+ Милан Ећим 09.04.1980 – 19.10.2009

Опроштајно писмо нашем Милану

Тог деветог априла 1980, љета Господњега родила се најљепша звијезда у нашој васиони. Дали су му име Милан. Родио се лако. Мајка се сјећа тог слатког бола и најљепшег момента у свом животу.
Након дуге и хладне зиме, освануло је лијепо и сунчано јутро. „Јел можемо мало да узмемо себи Милана?“, молиле су комшинице. Толико је био омиљен у својој околини. Својим дражесним и љупким осмијехом, зачарао је срце своје околине. Најслађе је спавао на татином стомаку; то мекано и топло дјечије уточиште.
Са 12 година је дошао у Њемачку, гдје се веома брзо уклопио у нову средину и стекао прве пријатеље.
А онда се родио најмлађи брат Никола, кога је њежно и брижно волио. Како је растао бивао је за њега све већи ослонац.
Старији брат Зоран је био ауторитет и узор. Показао му је прве акорде на гитари и неуморно су вјежбали прву научену пјесму: „Кад сат зазвони на кули…“
Најњежнији однос имао је са годину дана млађим братом Горданом. Само годину дана старији, у свакој итуацији би га штитио и попуштао. „Старији брат мора увијек да попусти млађем“, још као дијете спознао је те вриједности на којима су и много старији могли да позавиде. Био је он за свог Гогу и брат и пријатељ а када су порасли родитељ и заштитиник.
Ватрени навијач Кикерса и Црвене Звезде, црвених и белих. Као дјечак је и сам играо фудбал, спорт је био саставни дио његовог живота. Фудбал, па рукомет, па бодибилдинг…
Тих и ненаметљив, зрачио је посебном харизмом, и својим присуством ширио је необичан мир и позитивну енергију, гдје год би се појављивао. На препирке и свађе одговарао је смиреношћу. Ех, колико тога би могли од њега да научимо!
Да један млади човјек може да посједује толико великих и јаких особина: искрен, поштен, храбар, одмјерен, племенит, дарежљив, ненаметљив, и још колико тога….

Био је прави вјерник, а ко у Бога вјерује, вјерује и у људе. Са дванаест година је крштен у овој истој цркви из које га данас испраћамо.
Волио је своје пријатеље који су у овим најтежим моментима дали огромну подршку читавој фамилији. Хвала вам за то! Несхватљиво је, колико га је људи вољело!
Фамилија му је била на првом мјесту. Хвала ти Милане, што си нам открио оне праве вриједности које смо занемарили у бујици брзог живота.
Волио је своју Лидију, са којом је јошт толико тога планирао…
И све се угасило, у само једном тренутку, у ноћи тог студеног 19. октобра. Тихо је отишао а да нам није рекао како да наставимо живјети без њега.
Хладна октобарска ноћ га је испратила, а Анђео Сусретник дочекао.

Драги наш Милане, нека ти је срећан пут тамо, гдје ћемо се опет сви заједно, судњега дана, срести.
Највише те воле твоји родитељи и браћа, твоја Лидија, многобројна фамилија и твоји пријатељи.

Саставила и прочитала Дијана Тасевски

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.