Autor: Слободан Дакић
Илири, Римљани, Угари, Турци, Aустријанци и многи други народи кроз вијекове су протутњали и понешто “заборавили” на подручју данашње општине Мркоњић Град. Ријеч је о подручју које су “угњездило” између ријека Сане, Пливе и Врбаса и заштитило планинским масивима Лисине, Мањаче, Чемернице, Овчаре…
Мијењали су се становници, власти, имена насеља – Леусаба, Јаниџ Касаба, Ново Јајце, Варцар Вакуф, Мркоњић Град. Сви народи иза себе нешто су оставили – путеве, водовод, руднике, стара утврђења, богомоље, мраморове – стећке.
На подручју мркоњићке општине налази се око шест стотина камених споменика, које у овом крају зову мраморови. Они кроз смрт говоре о животу.
Вијековима су их сви својатали. Приписивани су православљу, универзалном католичанству, чистом исламу… Тумачили су их и као умјетнички плод јеретичког богомилства.
Ипак, зналачко око установиће да су мраморове (стећке) клесали наши преци свих вјера јер се на њима ријетко може наћи било какво вјерско обиљежје.
Мисаона и умјетничка концепција “мркоњићког мраморја” углавном је са јаком примјесом православних ликовних традиција.
Публициста Веселин Диклић, који у посљедњих двадесетак година интензивно ради на проналаску и заштити стећака и аутор књиге “Душа у камену”, истиче да стећке на подручју мркоњићке општине налазимо у групама, појединачно, уз пут, у шумама, пропланцима, баштама, тврђавама, на старим запуштеним гробљима. Некада надохват руке, а некада у неприступачним врлетима, гдје навраћају само ловци и планинари.
– Исклесани су у бурном раздобљу од 16. до 19. вијека, у временима бројних миграција које су из темеља тријебиле и поново стварале демографску структуру овог краја. Међутим, према сјеверозападу њихов број постепено опада, а зашто је то тако, историчари још нису дали поуздан одговор – истиче Диклић.
Облици им се крећу, додаје он, од скоро неодређене плоче до умјетничких савршено рељефно и архитектонски обликованих сандука – сљемењака.
– Посебну пажњу привлачи сандук са двије четворолисне розете и полумјесецом из Подрашнице и сљемењак из Лисковице. На једном од њих исклесан је и загонетни рељеф који по облику невјероватно подсјећа на стилизовану фигуру слона – прича Диклић.
Директор Културног центра “Петар Кочић” Слободан Ћоћкало напомиње да ова установа већ годинама интензивно ради на откривању локација и прикупљању документације о мркоњићким мраморовима.
– У селу Трново, које је удаљено четрдесетак километара од Мркоњић Града, на Трновачким лукама, на локалитету званом Трстовина, недалеко од православног гробља, пронашли смо осамдесетак комада мраморова у облику сандука. Неколико стећака је правилно исклесано док су остали примјерци оштећени и вјероватно потичу из старијег периода – рекао је Ћоћкало.
Усамљени мраморови у облику сандука налазе се на мјесту званом Мраморје, на главичастом бријегу у засеоку Мандићи.
– Мрамор је слабо отесан и вјероватно потиче из старијег периода настанка – рекао је Ћоћкало и додао да је једно вријеме била присутна идеја да се неки од мраморова са садашњих, махом недоступних локација, премјесте на плато испред Дома културе, али се од тога одустало.
Стећци ће остати ту гдје су вијековима били и наставиће да свједоче о прошлом времену, животу и смрти.
Нишан са крстом
У селу Трново на православном гробљу на Трстовини налази се нишан на којем је урезан крст. Легенда каже да је неком Вукоману породица вратила идентитет, али тек послије смрти.
Тајанствени натпис
У трновачком засеоку Мандићи налазе се остаци тврђаве зване Ковачи, о којој нема никаквих писаних трагова.
Највећа мистерија те тврђаве је камен на којем се налази тајанствени натпис непознатог писма, састављен од седам условно речено словних знакова.
Претпоставља се да је то старословенско писмо посвећено Дајбогу, богу свијета, смисла и мисли. Легенда каже да ће онај који протумачи запис открити и спознати многе тајне времена.