Транзиција не искључује традицију
Аутор: Славица Лазић, Број 968, Рубрика Разговор
Генерације најмлађих Београђана памте га по улогама у дечијем позоришту „Бошко Буха“ где је играо у преко 30 премијера, које је извео близу 2.000 пута. Истовремено је играо на сценама других позоришта у педесетак премијера. Неуморно засмејава децу у серијама „Форе и фазони“ и „Лаку ноћ, децо“. За свој позоришни рад добио је неколико значајних награда и признања. Најјаче утиске носи са представе „Свети Сава“ чијој је премијери присуствовао Патријарх Павле који је после представе приметио „Превише чуда“. Одмах смо ублажили те сцене, каже познати глумац и истиче да овај текст о животу Светитеља наилази на дирљив пријем код најмлађе публике.
Стваралаштво, уметност и култура потребни су не само ради личног спасења, већ ради остварења замисли Божије о свету и човечанству. Зашто се тако стидљиво остварује стваралачка религиозна тематика у нашој култури, позоришту, телевизији?
– Људи који воде репертоарску политику у позориштима мисле да су лакоћа и бљештавост довољни за укус данашње публике, и они, истине ради, таквим репертоаром пуне позоришне сале. У управничким фотељама седе људи који нису заинтересовани да дају шансу писцима и редитељима који носе стваралачку религиозну енергију, тако да се ретко постављају комади који се баве духовним темама. Али зато је ту сјајан пример манастира Ђурђеви Ступови и музичара, глумаца, редитеља који раде на промоцији акција са великом радошћу. Људи се одазивају позивима братства, прилазе манастиру и истовремено се утврђују у вери. Мора да се нађе добар повод. Наравно да има простора у нашој култури за хришћански стваралачки препород. Позоришни комади са духовном хришћанском тематиком не би вређали друге вероисповести. Београд је био и остао мешавина култура и традиција.
Како доћи до модераног духовног израза који надахњује и буди ентузијазам да је могуће остварити климу у којој сакрално и профано неће бити супротстављено?
– То људи морају сами да препознају и открију и све се своди на појединачне случајеве. При том не мислим да нам је потребно поцрквљење целокупног живота, јер би то био црквени професионализам против кога би се побунио слободан дух човека. Ми данас имамо Србију у којој постоји Београд и „остатак“. Престоница има мермерне позоришне сале, изузетне техничке услове, али смо остали на нивоу вербалног позоришта које је ствар прошлости. Политика нас је затворила и много учинила да пропустимо модерне културне токове. Мислим да смо се свели на позориште које саопштава текст публици. Тумачење дела је права ствар и оно што позоришта треба да раде. У нашем позоришту нема велике жеље за духовним препородом. А како изгледа „остатак“? Александар Тишма, песник, Љубан Нинковић и ја смо направили дечији позоришни студио „Дечија земља“ како би деци по малим местима омогућили да виде позоришну представу. Идемо им на ноге и више од половине је по први пут присуствовало таквом догађају. Почињемо да обилазимо планинске школе, села са малим бројем ученика и дечије болнице како бисмо се дружили. То су интерактивне представе у којима разговарамо и певамо а хуманитарног су карактера јер уз помоћ пријатеља из фабрика сокова и слаткиша увек додатно обрадујемо децу. Доносимо деци мало радости. У плану нам је одлазак на Косово и Метохију.
Већина београдских позоришта има врхунске техничке услове. А дечије позориште „Бошко Буха“ и после 30 година изгледа исто, представе се играју у руинираној, прљавој и запуштеној сали, врло неподесној за децу, али су представе пуне. Од малих ногу нашу децу навикавамо да је њихова култура сиромашна.
И Влада и Црква и РТС као јавни сервис морају да покрећу разговоре, полемике, иницијативе које ће довести до потребе за променом духовног терора коме су изложене генерације уназад. Порасло је много деце у ситуацији потпуне дезоријентизације, шунда, вулгарног атеизма, и примило навике које имају озбиљне последице по дух Србије. Време је да генерацијама које долазе понудимо више.
ИМАМО ОБРАСЦЕ ЗА БУДУЋНОСТ
Зашто код нас транзиција искључује традицију, зашто површно одбацујемо веру као духовност, а задржавамо је као обичајност?
– Традиционално није нешто што је давно прошло, већ развијање и гајење нашег сопства, на шта морамо бити вечно осетљиви. Као Грци или традиционални европски народи који брижљиво негују своју баштину и духовност и стваралачки је унапређују. Ми плаћамо цех времену од пре четири деценије, када је један нагли економски процват за који нисмо били ни много заскужни, ни криви, ни одговорни купио наш социјални мир, а сада је, како се каже, дошао конобар по рачун. Ми смо мислили да ће период у коме смо живели много добро без великог рада бити трајна ситуација. Требало је направити лагани системски прелаз ка стабилној држави. Мислили смо на то како преживети данас, а сутра – снаћи ћу се некако. Стављање сналажења на врх лествице система вредности је било погубно. У том ситношићарџијском размиљању од вере нам је остала обичајност, а стојимо на нивоу декаденције и пропадања. Мора да постоји квалитет, константан рад, уважавање, поштовање свих различитости и вечних вредности.
Предратно српско грађанско друштво било је дубоко традиционално, данашња грађанска елита, како себе називају поборници невладиног сектора упорно инсистирају супротно. Где смо се ми то изгубили?
– Ми смо као народ одличан штоф, али је крој мало чудан. Данас ми немамо грађанско друштво у правом смислу речи, још мање елиту. Ми имамо изузетно талентован народ и све елементе да будемо озбиљна земља у којој се живи добро, али то урушавање грађанског друштва и недоследност као однос према вери и традицији довело је дотле да смо потпуно изгубили оријентацију. Али зато када нам дође неко са стране, то уважавамо и поштујемо. Тако је и са поменутом „елитом“ из питања. Не волим што је то тако. Волим свој народ, нашу цркву, српску баштину у оквиру којих треба тражити обрасце за будућност. А држава мора да рехабилитује грађанске вредности, првенствено кроз образовни систем. Клинци су схватили да од школе немају користи уколико немају материјалних услова да заврше високе школе. А онда се, што је тужно и ужасно лоше, одлучују за политичко ангажовање. Тако данас имамо три политичке опције, а немамо српско грађанско друштво.
Како доћи до урбане Србије, која препород гради на здравој националној идеји?
– Треба нам стратегија за десет година унапред, код нас се планови стварају од партије, до избора, преко министара који данас седе у једној фотељи, а за 15 дана у другој. Све је релативно, без система вредности. Смишљено је уништена породица као вертикала национа. Плански је Српска Православна Црква измештена из наших животних филозофија и скрајнута као реликт прошлости. Село је поништено и створена је ситуација да смо уместо аутентичне еколошке земље на силу требали да постанемо велика индустријска сила, што се наравно није догодило. Моје родно Смедерево дозволило је да се уништи Годоминско поље са стотинама хектара под грожђем, на уштрб Железаре која је само правила губитке. Када су је купили Американци и понудили решење, сада људи раде по две смене јер знају колико могу да зараде. Задовољни су јер могу да зараде личним ангажовањем. Здрава национална идеја ствара се отварањем простора за јаку државу, јаку Цркву и остале идеје о слободи и толеранцији човека и друштва, толико уважаваним у предратној Србији. Постоји памћење и дух времена које треба ослушнути.
СТВАРАЛАЧКИ ДУХОВНИ ЖИВОТ
Да ли сте, као верујући човек, духовно усамљени, у којој мери осећате жив духовни живот око Вас?
– Ни у време покојног председника Броза вера није била ексцес. Моја мајка је устајала рано, носила колач у цркву и ми смо славили без прекида, тихо. Није било дилеме јесмо ли православни хришћани. Увек смо на слави имали госте који су, додуше, имали различита политичка опредељења, али су се људи уважавали и поштовали веру као свеобухватну Љубав која у нама саставља химну Радости. Бог је љубав и само љубав, и ова истина не угрожава оне који ту љубав немају или је не осећају. Нисам усамљен као хришћанин, али се десила криза у Срба, криза културе живота која је у вези са губитком сакралности. Наше друштво је секуларизовано, а секуларизација нагриза истинску религиозност данашњих људи. Психологија и филозофија „овде и сада“ разбуктала је процес отуђења. Данас је обележавање породичне славе доведено на ивицу естрадног, јер се слава слави пред двеста, триста људи у кафани. Слава је кућна ствар и није повод за окупљање уз музику како би се показала финансијска моћ. Моја породица слави Св. Јована и моје ћерке и ја одмалена идемо у цркву на Литургију и сечемо колач. Ја сам против било каквих екстрема, моја вера не угрожава оне који мисле другачије. Питање вере је моја лична ствар, ја верујем и моја породица је дубоко хришћанска, јер је то у мојој породици одувек било нормално. Моја деца су осетила хришћанску атмосферу у кући и са тим сазнањем су расле и васпитаване. Верујем у породицу и то се очитује у нашем животу, јер смо успоставили склад.
Како сте организовали духовни живот породице?
– Поштујући себе и своје најмилије, трудим се сваког дана да поштујем и друге људе са којима настојим да живим у хармонији. Најоштрије полемике имам сам са собом јер стално спутавам грешну филозофију „сад, овог тренутка“. Нестрпљив сам, покушавам да ублажим и осмислим дух времена и хришћанство. Човек мора реално да схвати колико му је довољно и да буде тиме задовољан, јер многи људи око нас немају ни најосновније. Томе ме је научило хришћанство и тако васпитавам своје кћери. Свако мора да се потруди и уложи напор у свој духовни и остали напредак. Обе моје ћерке, Ања и Нађа, иду на веронауку, то су саме одлучиле и имају среће да вероучитељ отвара разговоре без наметања, већ по слободи младих људи. Било је и другачијих примера. Црква не сме да има агресиван приступ, као остале вероисповести, она мора да чува оно много битније.
Живим на Бежанији и припадамо цркви Светог Ђорђа. Имамо срећу да имамо младог и образованог пароха који одговара слици модерног свештеника, уочава проблеме и зна да нађе начин да ненаметљиво буде присутан у нашем духовном животу. Црква мора да прати дух времена чувајући истовремено светињу и традицију живота, што она и чини. Остаје само питање колико смо ми дорасли. Одлазимо често у цркву, не баш сваке недеље, ако сам на снимању моја деца одлазе сама.
ТАЈНА СРПСКОГ ЗАЈЕДНИШТВА
Нови министар културе је Ваш колега, глумац Воја Брајовић. Верујете ли да има начина да реши наслеђене проблеме? И сами сте, као председник Синдиката глумаца Србије, покушали па одустали да решавате статусне и остале проблеме струке и културе.
– Ушао сам у ту причу са жељом да направим правила игре. Већина колега је била одушевљена, али када је требало да се крене у реализацију, остао је мали број људи који је био расположен активно да ради. У старту сам рекао да не очекују да ми постављамо услове и испуњење својих еснафских права, већ пре свега да дефинишемо своје обавезе. Покушавао сам две године и одустао. Држава мора да одлучи да жели да постоји велика култура. А култура долази на ред када се реши економија, питања граница и сл. Култура и вера су важне за духовно стање нације, али је немогуће гледати их издвојено. Као јавне личности, одмах смо имали понуде разних странака да потпишемо чланске књижице, јер су код нас страначке поделе моћније од било каквог интереса – и националног и духовног и економског. Док оне не престану као начин размишљања, да само једној политичкој групацији треба да буде добро, нећемо поћи никуда. Воја Брајовић не може много да уради, али може да покрене ствар и затражи да се законска решења покрену у Скупштини Србије и донесу. Ако то буде успео за време свог мандата, колики год да он буде, можемо да будемо врло задовољни.
Важно је дефинисати место глумаца јер сада имамо једну врло чудну ситуацију. Глумци се запошљавају на неодређено време, што није добро ни за њих ни за позориште. Овај посао не може да се ради бирократски. У београдским позориштима је већи број хонорарно ангажованих колега, него људи на плати, што значи да људи из Атељеа много више раде у Југословенском драмском и обрнуто, што нема логике јер добијају плату. Министар Лечић је био амбициознији и то се показало мање успешно, јер је хтео решења одједанпут. Мислим да треба прећи на систем уговора, а заштити људе који су у послу преко 20 година. Када глумац зна да од годину дана зависи следећи ангажман, врло ће се замислити како ће испуњавати своје обавезе. А свака управа ће се отимати о најбоље и морати унапред да планира репертоар. Код нас се све ради стихијски. Ми нагло прелазимо на тржишну утакмицу без икакве припреме и то даје катастрофалне резултате.
Припремам улогу у филму Срђана Драгојевића „Свети Гергије убива аждаху“ по тексту Душана Ковачевића, за који је Министарство дало за наше прилике изузетно велики буџет. Биће и страних копродуцената, глумачка екипа је изузетно велика и снимање почиње за месец дана. У том тексту постоји сцена која одсликава нашу велику бољку коју треба превазићи и искоренити. Ђорђе жандар да оставку и дође у кафану где је стално долазио. Док је био у униформи, сви су га се плашили. Када је дошао без ње, дочекају га са подозрењем „Шта је, ако си скинуо униформу, мислиш да не знамо да радиш за полицију?“ А он изненада извади перегршт писама и каже: „Ја сам у полицији радио за паре, а ви сте радили из љубави. Свако је сваког откуцавао“, говори он и показује писма.
Нема бољитка ако се истински не заложимо за сутрашњицу. Када људи уђу у политички ангажман, мало се понесу. Треба да знају да постоји рок и да је све орочено, а да на крају, када онај конобар с почетка приче дође по рачун, треба подастрти резултате. Онај ко овде било шта покуша и да почетне резултате, има проблем. Оспоравају га, не подржавају, сумњичави су и подозриви. А српска саборност је у старој тајни заједништва и подршке, да би свима било боље.