У Поточанима је честита Зорка Михаљевић, чија је кућа одмах поред нашег гробља. Та храбра жена у злим временима деведесетих, спасила је живот мојој тетки Босиљки Јагодић. Од 1978. године моја покојна тетка Босиљка била је једини чувар адресе, Село Поточани. Она је рођена 1919. године и стасала за удају почетком другог светског рата. После рата, лепотица о чијој лепоти су се певале и песме, иако је имала много просаца, није се удала. Разлог је што је поштовала реч своје мајке а моје баке, по оцу; једне отресите и православљу окренуте жене која је рекла да ће је проклети ако се уда за човека с којим се неће венчати у цркви. А моју тетку су просили, официри, чиновници, шумари и учитељи. Знамо да су после Другог светског рата, сви они обавезно били чланови Савеза комуниста. Моја драга тетка, живела је у нашј породичној кући, и у мају 1992. године, унуцима, оних који су јој убили оца, засметала је једна једина српска душа, од Ливна до Малована,па су јој запалили једне ноћи шталу и обесни богохулници нису је отворили него је моја Тетка скривена у великом грму зобике слушала, како полузапаљене врече њене козе и како горе штала и сено. Штала је удаљена од куће тридесетак метара, слутила је она да ће запалити и кућу под окриљем ноћи, јер им је и душа црна. Следећу ноћ спавала је код Зорке, а она јој је казала да знају да је она штити и да мора да напусти њене родне Поточане. Сметала је ова Српска старица на прагу седамдесет лета па је Зорка дојавила моме тати, који је остао у Ливну, шта се спрема и он је платио таксисти муслиману, једини који је хтео да га вози 100 немачких марака, за 12 километара вожње и отишао да довезе сестру која је била осуђена на ликвидацију следеће ноћи. Ову своју голготу, причала ми је пред смрт, у Аранђеловцу, моја храбра тетка.”Дошо, мој Благоја, и довео оног Циганина што таксира. А ја јадна видим да су дошле виле очима, да више нема ни огњишћа ни бакре. Како да спакујем моје ткало (мисли на ручни рад, ћилиме, торбе, прегаче) које сам у руво, девојачку спрему остављала, прела, бојила. Шта да радим са кокошкама, кад су козе већ изгореле? Кукала би до неба, али несмим, да ми Благоји неби наудили, (њеног брата којег је гојила, јер је мајка Мара морала да ради и мушке послове, удовица са четворо деце). Кокошке су остале да их храни Зорка а мог Пиргу ко цура кршног пивца, имо је пет кила, уфати Циганин и свеза. Оте и мој торбак ткани, ко цвиће шарен. А ја мислим, да неће срушит кућу, кад ја одем. Приварила сам се јадна ми мајка !!! Нисам скинула са зида икону мог Светог Николе, па ни четерес прве нису палили кућу. Запалише злотводи, а ја никад више нисам видила моје огњишће…“ Причала је још пуно тога , и туговала за њеним родним крајем моја племенита тетка. После годину дана, крајем јуна 1993. године, размењена је са мојим татом и заувек напустила Поточане, Ливно а и Босну. Иако смо, мој брат и ја са нашим породицама настојали, да заволи питому Шумадију, она је венула као биљка, спомињала њен крш и камен, њене козе и ливаде, и њену гробницу са спомеником и окречену, која и данас стоји празна на гробљу у Поточанима које је само двеста метара удаљено од наше куће. Моја Баја, како смо је од миља брат и ја прозвали, па јој тај надимак остао, упокојила се у Господу 7. новембра 1994.године и сахранишмо је на Митровдан. Бистра ума до задњег часа, плакала је за падом Купреса и говорила: „Боже дај да умрем!” А ја и сада искрено верујем да је њена душа у Поточанима, да сврати у гробницу и насмеје се мислећи да је нико није могао отерати, па она је сама, једина, Православне вере живела у Поточаним. У нашој кући је свештеник Мирко Јамеџија светио водицу последњи пут за Светог Николу 1991.године. Купили су мој отац и брат икону Светог Николе, славили славу и она са њима 1993. године. Ја сам је гледала у очи, а она је гледала у кандило и икону, па је дубоко уздисала, а из њених лепих очију текле су сузе. Једну је крсну славу дочекала у Шумадији, а следеће године за Светог Николу њена душа трајно се населила у Поточане. Љубица Радета