Тешка, озбиљна и за многе од нас болна тема, за коју је 5.000 знакова премало, али да покушам:
«О језику, роде да ти појем, /О језику милом и твојем и мојем!………../По њему си све што јеси:/Без њега си без имена,/ без дједова без унука, /у прошлости сјена пука,/у будуће нити сјена!»
Како се, живећи деценијама у иностранству, треба и може држати овог потресног завета Петра Прерадовића? Истина, ни њему то није пошло за руком; прешао је у римокатолицизам, касније се бавио и спиритизмом, а унука му, Paula von Preradovic (1887-1951) – аустријска песникиња, позната је по томе што је аутор текста аустријске националне химне.
Ако си са брачним другом дошао из Србије, за нас, одрасле дођоше (тадашњи еуфемизам: «на привремени рад») на Запад, са језиком је било лако. Ми међусобно говоримо српски (супруга ми је Српкиња); за нашу децу која су била мала када смо дошли, било већ мало теже, а тек за унуке…?
Од тренутка када смо се, 1970г. доселили у Холандију и почели живот у њој све је ишло „као по лоју“.
Није било никаквих егзистенцијалних проблема, радили смо успешно у својој професији, нисмо осећали никакву дискриминацију и једино чега смо се јако чували били су контакти са југословенском амбасадом, конзулатом и југословенским клубовима, јер знали смо – то су дугачки пипци тадашњег комунистичког система због кога смо и отишли из земље. Према њима сам се држао принципа млекаџије Тевја из „Виолинисте на крову“: Боже, чувај цара…..али, држи га подаље од нас!
Резултат: деца нису ни знала где је и шта је то „југословенска допунска школа“. Са нама, са посетама из земље: бабом, дедом, ујацима, сестрићима, говорили су српски. Чак смо их научили ћирилици. Али – живот чини своје (знам да је отрцано, али – неизбежно, тако је). Данас, они су одрасли, универзитетски образовани, са нама говоре српски – али међусобно холандски. У мешовитим су браковима, па наши унучићи, неизбежно, говоре само холандски – и ми са њима. И тако – српски језик се изгубио већ у првој следећој генерацији. Грех (?) је мој – не оправдавам се, али објашњење имам. То сам свесно учинио, поучен историјским искуством свог рода.
Рођен сам у Београду, последњих година Краљевине, у мешовитом браку (мати Српкиња) усред велике руске избегличке (белогардејске) колоније која је имала богат културни и политички живот, али је убрзо нестала; међутим, то је друга прича. Први језик ми је био руски, а матерњи – српски, научио сам тек у основној школи. Томе су се одмах придружили француски и енглески – прави галиматијас. Касније сам открио да нисам ни Рус, ни Србин, него Грк, јер су се моји мушки грчки преци доселили у Русију у XVIIIв., под истим околностима као и они Срби из „Сеоба“ Црњанског. Већ деда и отац ми више нису знали грчки (мајке су им биле Рускиње). Тако је мој прадеда доживео исто што касније доживех и ја – рецидивиста (казна?). Унуци му више нису говорили језик предака! Руски би и остао језик рода, да се није умешала Историја и отерала „нас“ 1920 г. Србију.
Ту је дошао и српски језик, а одатле је после паузе од 50 година са језицима већ ишло брже.
У свом окружењу, у Холандији, имам неколико примера универзитетски образованих Срба који немају тако мултиетничку позадину као ја, али имају слично искуство: деца су им рођена у мешовитим браковима, нека су постала адвокати, лекари, једно чак и професор универзитета. Српски језик им је (скоро) изгубљен. Унуци поготово не говоре српски. Остаје само успомена да имају српске корене, ако се и успомена негује. Ипак, успомена је важна и бар њу је могуће и потребно чувати – јер на свом примеру сам видео да – ако потомство зна о прошлости, може да добије вољу да је истражи. То сам учинио и сâм са својим грчким коренима и истражио их све до одласка мојих предака са Пелопонеза 1784г. и научио помало да говорим грчки. Усто, остају и породични обичаји, предања и вера….а и записи које ћу унуцима оставити.
Ову суморну, али реалну причу завршићу комичном епизодом (тако ће можда ово испасти и трагикомедија). Њу могу разумети само они који су гледали амерички филм „Моја велика мрсна православна свадба“: Моја кћи није желела да се уда за момка – Холанђанина, ако овај не пређе у православље! Пристао је, без двоумљења. Тако је мој будући зет, Холанђанин Питер постао Пјотр у руској Заграничној цркви у Бриселу (јер, тада смо живели једно време у Белгији). Није био само попрскан светом водицом, него по пропису три пута потпуно загњурен у буре са водом, под запањеним погледима својих холандских родитеља, које је тај егзотични призор толико фасцинирао да су касније у бриселску руску цркву на свадбу која је трајала сатима, из Холандије довели цео аутобус својих пријатеља, чланова холандског „Ротарија“.
Мој син није био толики фанатик, па своју супругу није натерао да се прекрсти – али сво наше четворо унучића (троје од кћери и једно од сина) је крштено – што у руској Заграничној, што – после помирења двају руских цркава у „московској“ цркви у Ротердаму.
Ја о горепоменутом филму ништа нисам знао, док неколико година после венчања мој зет, Пјотр Робертович (ово сасвим „по руски“ са отчеством!) није донео један филм (“My Big Fat Greek Wedding”) који „обавезно морамо заједно гледати“. Гледајући га (и небројено пута понављајући) био сам шокиран – зацењивао сам се, и плакао од смеха: отац/деда, Грк је био пљунути ја!
Ниподаштавао је Американце (као и ја, понекад, и из неког пркоса Холанђане) истоветним причама о грчкој супериорности – о томе како су „они“ у далекој прошлости висили по дрвећу обешени о репове, док смо „ми“ дискутовали о философији и демократији (фалили су још само златни ножеви и виљушке са двора Немањића), како све апстрактне речи њиховог језика имају грчки корен (деда са филма је чак „успешно“извео и акробацију „доказавши“ да и јапанска реч „кимоно“ има грчки корен).
Најсмешније и потпуно погођено је било и то да и наше две куће раздвајају само једна врата, кроз која унучићи сваки час врше инвазију бабине и дедине куће захтевајући ово или оно, а при том једине две српске речи које знају су „баба“ (врховни командант нашег заједничког живота) и „деда“ – ја, њен Санчо Панса.
У Холандији постоје још две групације које су се утопиле и изгубиле језик, али не и религију. Једна: француски Хугеноти који су, бежећи од прогона у Француској, у XVII в. у Амстердаму населили један део града, назвавши га „врт“ (jardin) – од чега је временом постао кварт Јордан (и убрзо заборавили француски), а друга су португалски Јевреји, Сефарди, који су од римокатоличког прогона и инквизиције у истом периоду избегли у Холандију и данас нико од њих не говори ладино језик. И од једне и од друге групе остају једино презимена (а и своје вере су задржали).
Најстарији траг српства на који сам наишао је био овај: Негде почетком деведесетих година, наша кћи, тада студент, је из Амстердама дошла кући на славу (девојачку славу моје српске мајке – св. Николу, коју славимо), носећи – на моје запрепашћење, малу тацну са славским житом! Добила ју је од једне другарице, чистокрвне Холанђанке. Прабака те девојке се крајем 1912г. са мужем (стручњаком за дуван?) доселила из Врања, јер је њихов газда – Турчин, власник неке дуванске фирме пренео своје послове у Холандију и повео и њих. Фамилија се после ширила, у њој су превладали Холанђани, али прабака је живела дуго и била је толико омиљена да су – у спомен на њу и још дуго после њене смрти за св. Николу кували жито. И тако, то је остао неки траг…
У детињству, пред спавање, бабушка ми је причала бајке на руском; својој деци сам их причао на српском и не сањајући да ћу их унуцима причати…. на холандском… a како ли ће ићи даље? Али, најважније је да се бајке деци ипак увек причају.
Језик се лакше може очувати и преживети кроз генерације само у већим колонијама усељеника. То, нпр. имају Пољаци и Грци у Америци, а ми – остали, претапамо се, ко брже, ко спорије, остављајући за собом можда и понеки нејасни траг. Али њега, као и трагове у песку на обали, на крају неизбежно преливају и бришу таласи интеграција и асимилација.
Колико је све то добро, или лоше, само Бог зна.
Василије Клефтакис, Арнхем, Холандија