Datum: 07.06.2010 13:00
Autor: Драгана Келеч
Не тако давно, Сводну су звали „седмом републиком“. Трагове у овом селу надомак Новог Града оставили су Римљани, Илири, Хуни и кнезови Бабоњићи, ту су се одмарале Наполеонове гласоноше и уморне за одморне коње мијењали за вријеме његовог похода на Русију.
Кажу да је у Сводни постојао велики јендек у који су се сводиле рјечице и потоци. По јендеку, а затим сводишту, Сводна и доби своје данашње име. A становништво? Оно је подручје данашње Сводне почело да насељава половином 19. вијека, када су се у овом крају, уз обале Сане, почели полагати први метри жељезничке пруге.
У Сводни је прва црква саграђена још у вријеме Турака, а друге двије подигнуте су нешто касније. Све три биле су брвнаре, јер су Турци захтијевали да се подижу тамо гдје их нико неће видјети, те да у њиховој градњи не буде употријебљен ниједан ексер.
Без обзира на то што су сви услови били испуњени, Османлијама су и те богомоље сметале и одмах би их послије градње запалили.
Храм Светог Саве, уједно спомен-храм Браће Марчета, који је саграђен у сјећање на три сина покојне мајке Кристине, који су погинули у посљедњем отаџбинском рату, биће први изграђени храм послије Другог свјетског рата у овом селу.
– Изградња храма кренула је почетком 2000. године, јер је тек крајем 1999. године договорено да радови могу почети – прича јереј Зоран Благојевић.
Истиче да је изградња храма прошла тежак послијератни период, али да је, упркос свим проблемима, храм помоћу људи добре воље и општине Нови Град саграђен.
– Ово је десета година како се гради овај храм, а уз Божију помоћ 29. августа ове године обавићемо освештање храма и дати га народу на употребу – са осмијехом прича јереј Благојевић.
Према његовим ријечима, идеја да мјештани Сводне добију храм дошла је од руководства општине Нови Град, која је, у сагласности са бањалучким епископом Јефремом, покренула иницијативу да се изгради овај вјерски објекат.
– Најближи храм мјештанима Сводне био је удаљен око шест километара, а налази се у Брезицима. С обзиром на то да је велики број становника концентрисан на подручју села, било је крајње неопходно да овај народ добије свето мјесто гдје може да оде на молитву – истиче јереј Благојевић.
На сеоском гробљу у Сводни, под српском тробојком на јарболу, двије су гранитне плоче и пет хумки. Уз мајку Кристину и оца Радомира, у миру Божијем почивају и њихови синови Душан, Боро и Драго Марчета, српски борци, херојски погинули у отаџбинском рату, по којима новоизграђени храм носи назив.
Браћа Драго и Боро Марчета из села Сводна страдали су у истом дану на Сувој међи, код Новог Града, 1993. године, и тиме увећали трагедију породице Марчета, која је само двије године раније изгубила у Славонији сина и брата Душана. Мајка Кристина умрла је више од туге него од болести за тројицом синова.
Најстарији Душан имао је само 41 годину када је погинуо у селу Рајићи, у Славонији. Био је припадник 16. бањалучке бригаде. Боро је имао четрдесет, а Драго 35 година.
Погибија браће Марчета у то доба одјекнула је цијелом Републиком Српском, али и шире. Претешки бол и туга мајке Кристине мјерили су се болом мајке Стојанке, опјеване у поеми Скендера Куленовића.
Јереј Благојевић прича како је баш због те велике трагедије и одлучено да овај храм, чија ће градња бити завршена до краја ове године, буде посвећен браћи Марчета.
Прије него се храм освешта, како каже јереј Зоран, потребно је урадити још низ радова, као што је постављање ограде око храма, те иконостаса и икона, које су у изради.
– Много ситних детаља биће потребно како би се све намјестило и уприличило, да то буде један величанствен храм, какав овај народ заслужује – каже јереј Благојевић.
Презиме
Мјештани Сводне причају да су некадашњи становници ово село међу собом називали Сент Луис, јер је то насеобина у коју су стигле породице из разних дијелова Балкана. Породице чија су се презимена завршавала на „ић“, попут Aдамовића, Жујића, Јањетовића… дошле су из Јужне Србије, са Космета, а они други, са „а“ на крају презимена, као што су Гарача, Бероња, Десница… дошли су из Далмације, Баније и Лике.