„Зашто баш ја”, најчешће је питање које пацијенти постављају јереју Зорану Керезовићу, духовнику Клиничког центра Србије
Храм Светих врача Козме и Дамјана у болничком кругу у Делиградској улици Фото Лична Архива „Болест не долази одједном, као из ведрог неба, него је последица дугог низа малих, незнатних грешака против здравља које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника.” Овако о здравственим проблемима говори јереј Зоран Керезовић, који се са тешким болестима и великим духовним и телесним патњама људи среће свакодневно. Као духовник Клиничког центра Србије, отац Зоран се готово две године, тачније од марта 2007. године, стара о духовним потребама пацијената у болницама Клиничког центра али и свих оних који брину о болесницима.
– Потребу за свештеником, за молитвама за здравље и оздрављење, за приступањем светој тајни причешћа има велики број пацијената Клиничког центра Србије, и ја им ту излазим у сусрет у било које доба дана и ноћи, ако је потреба за молитвом хитна, као и у време када се не нарушава „кућни ред” болница. Учесталост обиласка зависи од духовног и телесног стања пацијената и њихове узраслости у вери – прича отац Зоран.
Редовна богослужења и молитве за болеснике овај свештеник служи у Храму светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, чији је старешина, а који се налази у болничком кругу Клиничког центра у београдској Делиградској улици. Црква посвећена Светим врачима саграђена је 1929. године, а после Другог светског рата, 1948. године, комунисти су је претворили у мртвачницу. Тек после 39 година почела су поново да се држе богослужења, од 2006. године храм се обнавља, а пацијенти који су покретни могу да дођу на службу и причесте се. Неки од њих, притиснути тешком болешћу, почели су овде први пут да се моле и одлазе у цркву.
– Неретки су случајеви када се људи окрену вери када падну у болесничку постељу, јер болести су нека врста Божје опомене. Човек треба да се опомене, да се упита – шта ова болест хоће од мене? Има ли можда неке кривице у овој болести? – истиче отац Зоран.
Радећи у Клиничком центру, где се, између осталог, збрињавају пацијенти са компликованим обољењима која не могу бити успешно третирана у другим здравственим установама, свештеник који брине о духовном лечењу пацијената има прилике да се сретне са пацијентима од којих многи окрећу главу или дижу руке, немоћни да им помогну. А какву им помоћ он нуди?
– Кад болеснима уз молитву и разговор улијете наду и веру и када им оснажите вољу да се труде и боре против болести, уз послушност и поштовање лекара који их лече, када после разговора и молитве видите болесниково озарено лице и одлучност да се бори са болешћу, онда знате да сте помогли – каже овај свештеник.
Размишљајући о томе колико га је рад са болесним људима променио, отац Зоран каже да сада можда више него раније цени духовно и телесно здравље. Тежак задатак који свакодневно обавља постаје још тежи када одлази у посету болесним малишанима.
– Сусрет са тешко болесном децом, која су због болести рано сазрела, која са вама разговарају као одрастао човек, деца истински дубоковерујућа, остављају вам, свако за себе, тренутке живота који се не заборављају – прича отац Зоран.
„Зашто баш ја?”, најчешће је питање које духовнику постављају пацијенти и чланови њихових породица. Није лако одговорити на таква питања, али отац Зоран истиче да је духовник ту да ојача вољу и веру породице болесног и самог пацијента, да се молитвом и причешћем оснажи, да се узда у помоћ Божју, „да има чисто срце и ватрену веру, без узнемирености, љутње, роптања и окривљавања других за своју ситуацију у животу”. Са својим духовником пацијенти прослављају и велике хришћанске празнике, од којих се неки, као Божић или Ускрс, на пример, традиционално обележавају у кругу породице, што је у овом случају замењено болесничком собом.
– На Божић и остале празнике у Храму светих врача Козме и Дамјана служи се света литургија на коју редовно долазе пацијенти који су покретни и учествују у служби, а који нису у могућности да дођу у храм већ леже у својим постељама, ја их обилазим, причешћујем и молим се Богу за њихово здравље. Припремни пост за свету тајну причешћа је, по благослову свештеника, прилагођен могућностима болесника те они примају свету тајну причешћа као најбољи лек бесмртности против греха и болести када се прими са вером, љубављу и чистим срцем – каже отац Зоран.
Ј. Беоковић