Шта је срећа

Из угла психолога
Сви је прижељкују, читавог живота јој се надају, а она неког посећује, дугог заобилази. Не може се купити, поклонити, измамити, још мање отети. Треба је умети препознати и сачувати, а пре свега – не тражити је на погрешним местима
Здравље, љубав, осећање важности и психичке и материјалне сигурности нешто су без чега се човеку не мили да се ујутро буди. Па опет – неки све то имaју, а нису срећни, док други имају тек понешто али се не жале, насмејани су, пуни ведрине и наде. Питамо зато „стручњака за душу“, др Снежану Кузмановић, неуропсихијатра Дома здравља Стари град у Београду, да ли услови у којима долазимо на свет доприносе каснијој срећи, постоје ли људи „срећне природе“ и имамо ли сви „капацитет“ за срећу.

– Мислим да постоји потенцијал за срећу. Повезан је са количином ендорфина, „хормона среће“ како га још називају, што зависи од генетике и биолошког материјала. Улогу у формирању особе која ће имати већу способност да ужива у животу и избори се за оно што је чини задовољном имају мајка или непосредна околина која бебу негује. Они већ од првих дана формирају дететов став према животу, његов капацитет за љубав и мржњу. Али и од самог детета зависи како ће доживети негу и љубав. Нека беба испуњена љубављу ће касније, као одрасла особа, умети да је пренесе другима, док ће друга, упркос љубави околине, остати стално емоционално „гладна“ и незадовољна – наглашава др Кузмановићева.

Ако дете расте у неповољним животним околностима, мање се очекује да ће постати особа сигурна у себе и срећна, али то не мора бити правило. Човек је био-социо-психолошко биће, па сем наслеђа и околине и избори које касније прави у животу – пријатељи, брачни и љубавни партнери – битно утичу на стање његовог задовољства, испуњености и остварености.

Кључ је – једноставност

Срећне природе можда зависе и од биолошког потенцијала и од психолошког развоја. Кључне речи за формирање самопоуздане личности које родитељи упућују детету су „Ти можеш…“ (да проходаш, да добро учиш, да успеш…). Вера да ћемо у нечему успети и те како помаже да то и постигнемо. Исто је и са срећом. Јован Дучић је рекао да „ко верује да је срећан, он то заиста и јесте“.

Наравно, и очекивања према детету морају зависити од његових реалних могућности, јер ако су превелика – дете ће постати несигурна особа.

Сигурност не само у себе и своје могућности, већ и у то шта нас лично чини задовољним, добар је пут да то и постанемо. Срећа је индивидуална, по мери сваког човека, не трпи конфекцијски приступ. Оно што би неког усрећило, другог би унесрећило. Једноставни људи имају веће изгледе да остваре личну срећу, желе углавном оно што могу и да остваре а кад се то догоди, уживају и у малим стварима. Они захтевнији увек виде и другу страну медаље. Гистав Флобер је духовито приметио да је за срећу потребно бити „глуп, себичан и доброг здравља, али ако први услов није испуњен – све је пропало“. Једна пријатељица се пожалила другој да јој се муж наљутио јер му се није допало оно што му је рекла, иако је, као и увек, била у праву. Од другарице је уследило питање: „Па, драга, хоћеш ли да будеш увек у праву, или да будеш срећна!“

Постоје тренуци усхићења, врхунског задовољства, „океански доживљај“ какав осете надарени људи када остваре неко дело. О томе је и Тесла говорио када је срећу изједначио са оним што дарује човечанству.

Други срећу траже у материјалном благостању, власти, моћи. А кад то постигну, с чуђењем откривају да се ипак осећају сами, и да им је потребно још нешто. Нашу срећу ствара оно што јесмо, а не оно што имамо. Уз то, ако имамо с ким да поделимо и бол и радост, пријатеље којима можемо да верујемо – то је већ део правог богатства. Волтер је рекао да један тренутак среће вреди колико хиљаду година славе!

Како постићи задовољство

Ако ради на себи, човек ће открити не само шта њега лично чини срећним, већ и како да заузда страхове, ојача самопоуздање и постане способнији да се избори за оно што га радује и што му је важно. Срећан човек има захтеве које може да оствари. Осим тога, оно што највише желимо се током живота мења.

Али има и оних „намћора“ који свему нађу ману. И кад имају све услове за срећу, њихова деструктивност ће их већ спречити да у томе уживају. Меланхолици опет себе кажњавају и „не смеју“ да буду срећни, јер их тада мучи осећање кривице. Зато је важан рад на себи, јер људи имају могућност да открију своју „матрицу“, план по којем функционишу, и себе можда саботирају и кад могу да буду остварени и задовољни..

Ако смо животом незадовољни, јако је важно да за то не окривљујемо ни судбину, ни себе, ни друге. Постоје околности које су у одређеном тренутку утицале на наше изборе и на наш живот. На нама је да се у овим околностима боримо за оно што нам је важно. Мудар човек се прилагођава људима и догађајима и на време ће одустати од модела понашања који му не обезбеђује срећу.

Срећа није трајно стање, живот је испуњен и болом, тугом, губицима, али важно је не „неговати“ тугу, не задржавати се предуго у негативним психолошким стањима, подстицати ведрину шетањем, читањем, дружењем са позитивно оријентисаним људима. Тада ћемо лакше у себи препознати дар за задовољство и срећу, својствен свима. И Артур Шопенхауер је, размишљајући о условима за срећу, предност дао ведрини духа, која је самој себи награда, а друштво јој праве племенит карактер, предузимљивост и здравље.

Нађа Орлић

Коментар

За нас Православне хришћане „срећа“ је задобијање Светога Духа, или обожење, уподобљење Богу. Ко задобије својим врлинским животом Духа Светога, он је, у правом смислу срећан, јер је испунио циљ свога постојања. Поставши аутентична личност, уподобивши се логосу бића, човјек се спасава и задобија вјечну димензију „среће“ у заједници са свима Светима у Царству Божијем.

о. Симон Ј. Туркић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.