Иво Андрић

Живот
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га затиче Први светски рат.
По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. постављен је за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.

У јуну 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939.). По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније место на свету) не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.

[уреди] Књижевни рад
Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози – „Ex Ponto“ – Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године. Све Андрићеве лирске песме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.

Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.

Споменик Иви Андрићу у Београду
У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.

Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови – често фратри – говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.

Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.

Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.
Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).

Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем – већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.

После Андрићеве смрти, прво стидљиво, а онда и отворено (посебно у доба после распада Југославије), почела су се појављивати и критичка оспоравања пишчевог опуса – што није било могуће током Андрићевог живота, када је уживао статус недодирљивог државног писца. Ти се приговори могу свести на две замерке: национално-политичке и естетско-књижевне. По првој, гледано из хрватске визуре, Андрић је оцењен као национални ренегат и протагониста великосрпске идеологије у унитаристичком југославенском руху, тј. као нека врста националног отпадника. Иако је уврштаван у разне антологије хрватске књижевности, тренутни статус у Хрватској није му баш завидан. Сличне оцене долазе и од бошњачке стране (Мухсин Ризвић и други), уз додатак да Андрић у својим делима приказује Бошњаке муслимане као „Турке“ – полуазијатске насилнике, подсвесно мучене комплексом „издаје“ због преласка на исламску веру. То је мишљење поткрепљивано не само одломцима из пишчевих дела, него и његовим есејистичким и публицистичким радовима у којима слави Његоша и „истрагу потурица“.

Други је приговор озбиљнији и дугорочно важнији и циља на прецењеност Андрића као писца, те на његову застарелост и плошност његових карактера. Из визуре хрватске књижевности, Андрић се не може поредити с модернистичким приповедачима (од Полића Камова преко Крлеже и Маринковића до Слободана Новака), па чак ни са стилски блиским, политички контроверзним Павелићевим „доглавником“ Милом Будаком, с којим као писац традиционалистички обликованих регионалних епопеја и биолошки детерминисаних снажних еротских страсти има доста сличности (колико год се идолошки разликовали).

У српској књижевности Андрић је (гледано из идеолошке визуре) стално и нападно апострофиран као „Србин-католик“, али је, с друге стране, српска критика неодлучна колико добро се Андрићев тематски проседе уклапа у матицу српске књижевности (често се Милош Црњански истиче као најзначајнији српски писац 20. века, а постмодернистички трендови, од Киша до Павића такође нису ишли на руку Андрићевој репутацији). И, напослетку, бошњачка критика сматра да је Андрић писац слабијег замаха и досега од Меше Селимовића и још неких савремених писаца експерименталног израза.

Може се рећи да Иво Андрић остаје спорни класик око којега се ломе политичка копља. Овај аутор све више постаје предмет политичких спорова а све мање служи као извор инспирације модерним писцима. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник[4] [5] [6]. Најзначајнији део свог стваралачког живота, Андрић је био српски писац. Био је члан Српске академије наука и уметности.

За разлику од тога у Хрватској га сматрају српским и хрватским књижевником.[7].

[уреди] Андрић о уметности
Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом и приповетка Аска и вук.

Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.

Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји“, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања“, створен за један лепши и трајнији живот.
Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга … самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице“.
Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.
Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.
„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости“. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“.

По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота …“
Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини“.
Пружајући „задовољство без патње и добро без зла“, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

На Дрини ћуприја
Са Википедије
Скочи на: навигација, претрага
Мост на Дрини у Вишеграду (око 1890.)На Дрини ћуприја је роман који је написао Иво Андрић и за који је добио Нобелову награду за књижевност 1961. године. Роман приповеда о грађењу моста преко реке Дрине у босанском граду Вишеграду. Грађење моста наручио је Мехмед паша Соколовић, чувени званичник Османлијског царства који је био рођени Србин из Рудог. Још као мали дечак, Бајица, одведен је са осталом децом као данак у крви у Цариград.

Радња романа траје отприлике четири стољећа и скуп је више прича повезаних са мостом на Дрини, који је тачка окосница и главни симбол нарације. Сам мост представља на неки начин супротност људској судбини која је пролазна у односу на камену грађевину, која је вечна. Око њега се развијају приче о историјским личностима и безименим ликовима који су плод пишчеве маште. Роман На дрини ћуприја, понекад називан и Вишеградска хроника у ужим круговима љубитеља Андрићевог дјела, карактеришу временски и хронолошки описи живота тадашње вишеградске касабе, по многим критичарима пандан Травничкој хроници и Омерпаши Латасу, често названом сарајевска хроника. Сва три романа приповједају о турским временима у Босни и на неки начин би се могла повезати у трилогију.

Садржај [сакриј]
1 Андрић као хроничар вишеградске касабе
1.1 Прва епоха
1.2 Друга епоха
1.3 Трећа епоха
1.4 Четврта епоха
2 Основна обележја Андрићевог приповедања
3 Историја и легенда у функцији уметничког дела
3.1 Митови у функцији сликања временских епоха
4 Филозофски аспекти дела: О слободи, судбини и моћи
5 Композиција и структура дела
6 Општи осврт на мишљења о књижевно-уметничкој вредности дела
7 Спољашње везе

Андрић као хроничар вишеградске касабе [уреди]
Упозорење: Следе детаљи заплета или потпун опис.
У роману „На Дрини ћуприја“ Иво Андрић је хронолошки описао свакодневни живот вишеградске касабе, која се налази на обали реке Дрине, где су живели заједно и Турци и хришћани. Главни лик овог романа јесте мост који код Вишеграда спаја две обале Дрине, односно Босну са Србијом, Запад са Истоком.

У овом роману Андрић је обухватио три епохе:

Време турског феудалног доба;
Време ратних догађаја на Балкану (анексија Босне и Херцеговине);
Година 1914, бура нових времена.

Прва епоха [уреди]
Прва епоха је доба када је израђен мост. У доба Турака, на месту где је мост касније постављен, на најужем делу Дрине, путнике је превозила скела коју је возио увек мрзовољан, спор скелеџија Јамак. Када су једног новембарског дана Турци од раје узимали данак у крви јавила се прва помисао о настанку моста. У групи дечака које су одводили, у дечаку из села Соколовића, јавила се црна пруга. Помислио је да би се уместо тешке, црне скеле која је превозила путнике, на том месту могао саградити мост. Иако је променио име, веру, живот, завичај, на црну скелу није заборавио. Тај дечак је постао везир Мехмед паша Соколовић. Као моћник он је 1566. године наредио градњу моста на Дрини на челу са Абидагом, својим главним повереником који је био немилосрдан и веома строг када је у питању био рад. Најстрожије је кажњен Радисав са Уништа, јер је покушао да спречи градњу моста. Народ је веровао да од те грађевине неће ништа испасти. Неки од радника су ноћу рушили оно што су преко дана саградили. Када је Абидага сазнао да радове ометају сами радници, а не вила бродарица, наредио је Пљевљаку да их ухвате, да не би он страдао. Ухватили су Радисава ког су након суровог мучења набили на колац на највишој тачки још недовршеног моста. То је била прва људска жртва, чија је крв проливена док се градио мост. Уместо свирепог и похлепног Абидаге долази Арифбег под чијом управом градња почиње да напредује. Међутим, несреће су се и даље дешавале, као кад је помоћник мајстора Антонија, црнац, назван Арапин, погинуо тако што је, при постављању средњег стуба, исти стуб пао на њега.

Мост је изграђен 1571. године. На капији моста, са леве стране, не мермерној плочи, написан је тарих. У њему је написано ко је и када подигао мост на Дрини код Вишеграда. Поред ове лепе грађевине од истог камена саграђен је хан, караван-серај. О хану се бринуо Даутхоџа Мутевелић и чинио је све да спасе хан и очува га у животу. После везирове смрти новац је престао да стиже и хан је пропадао, полако су га сви напуштали, али је једино Даутхоџа остао, све док једног дана није пао с крова док га је поправљао и погинуо.

У овој епохи описане су и елементарне непогоде које су погодиле становнике касабе. То је била велика поплава, када се Дрина 1799. године излила. За касабу је она била пресудна, јер је уништено све што су касаблије накупиле за зиму која је претходила. Око Сарајева се појавила куга и колера, и тада нико није смео да се креће ни ка Сарајеву ни из Сарајева.

Почетком XIX века избија Карађорђева буна, која је стигла и у вишеградске крајеве те мост постаје веома важан јер је представљао спону између босанског пашалука и Србије. На капији је направљен дрвени чардак, где падају жртве. Прве главе које су набијене на колац биле су чичице Јелисија из Чајнича и младића Милета са Лијеске, а једног јутра испред чардака је осванула и глава попа Милана. Једне вечери, пошто је буна утихнула, чардак се запалио.

Поред разних непогода које су се догодиле и које касаблије памте ту је и једна прича о Фати Авдагиној, младој и лепој девојци из Вељег Луга, која није прихватала ни једног удварача. Њен отац је прихватио Наилбега из Незука, сина Мустајбега. Фата је Наилбегу рекла, и себи обећала, да Вељи Луг у Незуке никад неће заћи. Фата није могла да порекне очеву, али ни своју дату реч. На дан свог венчања кад су прелазили мост, она је на капији сишла са коња, попела се на ограду моста и скочила у Дрину. Тако је испунила дата обећања.

Друга епоха [уреди]
У другој епохи одигравају се нови догађаји који су наметали други начин живота вишеградској касаби. Турска војска се повлачи, да би почетком 1878. године дошла аустријска. Босна пружа отпор окупаторима. У Вишеград долази Караманлија који ће покушати да касаблије наговори да крену против Аустрије. У касаби највећи отпор му пружа Алихоџа Мутевелић.

Андрић живописним детаљима описује процес мењања начина живота у касаби. Године 1900. поправљају мост, а странци доносе разне новине. У целој касаби, па и на мосту, уведено је осветљење као и редовно чишћење. Међутим, становници касабе нису благонаклоно гледали на те промене. Једна од највећих промена која је највише сметала старијим грађанима касабе, била је та што су сада и жене могле изаћи на капију. Стари обичај је био да на капији седе само мушкарци који тамо разговарају о веома битним стварима. Ускоро почињу радови на водоводу и гради се железничка пруга која иде низ Дрину, што доводи до опадања важности моста. Мост не представља више спону између Истока и Запада.

И ову епоху обележиле су трагедије, како касаблија тако и неких странаца. Једна од њих је трагедија Милана Гласинчанина који је имао велики порок – коцкање. У касаби су сви знали за његове ноћи проведене у коцкању. Али, једна је привукла пажњу свима, и о њој се дуго причало. Те вечери Милан се коцкао са неким странцем, на капији моста. Нико не зна ко је био његов противник. Многи су мислили да се те вечери коцкао и са самим ђаволом. Милан је изгубио све што је имао; у току игре је више пута одлазио до куће по још новца, а кад је њега нестало уложио је све остало што је имао. Милану је било потребно доста времена да се опорави од губитка, а после тога више се никад није коцкао. Његов порок је прешао на Букус Гаона, младог Јеврејина који је у камену капије пронашао златник. У касаби се говорило да је пронашао „ђавољи дукат“.

Касабу је погодило и самоубиство младог Грегора Федуна, Руса који је био у одреду фрајкора и стражарио је на мосту. На њега је велики утицај имало пролеће које је полако стизало у касабу и око ње. Због пролећа расејан и погођен невином лепотом турске девојчице, Федун је преко моста пропустио и Јакова Чекрлију, хајдука на кога су сви стражари упозорени. Федун је био свестан своје грешке и због срамоте се убио.

И поред ових несрећа касаба се развијала. Подигнут је Конак, први хотел – Цалеров хотел, који је убрзо замењен називом Лотикин хотел. Лотика је водила хотел који је био симбол новог стила живота. Ко није био прихваћен у овом хотелу као гост, због лошег понашања, могао је да оде у Заријеву механу, где су могли да се шале на рачун Ћорканових несрећних љубави. Једне вечери сви из механе су се нашалили и на мосту. Ћоркан, да би доказао да није кукавица, пијан, попео се на ограду моста, и, иако је био лед, прешао цео мост.

После двадесетак година од окупације на капији је закачен службен проглас о атентату царице Јелисавете. Ова вест највише је погодила Пјетра Сола јединог Италијана у касаби, јер је царичин атентатор био Италијан.

Трећа епоха [уреди]
Трећа епоха обухвата период од доба анексије Босне и Херцеговине (1906-1908) до Балканских ратова (1912-1913). Андрић овде описује догађаје чији је био савременик.

У овом периоду оснивају се разне верске и националне странке и организације, у којима су најбројнији били млади студенти, који су преко лета долазили у касабу. У младићима који су се окупљали на мосту Андрић оживљава своју генерацију и теме које су интересовале његове школске другове. Појављује се читав низ ликова студената и омладинаца, који за време летњих ноћи на мосту разговарају о политици и напретку. Међу мноштвом ликова издвајају се Стиковић, Галус, Херак и Никола Гласинчанин. Они представљају Андрићеву генерацију — ватрени и борбени, али занесени апстрактним, јер верују да ништа није немогуће.

У касабу стиже војска која у средишњем стубу моста поставља мину. Кафеџија на капији је набавио грамофон и тако забавља све пролазнике и оне који се задржавају на капији. За касабу је значајно отварање две банке — српске и муслиманске. Померена је турска граница, железнички саобраћај је опао, а у касабу долазе Мађар Тердик и његова жена Јулка. Лотикин хотел почиње да губи на важности, али Лотика, иако је уморна, није обесхрабрена. Она се после сваког губитка прибере и настави даље. Током низа година једини се на све промене није навикао Алихоџа, који размишља о старим временима и не може или не жели да верује у стварност и реалност насталог тренутка. Због тога предвиђа мрачну судбину касаби и њеним становницима.

Четврта епоха [уреди]
Четврта епоха описује последњу годину хронике, 1914. годину, која је за касабу и мост била пресудна. Извршен је атентат на Франца Фердинанда и како се мислило да су Срби заслужни за атентат, многи од Срба ће морати да иду преко границе у Србију.

За касаблије то лето је било изузетно, јер је све ишло на њихову руку. Шљива је родила, поља жита су богат плод дала, чак се увело и електрично осветљење. Али, на самом почетку тог лета појавила се епидемија трбушног тифуса на Увцу, од које је настрадао и касаблијски доктор Балаш. Лотика је морала да напусти касабу и хотел. Она је, као и увек, збринула прво породицу, и тек када је остала сама њу је први пут сва снага одједном издала, и проломио се њен јаук, плач који нико никада до тада није чуо. Касабу су сви морали да напусте због страха да ће бити порушена. Једино је Алихоџа био у свом дућану када га је нешто подигло у ваздух. Размишљао је и ходао све теже и теже, док га је срце полако, али сигурно, издавало. Умро је хроничар и сведок свих важнијих догађаја у малој вароши. Мост је пресечен на пола. Капија је била на свом месту, али није било седмог стуба.

Алихоџа није веровао да се у новим временима може изградити нешто трајно, веровао је у рушилачку снагу новог света, у митску снагу времена и митску снагу земље која не подноси нешто што је туђе.

Основна обележја Андрићевог приповедања [уреди]
Андрић је писац снажне имагинације. У својим делима прича нам о прошлости људи и о њиховим судбинама. Пошто је био изванредан познавалац прилика старе Босне, радња његових романа се углавном дешава на босанској територији као месту вечитог судара Истока и Запада. Он сам каже:

„То је трећи свет у који се слегло све проклетство, услед подељености земље на два света. То је јунаштво без славе, мучеништво без награде.“
({{{2}}})
Андрић је изразити епски приповедач. У своме делу је дистанциран од ликова и догађаја. Тон његовог приповедања подсећа у многим његовим приповеткама на Шехерезадине приче из 1001 ноћи. Приповеда хронолошки, кроз неколико епоха. На почетку романа даје тачне и прецизне географске податке да би затим прешао у свет легенде и народних предања. Андрић посматра суму животних збивања и у њима тражи некакав смисао и могућ путоказ у нашем егзистирању.

Његови јунаци реагују онако како тражи њихова природа и општа историјска ситуација. Приповеда у трећем лицу. Између себе и тих догађаја ставља још једно лице, приповедача, а понекад не само проповедача, већ неколико лица одједном, те на тај начин добијамо више виђења једног те истог догађаја.

Андрићева реченица је хармонична, јасна и смирена. Дијалог у Андрићевој прози је размена мисли, отварање могућности једној личности да саопшти своје мисли другој, а пре свега читаоцу. Основне карактеристике Андрићеве приповедачке вештине су префињена психолошка анализа, дубоко понирање у суштинске проблеме егзистенције и моћ да сугестивном магијом поетске речи дочара људску и друштвену панораму протеклих векова. Као и сви епски приповедачи, Андрић у свету види некакву исконску борбу између светла и таме, добра и зла, живота и ништавила. За човека у животу види три ослонца: тежњу ка добру, стваралачку активност у складу са том тежњом и уметност. Према Андрићу уметност је начин човековог постојања и његове победе над злом.

У неколико својих дела он описује мостове и чврсте грађевине од камена, где у обрађеном камену види „ухваћену и овековечену човекову мисао“, јер само трајањем своје мисли човек продужује свој живот. Мост је главни симбол романескне нарације. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Користећи народна предања, а пре свега богатство своје маште и осећања света, Андрић је подигао монументалну уметничку грађевину у књижевности наше епохе.

Историја и легенда у функцији уметничког дела [уреди]
У Андрићевим делима преплиће се историјско и митско, јава и сан. Према Андрићу историја је арена човекове животне битке и представља оквир његове судбине. Легенда служи како би се човекова страдања и патње упамтиле. Треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа, и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине.

У роману На Дрини ћуприја постоје елементи мита у потпуно реалним, друштвено-историјским оквирима. Након географског приказа касабе, писац одмах прелази у легенду. Док мост није ни постојао, Андрић осликава како је изгледало прелажење преко моста приликом сакупљања данка у крви. Историјски је то било одвођење хришћанске деце у јањичаре – турску војску, за којима су, окамењене у болу, на обали остајале мајке. Овде се као легенда јавља „црна пруга“, симбол бола и пресецања у грудима. Кроз свест деце која одрастају уз мост паралелно се преплићу јава и сан кроз два лика: Мехмед-пашу Соколовића и Неимара Рада, који су заслужни за подизање моста. Први је историјска личност, док је други лик из народног предања, заслужан за све велике грађевине. Легенде нажалост траже жртве да би опстале. Зидање моста на Дрини је као друга варијанта песме Зидање Скадра, где је у темеље узидана млада Гојковица, док су овде то близанци Стоја и Остоја. Отвори који су остављени да би деца била храњена млечним трагом симболишу трајност и вечност живота.

Док је трајала градња моста барем један лик је морао да се искристалише у легенду, који би осликао протест против грађевина које траже такве жртве. То је Радисав са Уништа. Да би се оправдао, он прибегава легенди о вили-бродарици која преко ноћи руши што се сагради. Његова казна личи на мит о Христовом страдању. Мост је настао као бео, гладак и витак у оштром, мрком и растрганом пределу, суровом и дивљем, али наликује белој птици која се за тренутак спустила на тај крш, да предахне. Ово веома подсећа на легенду коју у роману „На Дрини ћуприја“ прича Алихоџа, према којој је Земља била глатка површина док је „шејтан“ није ноктима изгребао, стварајући непремостиве јазове. Онда је Алах послао своје „мелеће“ – анђеле који су раширили крила да би људи могли да прелазе преко провалија. Према овој легенди, људи су од анђела научили да граде мостове.

У петом поглављу се говори о повлачењу Турака из Мађарске крајем XVII века где Андрић проговара као истински хроничар којем је стало до аутентичности историјског податка. Уплиће и појединце како би целој историјској ситуацији дао живописан колорит, јер је историја само основа да се проговори о хану, Мутевелићима и осталим догађајима описаним у том делу романа.

Три века је сместио у седам поглавља и историјски се зауставља у осмом да би нам испричао легенду о лепој Фати Авдагиној. У легенду прераста и прича о коцкању Милана Гласинчанина са ђаволом, која подсећа на мит о проданој души, исти мотив који се јавља и код Гетеа у делу Фауст. Из ђавоље игре Букус Гаон проналази „ђавољи дукат“ и постаје коцкар. Иако је роман писан на историјској основи, поједини ликови приказани потпуно нереално, као да је Андрић желео приказати различите људске могућности и, преко тих ликова, сабрати што шира искуства о човеку. Андрић је забележио:

„Материјал који је мени служио за писање те књиге биле су легенде које су сачуване у народним причањима из тог времена, а затим историја и писани документи, уколико су сачувани у турским, аустријским или венецијанским архивима.“
({{{2}}})

Митови у функцији сликања временских епоха [уреди]
Андрић је био свестан нереалних конструкција, наивности и изневеравања истине у легендама, али је истовремено полазио од уверења да се у легендама и митовима налазе праречи и прасвест предака који су нас посадили на земљу.Порекло легенде је у народном миту и епској визији света.

У овој хроници легенде су као према неком правилу паралелне, имају хришћанску и муслиманску верзију. Тако у облику мита Андрић слика и разноликост народа у вишеградској касаби. Српска деца за џиновске трагове на мосту верују да су трагови Шарца Краљевића Марка, а турска деца да је то траг Ђерзелеза Алије. За мост се везује и легенда о црном Арапину који је трагично страдао, и сада живи у средишњем стубу моста, која је иста за сву децу. Деца су најподложнија веровању у легенде, али у њих верују и људи. Тако Срби верују да је хумка близу моста Радисављев гроб, а Турци да је гроб неког дервиша. Кроз епохе, како се времена у овом роману буду приближавала савремености, смањиваће се легендарно и митско пред историјским догађајима и околностима које су условљавале карактере ликова.

Филозофски аспекти дела: О слободи, судбини и моћи [уреди]
Основни елементи Андрићеве визије живота своде се на питања о човековој судбини, на проблем и искушење моћи и на визију слободе. Човек у свом трајању стално настоји да освоји већи животни простор од оног који има, жели да увећа своју моћ или да својим умом помери границе своје слободе. Живот је светлост над којом стално вреба мрак. Мрак некад поклопи светлост и тада касаблије полако уче да не жале за оним што је прошло, што је и главни лајт-мотив романа: живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини.

Судбина моста везује се за вишеградску касабу, као што се и судбина касаблија везује за мост. Андрић преко неколико ликова описује сусрет са смрћу. Код неких је смрт облик ослобођења од неких неприхватљивих ограничења која човеку намеће живот. Алихоџин живот завршава се када је неуништив и непроменљив мост порушен. Његов крај је природан и ту се смрт описује као крајња граница и патња од које не можемо побећи. За разлику од њега, други ликови су имали насилне крајеве: мучење Радисава, убијање невиних, Јелисија и Мила, вешање Ваје Личанина. Човек се у овом роману сусреће и са природом која има судбинску моћ над њим. „Велики поводањ“, иако су касаблије очекивале поплаву, све је изненадио и да није било коња Суљаге Османагића, који је био у дослуху са природом, не би било спашено ништа, јер је он пре него што се Дрина потпуно излила пробудио све касаблије. Жртва природне воље био је Коста Баранац који је најмање водио рачуна о природном закону, јер је желео да прошири свој животни простор.

У човеков живот се судбински меша и историја, у облику политичке власти, која у критичним тренуцима показује своју судбинску моћ „мрког зида“. Своју моћ власт показује за време Карађорђевог устанка, током аустријске власти и у Првом светском рату. Власт је умешана у насилне смрти ликова. Али, власт се увек позива на неке више циљеве. Абидага се позива на Бога и наредбе великог везира, на огласима који су качени на капији владар додаје да је тако закључено на Већу народа. Трагична судбина младог војника Федуна се огледа у чињеници да је наишао на гнев угрожене власти.

Постоје и границе које човек сам себи поставља. То су моралне и културне норме, различити облици и навике. У животу човек овакве границе стално сам себи поставља. Жртве тих норми у роману су Фата и Шемсибег. Шемсибег јер није могао да се прилагоди новим временима, а Фата је била жртва унутрашњег сукоба између сопствених жеља и осећаја дужности и послушности према оцу чије је решење она видела само у сопственој смрти.

Моћ је код Андрића покушај човековог насиља над судбином, које завршава насиљем над самим собом. Моћ одваја човека од света и себе тако што му обећава већу слободу. Да би дошао до моћи човек долази до искушења, увек се коцка са оним што има и што му је дато. Овај облик Андрић описује у пороку Милана Гласинчанина, који је, као и већина моћника, странац у касаби. Коцкарска страст је као нека опсена која мами својом непознатом, надземаљском лепотом. Милан губи, али игра све док не изгуби и душу. Исти случај је и са Абидагиним помоћником Пљевљаком. Пљевљак је на моћништво присиљен, јер му она не припада, ни не осећа никакво искушење према њој. Када је пронашао кривца и видео шта га је чекало, он је као опијен моћи, био пресрећан што је жив, толико да у лудилу губи душу. Мехмед-паша такође има судбину моћника. Али, у тренутку када му се нож зарије у груди нестаје сва моћ која је око њега кружила.

Велико цивилизацијско искушење моћи представља аустријско доба. Аустријанци мењају целокупан облик касабе, мислећи да имају пуну моћ над целом Босном. Ово искушење се завршава ратом. Лотика је такође пала у искушење моћи – новац јој је постао опсесија. Она га чува, и свима помаже када је потребно, како рођацима тако и касаблијама.

Следећи облик моћи је човеково уздизање над животом, који преко смрти води у слободу. То је моћ жртве, коју Андрић представља као једини облик људске моћи, који води ка духовном узвисивању по цену личног страдања и пропасти. Радисав се коцка са својим животом да би спречио оно што се дешавало. У његовом страдању се јавља јединствен облик духовне моћи. Његова патња и страдање се уздижу изнад њега стварајући му херојски ореол мученика који добија тек касније, преко народа.

Мрки зид је граница коју човек не може да пређе. У претходно наведеним видовима Андрић нам открива човеково искушење моћи, којим човек покушава да насилним путем дође до што веће слободе. Као што је речено, сваки облик слободе се плаћа већом или мањом жртвом.

Својом визијом живота Андрић је обухватио и видове човековог постојања који долазе из његовог „утопијског сна“. Облици слободе се појављују у човековој машти, без воље за моћи или кршења природних закона, а за Андрића машта је једини природно дат простор у којој човек има безграничну слободу где може да обликује свет по својој вољи. Слободу маште код Ћоркана док корача оградом моста Андрић приказује као слободу игре, која човеку даје снагу. Исто тако, са слободом маште се срећемо у дискусијама младих генерација на мосту. Другачији облик су приче из маште – легенде. Али, овај облик слободе није вечан, јер се пре или касније мора суочити са стварношћу. Неке приче нису легенде, али се уобличавају маштом тако што током причања касаблије себи дају слободу да у њих додају неке елементе које ће их мало одвојити од стварности и тешке истине која их је затекла. Легенде и приче се граде као што се граде мостови. Слобода маште прераста у градитељску слободу.

Композиција и структура дела [уреди]
Овај роман – хроника се састоји од двадесет четири поглавља. Првих осам обухвата доба турске владавине. Друга епоха је описана од деветоф до шеснаестог поглавља, анексиона криза и балкански ратови су описани у наредна четири – од седамнаестог до двадесетог поглавља – док је за последње странице оставио последња четири поглавља.

У првом поглављу описан је складно обликован мост од камена испод којег протиче зелена и пенушава река Дрина. Касаба коју је овај мост делио, Вишеград, живела је од моста и расла из њега као из свог неуништивог корена. У другом поглављу је приказана визија моста, да би у трећем поглављу отпочела његова изградња. Изградња моста која траје пет година, смештена је у два поглавља. У петој глави се описује мост, грађевина од камена која симболизује непроменљивост, постојаност и чврстина, који има симболичну функцију – да спаја оно што је раздвојено и премошћава оно што је непремостиво. Мост који полако урања у живот касабе и њених житеља на веома специфичан начин везује се не само за појединца, већ за породице и њихове генерације. Шесто поглавље обележава Карађорђева буна, 1804. година, када на мосту постављају чардак. Осма глава садржи причу о Фати Авдагиној. Са деветим поглављем долазе нова времена. , Седамдесетак година после Карађорђеве буне, 1876. године, избија нови рат. Године 1878. Турци полако напуштају касабу, да би на њихово место дошла нова власт. Свечан и званичан улазак аустријских трупа је описан у десетој глави, у којој није било великих жртава осим страдања Алихоџе. Доласком нове власти касабу насељава прво војска, после странци који доносе новине. Живот на капији је био живљи, шаренији и веселији (једанаесто и дванаесто поглавље). Четири године од окупације у Босни почела је регрутација, којој се становници упорно противе и скривају се. На мосту се поново појавила војска. У последњој четвртини XIX века, у четрнаестом и петнаестом поглављу, следи ретко и кратко затишје, када се отвара хотел и писац описује Ћоркана и његове несрећне љубави. Двадесетак година од окупације, када нараштаји улазе у пунолетство, на капији моста закачен је оглас који је носио црну пругу, о атентату царице Јелисавете. У шеснаестој глави је описан почетак XX века, када са грађењем железничке пруге опада важност моста. Мост није оно што је некада био – веза између Истока и Запада. Следеће поглавље носи промену на престолу и режима у Турској 1903. године. Дошла је и 1908. година, а са њом и велико узнемирење и затегнутост, јер је наведене године била „анексиона криза“. У осамнаестом поглављу писац стиже до 1912, односно 1913. године – Балканских ратова. Мост се „на месечини јулских ноћи беласао, чист , млад и непроменљив, а савршено леп и јак, јачи од свега што време може да донесе и људи да смисле и учине“. На њему се окупљају младе генерације, Андрићева генерација. Година 1914. смештена је у четири поглавља, када мост остаје без седмог стуба. То је и последња година хронике.

Општи осврт на мишљења о књижевно-уметничкој вредности дела
Као главни лик за свој роман Андрић је узео мост. Њега је вероватно ова грађевина веома заинтересовала. У својој младости он је често виђао овај мост, прелазио преко њега, седео на његовој капији. Ипак није само у овом роману спомињан мост, већ се он спомиње и у више Андрићевих приповедака. Дакле, није Андрића привукла лепота вишеградског моста, него сам мост – чврст, велики, камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте.

Кроз четири века Андрић нам указује како се времена брзо мењају, како се увек нешто старо замењује новим, долазе нове генерације. Само једна ствар се није изменила: то је био мост који је стајао на истом месту, без икакве промене док су се око њега смењивале генерације касаблија и странаца, пролазиле године. На крају сваке главе се јавља мост који говори да му не смета пролазност, да је он још увек ту и да ће још дуго тамо стајати, онакав какав је одувек био.

„А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење ни промена и која, бар тако изгледа, на деле судбину пролазних ствари овога света.“