Србија је по много чему јединствена, па и по овоме: једина смо земља у Европи која је толико страдала у Другом светском рату, а која ни 70 година од почетка ратних сукоба нема национални меморијални центар посвећен жртвама страдалим у тим несрећним годинама. Има неколико мањих музеја који чувају сећање на историју појединих концентрационих логора, који једва опстају, постоји и Музеј жртава геноцида, који ради са свега неколико запослених, недавно је уређено и највеће стратиште у Србији у Јајинцима, али је и даље познатије као београдско излетиште и место за роштиљање а споменици у свести неких појединаца имају искључиво материјалну вредност, па бивају оштећени и покрадени не би ли се зарадио који динар по килограму материјала.

Идеја о oснивању националног меморијалног центра већ дуже време се озбиљно разматра на састанцима представника Министарства рада и социјалне политике и Министарства културе, а у посао су укључене и различите, релевантне институције из земље и иностранства, објашњава саветник у Министарству рада и социјалне политике, историчар Дејан Ристић.

– Остварење такве идеје осим средстава, захтева и добро осмишљавање, а тек када замисао прерасте у озбиљан пројекат, моћи ћемо са њим да изађемо пред Владу Србије, која ће, надамо се, усвојити предлог о оснивању националног меморијалног центра. У овом тренутку, међутим, тешко је говорити о неким роковима када би то могло бити завршено и предато Влади јер је посао обиман и веома озбиљан – каже Ристић.

Кула Старог сајмишта 1937. године и данас

Била би то комбинована институција, музејска, архивска, документациона, образовна, научноистраживачка, а локација која се најозбиљније разматра за место таквог центра је београдско Старо Сајмиште где се налазио највећи нацистички логор у југоисточној Европи и где је страдало око 40.000 људи. Завод за заштиту споменика културе града Београда урадио је елаборат о сајмишту, данашњем стању објеката, имовинско-правним односима, као и корацима које би требало предузети да би се направио меморијални центар. За почетак требало би зауставити легализацију објеката, занатских и угоститељских радњи које су изграђене или усељене у неке од зграда које чине овај комплекс. Следећи корак је решавање имовинско-правних односа, каже Александра Фулгоси, помоћница директора Завода за заштиту споменика културе града Београда, која је била на челу тима који је радио елаборат.

 – Тамо деценијама постоје уметнички атељеи, који су у катастрофалном стању, има и приватних станова. Атељеи би требало да добију другу локацију, а требало би решити питање оних који ту живе. Први од корака, затим, био би ревитализација централне куле и Италијанског павиљона јер они се у папирима воде на право коришћења града Београда, ту нема никаквих спорова, док, на пример, око Спасићевог павиљона годинама траје имовински спор, то је приватна својина која је у спору. Могле би се брзо ставити у функцију централна кула и италијански павиљон, али претходно државна и градска управа морају да се сложе шта желе од овог простора – напомиње Фулгоси.

Сајмиште, према замисли коју је у елаборату разрађивао Завод, не би било само меморијални центар холокауста, већ центар посвећен свим жртвама, са великом библиотеком, архивом, истраживачким центром где би се могле одржавати конференције и округли столови, а једна од главних улога била би образовна. Елаборат је прошле године предат Скупштини града Београда, али од тада није било никаквих састанака са градским челницима нити било какве повратне информације, истиче Фулгоси.

Сајмиште је право место за један такав центар, логор који се ту налазио има и регионални значај јер су ту довођени затвореници из Грчке, Албаније, НДХ, па повезује страдање различитих народа на овим просторима, каже историчар Милан Кољанин из Института за савремену историју.

– У Скопљу је недавно отворен музеј холокауста, али тамо је грађена посебна зграда за то, док овде имамо оригиналне павиљоне који су били део логора. Тај простор би морао да буде уређен, а тренутно стање је такво да централна кула може да се сруши. Посете музејима Бањичког или нишког логора, на пример, ствар су добре воље наставника историје, а то би морало да буде део наставног плана и програма. Са једним оваквим меморијалним центром то бисмо у потпуности могли да остваримо – наводи Кољанин.

Борба за обележавање јеврејског концентрационог логора на Старом сајмишту, где су данас приватни станови, атељеи, ресторани, кафићи, занатске радње, школа, нелегални објекти, траје годинама, уз много обећања са високих и највиших места и без остваривања ичег од обећаног, каже Александар Нећак, председник Савеза Јеврејских општина Србије.

– Сајмиште је наш Јад Вашем, место на којем би требало да се чува успомена на све жртве. Подигнут је споменик антифашистима у близини Сајмишта, али 6.800 јеврејских жена и деце нису били антифашисти. Они, као и многи други, су убијани зато што су били Јевреји, као што су и Роми и Срби убијани због своје националне припадности. Не могу да разумем да подунавске Швабе могу да добију грађевинску дозволу да изграде споменик нацистичком сараднику,  градоначелнику Вршца, а да Сајмиште деценијама не може да буде достојно обележено – истиче Нећак.

Јелена Чалија