Петар Кочић

Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, замонашвивши се као удов свештеник, постао игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истјеран крајем трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Философију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко вријеме био наставник у Скопљу. После двије године преселио се у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бања Луку.

Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбина“ у Бањој Луци и ствара своју политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видјевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог свјетског рата на њему су примјећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је 1916. у београдској душевној болници за вријеме окупације.

У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмијелијих подстрекача српског народног поноса и проповједника друштвене правде.
Кочић је написао три збирке приповједака, од којих су и „С планине и испод планине“ и „Јауци са Змијања“ и двије политичко-социјалне сатире: „Јазавац пред судом“ (позоришни комад) и „Суданија“ (дијалог).

Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје пјесник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, пјесник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних дјевојака и жестоких момака“. Моћан дах природе и крјепког, природног и примитивног живота осјећа се y свим његовим приповјеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.
Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смјели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства.

Мјестимично у својим приповјеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповједник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. Кроз Давида Штрпца у „Јазавцу пред судом“ снажно је и психолошки тачно уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживјела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његовог талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смијер и прелази границе Републике Српске.

Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вјечно варан и вјечно искоришћаван сељак који је свјестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће – сузе кроз смијех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосјећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустро-угарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовјечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

Као што је Борисав Станковић био самоникли и расни пјесник словенског Југа, као Ћипико Приморја, тако је Кочић био пјесник крајишких планина и крјепког живота свога краја.

Хронологија живота и рада Петра Кочића

1877. Рођен 29. јуна у змијањском селу Стричићи код Бања Луке у разгранатој сеоској породици. Отац Јован – Герасим био је свештеник, а затим монах у манастиру Гомионици; мајка Мара потиче из породице Вулина, „једног од старијих родова у том крају“.

1887. Почиње школовање у манастиру Гомионици.

1891. Завршава основну школу у Бањој Луци и уписује се у сарајевску гимназију.

1895. У IV разреду, пред сам крај школске године, бива искључен из сарајевске гимназије. Прелази у Београд и наставља школовање у тадашњој I гимназији.

1898. Објављује прве пјесме.

1899. У јуну мјесецу те године матурира, љето проводи у завичају код оца, а у јесен се уписује на Филоcофски факултет бечког универзитета.

1901. У „Новој Искри” и „Босанској вили” објављује прве приповијетке.

1902. Излази му прва збирка „С планине и испод планине”.

1904. Завршава студије и враћа се у отаџбину. У Загребу му излази II књига „С планине и испод планине”.

1905. Службује као наставник језика и књижевности на гимназији и учитељској школи у Скопљу, али долази у сукоб с властима и бива премјештен у Битољ. Напушта службу и долази у Београд . Те године му излази и III књига „С планине и испод планине”.

1906. Долази у Сарајево. Постаје секретар српског културног друштва „Просвјета”. Учествује у радничком штрајку. Те године боравио и у Будимпешти, као гост српске омладине и у Софији, на конгресу југословенских писаца и новинара. Крајем те године бива протјеран у Бању Луку.

1907. Покреће лист „Отаџбина” у Бањој Луци. Српска књижевна задруга објављује избор његових приповиједака под насловом „С планине и испод планине”.

1908. Тамничи у затворима у Бањој Луци и Тузли.

1910. Покреће у Бањој Луци часопис „Развитак”. Постаје посланик у босанском Сабору. Прелази у Сарајево. Објављује „Јауке са Змијања”.

1911. Покреће сарајевско издање „Отаџбине”.

1912. Крајем те године почиње поболијевати и духовно се гасити.

1914. На почетку те године прелази у Србију и бива смјештен у београдску душевну болницу.

1916. Умире 29. августа и бива сахрањен на београдском гробљу.