Врхунац десетогодишњег спорења око тога да ли симбол једне вере на државној земљи крши устав
Крст у пустињи Мохаве, сакривен од погледа, чека пресуду Врховног суда Фото: Документација „Политике” Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 6. октобра – Амерички Врховни суд је јуче, после летње паузе, поново у заседању, у измењеном саставу (у њему је сада и један судија кога је именовао председник Обама – Соња Сотомајер), да би се већ у среду узео у разматрање један необичан, али за ово друштво важан предмет, случај „крста из пустиње Мохаве”.
Спор је покренут још пре десет година и прошао кроз све расположиве ниже судове. Оно што о овоме буде сада одлучио Врховни суд, повући ће нове границе између званично раздвојених цркве и државе, али и донети нове дилеме око тога где престају традиција и историја, а где почиње право.
Прича је следећа. Још 1934. године група ветерана из Првог светског рата подигла је, на месту које је по свим критеријумима „богу иза ногу”, у забити пустиње Мохаве (назване тако по познатом индијанском племену), која се на 57.000 квадратних километара (две трећине Србије) простире у четири савезне државе (Калифорнија, Невада, Јута и Аризона) – невелики (два и по метра висок) крст, као споменик погинулим саборцима.
Метални крст је тамо деценијама одолевао жестоком сунцу (преко 50 степени) и непогодама, не привлачећи много погледе возача са оближње магистрале, све док, 1999, бивши службеник националног парка који обухвата део ове пустиње није пресавио табак и тражио да се он уклони, јер, пошто је као верски симбол постављен на државној земљи, крши уставни принцип одвојености религије од државе.
Тај службеник, по имену Франк Буоно, сам је иначе католик и у кући има више од једног крста, али оно што је повредило његова осећања, то је објашњење да овај споменик уствари није симбол вере, него једноставно – споменик.
Подржала га је позната невладина организација, Америчка унија за грађанске слободе (АЦЛУ) и, пошто је ово несумњиво правна држава, прво локални, па онда окружни, па и федерални суд, тужитељу су дали за право.
Протести ветерана су међутим случај довели и до Конгреса, који је проблем покушао да реши тако што је невелики комад земље на којем се баш налази крст изузео из државног поседа и продао га, за симболични један долар, једном удружењу ветерана.
Али и то је, за Буона, АЦЛУ и њихове правнике било неуставно: Конгрес је тим чином, аргументовано је, желео само потврдити заинтересованост државе да сачува симбол једне вере, који не би смела да третира као споменик, јер је у Првом светском рату, међу погинулим Американцима, било и Јевреја, муслимана и припадника других религија.
Крст (не више онај првобитни, који је пропао, већ реплика), у међувремену, до разрешења спора, упакован је у кутију од шпер-плоче, па издалека личи на мали рекламни пано – али без рекламе.
Прогнозе шта ће одлучити суд су противречне. У сличним случајевима досад, пресуде су биле различите. У 2005, за уставно је оцењено постављање једног постамента са десет божјих заповести испред локалног парламента у Тексасу, док је истовремено незаконитим проглашено качење урамљених копија истог текста у два судска здања у држави Кентаки.
Односе цркве и државе иначе регулише Први уставни амандман, који нигде изричито не помиње њихову одвојеност, већ само прописује да „Конгрес неће доносити законе који се односе на установљавање неке религије”.
Оспорени крст у пустињи Мохава није, наравно, једини меморијал са верским симболом у Америци, нити једини пример да се званично употребљавају хришћански обичаји или знамења у земљи чије верско шаренило одсликава све њене етничке различитости: према званичној статистици, 51,3 одсто Американаца су хришћанипротестанти, 23,9 одсто римокатолици, 1,6 одсто „остали хришћани”, 1,7 одсто Јевреји, 0,7 будисти, 0,6 муслимани, а 14,6 одсто сви други и атести.
Бог, са подразумевајућом конотацијом да је хришћански, помиње се овде често – („In God We Trust” – „У Бога се уздамо” одштампано је на новчаници од једног долара), а много шта од званичних судских и државних процедура почиње „у име Бога” и са „тако нам Бог помогао”.
Божић и Ускрс су, уосталом, државни празници.
Хришћанска десница је овде моћна политичка снага, па је сасвим извесно да ће пресуда, оваква или онаква, изазвати њене реакције, од аплауза да се тиме чува традиција, до протеста да се тако „демонтира историја”.
Милан Мишић