Autor: Горан Обрадовић
Један од највећих руских књижевника, романописац, новелист и публицист Фјодор Михаилович Достојевски умро је 9. фебруара 1881. године у Петрограду.
Достојевски је један од најутицајнијих писаца свих времена. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје нека врста узора у начину писања. Са аспекта књижевне технике његови романи још увијек су блиски реализму, а по многима је и претеча егзистенцијализма. Утемељивач је психолошког романа.
Младост и књижевни почеци
Достојевски, рођен 11. новембра 1821. године у Москви, био је син љекара, припадника нижег племства кога су убили властити кметови због окрутности и понижавања, док му је мајка умрла у дјетињству.
Достојевски је завршио војно-инжењеријско образовање у Петрограду, а рано је одлучио да ће се посветити књижевничком позиву. Најважнији утицај на њега имао је њемачки драматичар и пјесник Фридрих Шилер.
У младости преводи Балзакову „Евгенију Гранде“ и под утицајем Гогоља пише своје прво дјело, кратки епистоларни роман „Биједни људи“ (1846), који је приказом трпљења и заноса „малих људи“ одушевио најзначајнијег руског критичара Висариона Бјелинског. Ова књига лансирала је Достојевског у сферу еминентних руских књижевних кругова.
Године 1846. издаје прво право остварење, кратки роман „Двојник“ у којем је приказан раскол личности чиновника Гољаткина који тоне у шизофренију у низу халуцинација у којима се мијешају стварност и менталне пројекције, оличене у његовом двојнику. То оригинално дјело, богато психолошким увидима, није наишло на задовољавајући пријем, што је можда и разумљиво јер по усмјерењу и профилу заправо припада 20. вијеку.
Сибирска робија
Године 1849. долази до полицијске забране дјелатности „Петрашеваца“ чији је члан био и Достојевски, те је царска полиција Достојевског и његове другове у зору извела на инсценирано стријељање. Прочитана им је смртна пресуда, и док су са повезима на очима очекивали плотун стрељачког одреда, дошло је „царско помиловање“ којим су помиловани и осуђени на сибирску робију и прогонство.
На робији Достојевски проживљава тешке дане, здравље му се погоршава, а снагу налази у ревизатализацији хришћанске вјере, те пролази идеолошко преображење. Писац је четири године робијао, а послије тога је четири године присилно служио као обичан војник у тешким условима забачених крајева азијске Русије. Ту је и упознао своју прву супругу, туберкулозну и хистеричну удовицу, која му је касније послужила као прототип за низ женских ликова у романима.
Повратак
Послије повратка у Петроград Достојевски објављује „Записе из мртвога дома“ (1860-1862), полудокументарни опис властитог робовања који реалистички приказује ситуацију у сибирском заточеништву. Тај роман је једна од најпознатијих књига о робији. Несређене и несрећне породичне прилике (први брак, који се био од почетка агонија која је обиловала мучењима и оптуживањима са обје стране, завршио је смрћу жене), као и лична драма (појачавање симптома епилепсије, смрт брата Михајла са којим је заједно уређивао новине) доводе Достојевског у тешку ситуацију која је успорила његово стваралаштво.
Примјер је роман „Понижени и увријеђени“ који је изашао 1861. године, а који заостаје за већином његових пријашњих, а камоли будућих дјела. Достојевски је тада доста путовао Европом и често боравио у Њемачкој, Француској, Швајцарској, Италији и Енглеској. У Лондону посјећује Херцена и Бакуњина, а у Швајцарској и Француској проводи мучне дане у свађама и испадима љубоморе. Наиме, љубавница га је преварила и напустила. Током 1860. године је у још неколико наврата посјетио Европу, овај пут са другом женом, Aном Свиткином, коју је упознао као дактилографа при стварању романа „Коцкар“ и која му је донијела породични мир и срећу, постала мајка његове дјеце, те га одвикла од коцкарске зависности.
Најзначајнија дјела
У велике романе Достојевског убраја се „Злочин и казна“ (1866), његово технички најсавршеније дјело, о идеолошки мотивисаном убиству са главним ликом Родионом Раскољниковим, прототипом Ничеовог натчовјека, сломљеним у нихилизму и спасеним љубављу проститутке, светице Соње Мармеладове, као и „Идиот“ (1868), у којем је Достојевски дао лик „фаталне жене“ Настасје Филиповне (обликован према сјећању на прву
супругу), те христолики лик кнеза Мишкина, покушај портрета неусловног добра. Једно од најзначајнијих дјела су и „Демони“ (1872), роман који је највише у стилу Достојевског, о групи нихилистичких револуционара, дјело метафизичке ауре у руху првог модерног политичког романа, „Младић“ (1875), руска верзија њемачког васпитног романа, који карактеристично врије скандалозним и невезаним догађајима. Најопсежније и његово највеће дјело је „Браћа Карамазови“ (1881), формално о патрициду у породици с оцем (Фјодором) и четворо браће (Димитријем, Иваном, Aљошом, Смердјаковим), роман у којем је писац сумирао све своје опсесивне теме и за који се може рећи да му је главни „јунак“ Зло, оличено у Сатану, али побијеђено поруком наде у васкрснуће и вјечни живот.
Смрт и утицај
Достојевски је умро 9. фебруара 1881. године, изненада, послије крварења узрокованог епилептичним нападом. Живот му је у посљедњим годинама био сређен и може се рећи да се ослободио материјалне оскудице и невоља које су га пратиле већи дио живота. Највећу предсмртну славу је постигао знаменитим говором на откривању споменика Пушкину.
Сахрана
Фјодору Достојевском приређена је величанствена сахрана којој је, према процјенама полиције, присуствовало од 60.000 до 100.000 људи,
студентске омладине, обичних грађана и свих слојева друштва. Сама сахрана претворила се у демонстрације против царизма, упркос пишчевом двосмисленом ставу према цијелом питању. Сахрањен је, против своје жеље, крај дворског пјесника Жуковског, а не уз гроб пријатеља Нјекрасова, пјесника „туге и освете“.