Datum: 25.01.2009 23:00
Autor: Ратомир Мијановић
ТРЕБИЊЕ – Ни више од шеснаест година након изласка из логора „Челебићи“ код Коњица, ноћне море логораша не престају. Исто толико година мученици „Челебића“ свједоче о страдањима у овом логору.
Информације, као она од прије неколико дана да је подигнута пријава против двојице командира у Коњицу због ратних злочина, враћају их на те најтеже дане, на љето 1992. године, када су затварани у тунел „деветку“, а одатле пребачени у метални хангар „шестицу“ и војни магацин „двадесетдвојку“. Један од оних који су преживјели пакао „Челебића“ је и Младен Вукало.
– У логору „Челебићи“ провео сам равно стотину дана. Мучења су почела од самог доласка. Одмах су ме разапели и ударали кундацима и цијевима пушака. Исте ноћи, у један час, на врата је покуцао Хазим Делић. Каже: „Младен Вукало да изађе“. Знао сам га од прије рата. Каже: „Што си псовао џамију“. Није ми падало на памет ни да говорим, а камоли да псујем џамију. A он онако бијесан рече: „Сад ћу вас свих четрдесет стријељати“ – прича Вукало.
Додаје да је на улазу у логор стајао фиксиран пушкомитраљез.
– Почеше пуцати испред и иза нас. Да нас заплаше. Психички су нас мучили. Везали нам руке и гонили нас да пузимо. Након тога даскама су нас ударали по табанима, леђима бубрезима. Убили су бога у нас 44, колико нас је било у том тужном заробљеничком строју – каже Вукало. Додаје да су их након тога мало поштедјели јер су своју агресивност исказали на заробљеницима из Брадине који су шест дана касније дошли у логор.
– По четири дана нам нису давали ни воду ни храну. Онда би нам дали по кашику. Уколико би појели залогај, кашику више, добијали бисмо неописиве батине – наглашава Вукало.
Истиче да су му најтеже пали понижавање и батине.
– У јулу ми је најтеже било. Дођоше увече. Љути. Чули смо да су у Брадини пуцали једни на друге. Муслимани на муслимане. Сви смо добили страшне батине. Тукли су нас све одреда и ујутро смо осванули модри, црни, изубијани. Тукли су нас у Хангару у Челебићима. Нисам знао ко ме удара у мраку. Безброј удараца са свих страна. Нису бирали мјесто гдје да ударе. Јауци на све стране. Пакао – сјећа се Вукало. Он напомиње да је у „Челебићима“ убијено 16 особа. И његовог тетка Шћепа Готовца су тамо убили.
– Хазим Делић га је ударио у прса ногом. Почео је свирепо тући старца од 70 година. Старац је падао у несвијест неколико пута, а онда су га полијевали водом, будили и поново тукли. У једном тренутку на чело су му прибили значку СДС-а. До смрти су га тукли, јавно пред свима. Маскирани. Нисам им лица видио – наглашава Вукало.
Мучили су логораше, додаје, на разне начине.
– Давали су нам да једемо хљеб у који се неко прије тога помокрио, тјерали нас да трчимо са упаљеним штапинима од динамита око паса… Крајем августа сам изашао из Челебића, пребацили су ме у Спортску дворану у Коњицу а након тога у Трново. И ту је било неописивих мучења. Од батина у Трнову био сам у коми седам дана – каже Вукало и апеловао на све преживјеле логораше да се не боје, да свједоче.
Без оптужнице
Логор „Челебићи“ био је отворен до 6. октобра 1994. године када су пуштени посљедњи затвореници Срби који су ту провели више од двије године, односно 28 мјесеци. Нису имали никакву оптужницу, рјешење о притвору, продужењу притвора. Самим тим ни било какве пресуде да би знали на основу чега су тамновали.
Жељко Климента
Младен Вукало сјећа се да је у ћелији убијен Жељко Климента.
– Неко дође, рано ујутро, у пет часова и позва га именом да изађе. Чуо сам пуцањ и видио како Жељко пада. Причали су да га је убио неки Падаловић из Јабланице. Нисам му видио лице. Видио сам и кад је Спасо Самоуковић убијен, кад су батинама убили Пера Мркајића – испричао је Вукало.