Усвајање дјетета у Србији

За усвајање детета у Србији чекају 622 породице, а око 70 деце је у поступку избора усвојитеља. Пре две године 132 најмлађих пронашло је топли дом, а минуле године збринуто је само 106 малишана. Нову породицу најчешће нађу деца до две године, светле пути и без већих здравствених проблема, а потенцијални усвојитељи углавном избегавају да приме у своје окриље дечаке и девојчице из ромских породица, или са сметњама у развоју.

Будући усвојитељи очекују, како објашњава Драган Вулевић, начелник одељења за управно-надзорне послове Министарства рада и социјалне заштите у области породичне заштите, да дете буде здраво, српске националности и што млађе.

– Нико, па ни познате личности, нема привилегију у процедури усвајања. Дете могу да усвојесупружници или ванбрачни партнери заједно, а предност се даје потпуној породици. Само у изузетним ситуацијама и када се процени да је то у најбољем интересу конкретног детета, министар надлежан за породичну заштиту може дати појединцу дозволу за усвојење детета. Број оних који су сами усвојили дете веома је  мали, а процедура је иста – додао је Вулевић.

парови и појединци у нашој земљи захтев за усвајање подносе локалном центру за социјални рад. У складу са Породичним законом, будући усвојитељи дужни су да прођу програм припреме.

– Циљ је да стекну знања о детету и науче вештине поступања, како би што боље одговорили на његове потребе. Програм припреме садржи шест целина: шта треба знати о усвајању детета, који су мотиви и колико је одлука стабилна, карактеристике, развој и потребе детета, његову прошлост, идентитет и друга питања у вези са усвајањем – рекао је Вулевић.

Стручњаци у чијој су установи деца збринута, објашњава начелник одељења за управно-надзорне послове у Министарству рада и социјалне политике, дужни су да будућим усвојитељима саопште податке о биолошким родитељима. Нови мама и тата имају право да знају све о коренима малишана којег примају у свој дом. Они имају обавезу да детету открију да је усвојено и ко су му прави родитељи.

– Стручњаци центара за социјални рад забележили су случајеве у којима су усвојена деца желела да остваре контакт са биолошким родитељима који се питају да ли желе да виде дете. За такво виђење потребна је припрема – додао је Вулевић.

Психолог има задатак да процени личност будућих усвојитеља, њихову мотивацију и подобност за усвојење.

Марија Милић, психолог одељења за аналитичко-истраживачки рад Градског центра за социјални рад, каже да потенцијални усвојитељи имају снажне процесе у себи са сопственим родитељством и жељом да се остваре у тој улози.

– Када дођу у Центар за социјални рад, у већини случајева они су претежно савладали нормалне фазе брачне кризе неплодности. Нереално је очекивати да имају високо развијен само алтруистички мотив. Неки од њих усвајањем желе да добију на вредности у својој средини и виђењу самих себе, другима ће то донети смисао живота, а има и оних који очекују да ће на тај начин неко о њима моћи да брине у старости. Сами по себи ови мотиви не морају да имају лош утицај по квалитет родитељства. Не постоји идеалан профил у који треба да се уклопи потенцијални усвојитељ, али здрав однос и зрела одлука се од њих очекују – рекла је Милићева.

Као што се ни од мајки и очева не очекује да буду суперродитељи, тако се и од потенцијалних усвојитеља, сматра она, не очекују недостижни, спектакуларни квалитети. Ни усвојени дечаци и девојчице немају потребе другачије од њихових вршњака из биолошких породица.
– Детету треба рећи да је усвојено онда када постави питање о свом пореклу на начин примерен узрасту и могућностима да разуме одговор. Нема рецепта за саопштавање истине, али успостављен однос љубави, сигурности и прихватања између усвојитеља и детета омогућава усвојитељима да пруже одговор, а детету да га прихвати. Обично то бива у периоду поласка у обданиште – сматра Милићева.

Страни држављани су много толерантнији према тамнопутој деци и малишанима са специјалним потребама. Стручњаци кажу да они не крију од детета да је усвојено и да је раније живело у дому за незбринуту децу.

У српској пракси често се дешава да породичноправни статус детета није решен, па самим тим процес усвајања није могуће почети.

Биљана Павловић, руководилац одељења за аналитичко-истраживачки рад Центра за социјални рад Београда, истиче да се не дешава често да се мајка из било ког разлога одрекне детета чак и кад није способна да се стара о њему.

– И у ситуацији када је сасвим јасно да се родитељи неће трајно бринути о детету, центар за социјални рад је у обавези да пре усвојења испита могућност да дете буде збринуто у оквиру шире породице.
Други разлог лежи у чињеници да одређени број деце, која чекају на усвојење, има сметње у развоју, здравствене проблеме или су ромске националности, а пракса говори да се мали број људи одлучује на њихово усвајање. На разрешење породичноправног статуса чека се дуго, а потенцијални усвојитељи се тешко одлучују за усвојење детета старијег узраста – објаснила је Павловићева.

На први поглед делује да је у Србији због огромне папирологије и мучне процедуре готово немогуће усвојити дете, али стручњаци уверавају да је погрешно мишљење људи да је усвајање дуготрајан, мукотрпан поступак. После процењивања подобности које највише траје до три месеца, осим у специјалним ситуацијама где се траже додатни докази, наводи  Зоран Милачић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине, стручњаци проглашавају пар подобним. После тога следи поступак конкретне подобности за дете које је у дому. За њега се тражи најбољи пар – па су захтеви већи. Тада многи парови одустају, али и социјални радници не желе да дају малишана онима који нису показали спремност.
Дужина чекања на само усвојење је, ипак, индивидуална и зависи од утврђених карактеристика потенцијалних усвојитеља, њихових исказаних жеља какво дете желе да добију, односно највише од тога колико будући усвојитељи могу да „поднесу” развојни статус, порекло и националну припадност детета.

Марија Бракочевић

Данијела Давидов-Кесар

———————————————————–

Разлика у годинама

Према члану 99. Породичног закона, разлика у годинама између усвојитеља и усвојеника не може бити мања од 18 година, нити већа од 45 година. Само у изузетним ситуацијама, али и онда када је процењено да је то у најбољем интересу за дете, министар надлежан за породичну заштиту може да дозволи усвојење онима чије године прелазе овај законски оквир, ако се утврде посебно оправдани разлози са становишта потреба и интереса конкретног детета. У пракси, број оваквих усвојења је веома мали, као и када се ради о појединцима, јер у Јединственом личном регистру усвојења, број расположивих усвојитеља је вишеструко већи у односу на број деце за усвојење, што омогућава избор усвојитељске породице сходно законским критеријумима и то за већину деце.

———————————————————–

Странци желе децу из Србије

Предност при усвајању даје се потенцијалним паровима из Србије. Страни држављани могу да дођу до клинаца само ако се за конкретно дете у разумном року до годину дана нису могли изабрати домаћи усвојитељи.

– Реч је о деци са тежим здравственим проблемима и  развојним заостајањем. За заснивање међудржавног усвајања дозволу даје министар надлежан за породичну заштиту. Од 2006. до 2010. године, странци су усвојили просечно по десет малишана годишње – нагласио је Драган Вулевић.

———————————————————–

Више усвојитеља него збринуте деце

На основу искуства стручњака Центра за социјални рад, постоји неколико разлога због којих – и поред тога што је довољан број потенцијалних усвојитеља – има деце која нису збринута. Један је и тај што деца која могу да се усвоје немају решен породичноправни статус.

• пошаљите коментар
• коментари (4)

Последњи коментари