Наши језички приручници који су у употреби махом су застарели и све потребе савременог српског језика на ширем културном простору испуњава „Речник језичких недоумица” Ивана Клајна
Српски је језик, данас, запуштен. Овакву јасну оцену, у најкраћем, даје лингвиста Владо Ђукановић који је у оквиру Радне групе при Министарству културе Републике Србије за анализу,професионални развој и перманентно обучавање у издаваштву задужен за анализу општег стања савременог српског језика, лектуре и коректуре у објављеним књигама. Радна група одржала је састанак на управо завршеном 54. међународном Београдском сајму књига и резултати које је саопштила нису нимало охрабрујући.
На оцену коју за „Политику” износи Ђукановић, утичу три битна фактора. То су: стање у образовном систему у Републици Србији, затим чињеница да језичка норма не прати развој језика, као и изузетно снажан утицај страних језика на савремени српски језик.
– Стање у образовном систему у Србији представља основни проблем. Иако је предмет Српски језик и књижевност обавезан у свим основним и средњим школама, у стварности се српски језик изучава само у основним школама, док се у средњим школама настава тог предмета своди искључиво на књижевност. Већина наставника игнорише обавезу да треба да предаје и језик, што надлежни просветни органи толеришу. Српски језик се, такође, не учи ни на једном факултету осим Филолошког факултета. Сасвим је ненормална ситуација да, рецимо, на студијама новинарства на Факултету политичких наука не постоји макар један предмет који би се бавио основама језичке културе – каже Владо Ђукановић.
Када је реч о другом проблему, Ђукановић истиче да наша актуелна језичка норма већ одавно није актуелна, да су језички приручници који су у употреби махом застарели и да се може рећи да све потребе савременог српског језика на ширем културном простору испуњава тек један језички саветник, „Речник језичких недоумица” Ивана Клајна.
– Међутим, најобимнија граматика српског језика и даље је „Савремени српскохрватски језик I‑II” Михаила Стевановића, која је објављена пре 45 година. Средњошколска „Граматика српскога језика” Живојина Станојчића и Љубомира Поповића први пут је објављена пре 20 година, и од се тада редовно прештампава без суштинских измена. Нажалост, овај средњошколски уџбеник већ је петнаестак година основни приручник по коме и студенти српског језика спремају и полажу испите из граматике. Најновији, једнотомни, „Речник српскогајезика” Матице српске из 2007. године само је привидно савремени речник. Његова израда започела је 1990. године, објављен је после 17 година, и заправо представља дајџестирано издање шестотомног речника Матице српске, чији је последњи том објављен пре 33 године, објашњава Ђукановић, додајући и то да је актуелни „Правопис српскогајезика” Митра Пешикана, Мате Пижурице и Јована Јерковића, објављен пре 16 година.
Овакво стање у образовању и овакво стање нормативних језичких приручника ствара основу за трећи проблем, а то су, према оцени Влада Ђукановића, позајмљенице из страних језика, на које последњих деценија пажњу обраћа тек мали број лингвиста.
– Проблем не лежи само у издаваштву и недоученим преводиоцима, него и у ниском нивоу опште културе и у све већој упућености новинара и стручњака углавном на англосаксонске изворе које Интернет данас чини изузетно доступним – сматра Ђукановић.
Анализу стања у лектури, као важном сегменту издаваштва, Ђукановић посматра у односу на пређашње стање у бившој Југославији, када су све издавачке куће и медији имали лекторске службе.
– Лектори су, заправо, били људи који су свакодневно креирали нормативне узусе савременог језика, међутим, током деведесетих година прошлог века међу првима су се распале лекторске службе и такво стање у издавачким кућама и медијима траје до данас. Лектори раде хонорарно и слабо су плаћени. Уз свој посао обављају и коректорски. Међу лекторима нема размене искустава и идеја, све се своди на појединачни рад где нема контроле квалитета – каже Ђукановић.
Препоруке за побољшање стања у овој области, које предлаже Владо Ђукановић, односе се најпре на дугорочну стратегију развоја која једино може дати трајне резултате и најпре поставља питање у чију надлежност спада српски језик. Да ли у надлежност Министарства културе, Министарства просвете, Министарства науке, Института за српски језик, катедри за српски језик, Вукове задужбине, Одбора за стандардизацију? Затим, Ђукановић предлаже да издавачи проценом квалитета и посебним наградама буду стимулисани да воде рачуна о језику и да формирају лекторске службе.
– У домен Министарства културе требало би да спада и подршка организовању одговарајућих курсева на којима ће се активно и перманентно едуковати преводиоци и новинари, због тога што су то две групације које имају огроман утицај на језичке навике популације. Представљање језичке културе кроз низ активности које подржава Министарство културе, кроз изложбе, трибине и предавања широм Србије, начини су да се помало, али свакодневно, утиче на развој језичких навика људи – наглашава Владо Ђукановић, указујући и на приоритете активне и дугорочне подршке ћирилици и израде букварског писма ћирилице и латинице, промоције калиграфије и обуке учитеља и деце у правилном писању. У прилог томе Ђукановић још предлаже:
– Већ идуће године отвара се прилика да се прослави два века од објављивања књижице Саве Мркаља „Сало дебелога јера либоазбукопротрес”, у којој је реформисана наша азбука и у српски језик уведено начело „Пиши као што говориш” што је, касније, без икаквог разлога приписано Вуку Караџићу. Ово је изузетна прилика за почетак широке културне акције која би се могла назвати „Српски језик за 21. век”.
Марина Вулићевић