Стварање свијета у Христу

Да би се правилно схватио појам стварања свијета у Христу треба имати на уму библијско а потом и светоотачко учење о стварању ни из чега. На самом почетку Библије говори се да је Бог у почетку створио небо и земљу (1.Мојс.1,1). Градећи своју космологију на Библији Ап. Павле избјегава појам «космос» (свијет као украс) и користи први пут ираз «ктисис» (свијет као твар).

Тим изразом Апостол Павле даје друго објашњење о порјеклу свијета – да је свијет створен. Апостол не прави ову разлику случајно, јер ријеч «космос» изражавала је учење о вјечности свијета, тј. да је Бог, на основу свијета идеја, од безобличне масе створио свијет као хармонију.

Црква је врло рано, кроз Свете Оце изразила своју вјеру у створеност свијета. Ову истину у свијету је сликовито изразио Св. Иринеј Лионски који је рекао да је Бог Отац са двије руке, Сином и Духом Светим, створио материјални свијет слободно и са љубављу. Истину о створености свијета и учешћу Свете Тројице у његовом стварању су наглашавали сви Оци Цркве, а посебно Св. Максим, који је настојао да покаже да свијет не постоји од вјечности, и да Бог, стварајући свијет, остаје непромје- њљив. Свијет не постоји вјечно, али Бог има од вјечности знање о свијету и осуштаствљење (усиос) овог знања бива онда када је Бог то хтио, тј. онда када логосима бића ствара свијет. Пошто су логоси бића поистовјећени са вољом Божијом, Бог познаје свијет тј. бића у свијету, као Своју вољу. Међутим, поставља се питање: ако Бог познаје свијет као Своју вољу од вјечности, а воља може да постоји само онда када постоји онај који хоће (о телон) и оно што се хоће (то телитон), да ли је Бог био без воље прије стварања свијета, пошто свијет није постојао од вјечности?

Одговор на ово питање даје учење о Богу као заједници слободних Личности, да Бог постоји у заједници са Сином и Светим Духом, тако што од вјечности хоће постојање Сина и Светога Духа. Знајући од вјечности Сина, Отац познаје Себе, а знајући Сина зна и претпостојеће логосе о свијету који су у Сину. У Сину Духом Светим Бог све познаје као Себе Самог, тј. познаје свијет као Сина Свог. То значи да Бог познаје свијет као објекат, и на основу његове природе, него га познаје као вољу Своју. Другим ријечима, Бог не познаје сва бића понаособ, тако што умна сазнаје умно, а чулна сазнаје чулно, него сва познаје као своје воље или жеље. Отац од вјечности хоће постојање Сина и у Њему види или познаје свијет као Своју вољу. Стварање свијета као осуштаствљење ове воље бива кроз Сина и у Сину. Дакле, Бог има од вјечности вољу, јер од вјечности познаје Сина. Свијет, пак, није савјечан Богу јер се воља Божија не поистовјећује са природом свијета, јер свијет постоји од трена када се остварује воља Божија.

Бог је створио свијет да има заједницу са Њим и у том смислу је на крају стварања створио и човјека који би свијет приносио Богу. Међутим, уколико циљ спасења остане на човјеку (на икони), природа неће моћи да се спасе, неће моћи свијет да живи вјечно захваљујући само носиоцима иконе Божије. Икона треба, како каже Св. Максим, да дође до свог прототипа. Природа треба, другим ријечима, кроз Човјека у Сину Божијем да постане Тијело Христово и да тако задобије вјечно постојање. На овај начин се потврђује учење да је све створено од Христа, за Христа и у Христу. У том смислу треба разумјети ријечи Апостола Павла: све је од Њега, кроз Њега, ради Њега – у Христу створено. Ап. Павле овим ријечима изнова исказује библијску вјеру цара Давида који у 103. псалму говори: све си у Премудрости (Христу) створио (24 стих). Библијска вјера преведена на језик Светих Отаца се може исказати ријечима да је све створено у Христу, али у Христу који је Човјек, јер не може природа да се сједини с Богом без слободе коју има једино у човјеку. Ово значи да је свијет створен у Човјеку који је истовремено и Син Божији – вјечни Логос. Дакле, да би створена природа живјела вјечно, треба да се нађе у једној личности која ће је саставити и принијети Богу.

Зато и Син Божији улази у само ток историје показујући смисао стварања свијета тј. да је овај свијет створен ради Њега и да свијет има јединство у Христу оваплоћеном. У овом контексту Бог познаје читав свијет, познајући Сина у коме је све створио.

Када је Св. Максим говорио да Бог познаје свијет вјечно и прије него што га је створио није мислио на оно што су мислили Ориген и Филон – да је Бог имао вјечне идеје у свом Уму, него је мислио да Бог једино познаје свијет и познаће га ако постане Тијело Христово. Дакле, Св. Максим говори да је почетак свијета Христос и да се постојање свијета може разумјети једино у Христу. Када у Светом Писму Бог на крају свијета говори једнима: заиста вам кажем, не познајем вас (Мт.25,12) то значи да их не познаје зато што нису у Сину Његовом.

Ријечи које Бог упућује Мојсију: познах те од утробе матере твоје могу се разумјети управо у напријед наведеном смислу. Бог је благоизволио да у Христу Сину возљубљеном сазда свијет и да га обожи. Простор у коме је могуће остварити ово назначење свијета јесте Света Евхаристија, у којој свијет, сада и овдје, показује своје коначно назначење, односно вјечну намјеру Божију, коју је имао Бог при стварању свијета: да свијет има заједницу са Богом у Сину Божијем, благодаћу Светог Духа.