти Светог Саве из манастира Милешеве и донесу на Врачар 27. априла (10. маја) 1594, и да се ту спале на великој ломачи. Овај варварски гест није зауставио Србе да се боре за своју слободу, али не добивши помоћ од аустријског цара, Срби су на крају у Банату били савладани од неупоредиво јаче турске силе. Један од вођа устанка, епископ вршачки Теодор, био је ухваћен и жив одран.
Страдање Срба се наставило и касније. Патријарх Јован Кантул је намамљен у Цариград где је убијен, крајем 1613. године. Његов наследник Пајсије Јањевац (1614-1647) водио је помирљиву политику према Турцима, који су још увек били прејаки, а Срби нејаки. Он је био окренут према Русији, од које је добијао књиге и драгоцености, да би се лакше борио против насртљивих унијата. И сам бавећи се књигом, оставио је Житије и Службу цару Урошу V Немањићу, као и Службу Светом Симону – краљу Стефану Првовенчаном.
Нови рат између Турске и Аустрије почео је 1683, када су Турци угрозили опстанак самог Беча, настојећи да продру у западну и северну Европу. Али, њихова опсада Беча је пропала због Пољака који су се храбро бранили. Аустријски генерал Пиколомини позвао је и Србе на устанак, са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем на челу. Хришћанска војска је ослободила Скопље, али у контраофанзиви Турци су потиснули Аустријанце. Срби почињу да се повлаче на север са патријархом Арсенијем 1690. године. У Београду су одржали Сабор и одлучили да пошаљу епископа Исаију (Ђаковића) цару Леополду I да тражи одобрење да се населе у његовој царевини. Добили су царску повељу да слободно могу да населе Аустрију и да им је гарантовано слободно вероисповедање и писмо, национална слобода, обичаји и подизање храмова. По неком подацима, у Аустрију је прешло између 100.000 и 300.000 људи, док је у време Марије Терезије (1740-1780), када су угрожаване српске привилегије, у Русију отишло око 100.000 људи.
После рата између Аустрије и Турске 1716-1718, Аустријанцима је Пожаревачким миром 1718. припао северни део Србије до Западне Мораве. Године 1725. Београдска и Карловачка митрополија обједињене су у један црквени организам, што је до данас остала Митрополија београдско-карловачка. У рату 1737-1739, који се завршио Београдским миром, десила се Друга велика сеоба Срба под вођством патријарха Арсенија IV (Јовановића Шакабенте). Након следећег рата 1787-1791, који је завршен Свиштовским миром, река Сава остаје граница између римокатоличке Аустрије и муслиманске Турске.
УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
Патријарха Арсенија IV наследио је Василије (Бркић) (1763-1765) који је осумњичен за турског непријатеља и прогнан на Кипар где је заточен, али је касније побегао. Оставио је спис „Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога”. Његов наследник патријарх Калиник II (1765-1766), пореклом Грк, учинио је непримерен гест: са пет епископа поднео је захтев цариградском патријарху Самуилу да се укине Пећка Патријаршија, наводно због задужености. Патријарх Самуило убедио је султана да то и уради, а султан је 11. септембра 1766. издао ферман којим се укида Пећка Патријаршија, односно ставља под власт Васељенске патријаршије, а њена обнова не дозвољава се ни под каквим условом.
Из тог времена имамо опис страдања Срба о коме пише протојереј Радослав Грујић. „Народ је као робље гоњен друмовима од трговаца Мале Азије и Тракије: људи, жене, деца по 20 и 30 повезани за један ланац (…) Шибани, мучени глађу и жеђу по студени и припеци, ни мала деца нису поштеђена већ су у врећама ношена на тржишта. Онај јаук и писак што се тужно разлегао по тим срамним тржиштима робљем, када се растављао муж од жене, отац од сина, а мајка од дечице своје, није могао да дирне само она окорела зликовачка срца…”