Протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић
Начин живота и подвига монаха у општежитељним манастирима древног истока прилично је познат и могуће га је реконструисати на основу монашких правила или устава који су сачувани или непосредно од самих оснивача манастира или од њихових непосредних ученика и наследника. Пажњу савремених истраживача и богослова, између осталог, привлачи и питање како је протицао свакодневни живот монаха у великим монашким заједницама које су често бројале и по неколико хиљада монаха. Ако је циљ монашког начина живота и подвига потпуно уподобљавање Богу и Његовим светима, и ако је подвиг стално кретање, напредовање на лествици духовног усавршавања на којој понекад има и духовних падова, једно од питања које се поставља јесте и како је вршено поправљање путем епитимија оних који су се огрешили о нека правила монашког живота и подвига, која су јеванђелски утемељена и опитно доживљавана и преживљавана у животу оних који су савлађивали све препреке на том путу.
Епитимије које су старији и искуснији подвижници упућивали почетницима и онима који греше нису схватане као казне, већ као поправне мере, духовни лекови чија је примена доносила духовно оздрављење. Зато су епитимије са радошћу прихватане и порађале су зреле духовне плодове. Понекад су и сами монаси од духовно искуснијих монаха тражили, односно захтевали да им наложе одговарајуће епитимије јер су и сами били свесни да им је то корисно и да на други начин не могу победити гордост, себичност, лењост, немарност, униније и друга искушења у која су западали.
Од оног тренутка када искушеник уђе у монашку заједницу његов подвиг не престаје све до упокојења. Монах се могао огрешити о сами поредак у манастиру, о поредак који је владао у храму за време богослужења и молитве, у трпезарији као другом храму, затим приликом обављања различитих послушања или према другим монасима – подвижницима. Да би се сачувао основни циљ и сврха монашке заједнице као такве (са чврсто изграђеним поретком свакодневног живота), монашка правила – почев од оних најстаријих познатих – до појединости регулишу обавезе и дужности, односно монашка послушања, која су за спољни свет често неразумљива и, чак, бесмислена. Овде ћемо их размотрити укратко указујући на конкретне примере узете из древних монашких устава.
Разматрана су монашка птравила, односно монашки устави најстарији по времену настанка, а који се односе на општежиће, односно киновију, као што су правила Преподобног Пахомија Великог, Светог Василија Великог, Преподобног Јована Касијана и, најзад, Преподобног Венедикта Нурсијског, као накарактеристичнија и као она која су у потоњој хришћанској историји извршила велики и одлучујући утицај на остале утемељиваче монашких устава или осниваче појединих монашких редова.
Ступање у заједницу
Епитимије или духовно-поправне мере којима су подвргавани монаси у великим монашким заједницама (општежиће) обухватале су живот монаха од тренутка његовог ступања у заједницу спасаваних, па све до краја земаљског живота. Правила монашког живота обухватају све могуће аспекте обитавања у манастиру: молитвено правило, послушања, рад, исхрану, одећу, међусобне односе монаха, контакте са спољним светом, све аспекте могућих преступа у области духовног живота, као и објективне услове постојања једне монашке заједнице.
Онај ко се по слободном опредељењу и избору одлучио да ступи на пут монашког подвига, чинио је то слободно и ничим изнуђено. Ни то, међутим, није било довољно, и то није било све. Његова слободна воља и опредељење требало је да буду потврђени и одобрени у самој обитељи. Онај ко далази из света у највећој могућој мери кида све везе са светом из кога је долазио: породичне, пријатељске, везе у материјално-имовинском погледу. За спољни свет постаје странац. Одрицање од света и свега што је у свету не одликује само почетак, већ цео даљи живот. Новопридошли у манастир је, према правилу Преподобног Пахомија Великог, неколико дана проводио испред улазних врата манастира намерно непримећен од братије. Ако је остао упоран у својој намери, најпре би га примао монах – гостопримац. Новопридошли је подвргаван пажљивом проверавању зашто је дошао у манастир: да није побегао из света бежећи од казне за учињена недела, да ли има искрену и чврсту намеру да ступи на тежак пут монашког живота. Пошто се све то провери, следи упознавање новака са духовним и свакодневним поретком и послушањима унутар монашке заједнице и постепено прилагођавање новака истим – према његовим склоностима. Затим је новаку скидана одећа у којој је дошао из света и облачена му је монашка одећа, а најпре је упућиван у молитвено правило. Одећа у којој је дошао у манастир из света чувана је до његовог коначног остајања у манастиру, а потом је давана сиромасима које је манастир помагао. Ако би се током дужег временског периода показало да придошли новак евентуално није достојан да трајно остане у манастиру, враћана му је његова световна одећа, а он је – као недостојан – изгоњен из заједнице, и то по ноћи «попут разбојника»1) коме није место у манастиру 2).
Св. Василије Велики у својим опширним монашким правилима на питање да ли треба примати свакога који долази и да ли их одмах треба убрајати или тек после испитивања (правило 10), укратко одговара да би «било опасно одбијати оне који преко нас хоће да приђе Господу…» Он ипак упозорава да «се не може допустити да се неопраним ногама гази по часним поукама»3). «Тако и ми треба да дознамо претходни живот оних који нам долазе.» (правило 10). «И уколико код њих нађемо извесну чврстину, ми их без опасности можемо примати. У противном случају, треба да их одбијамо док још нису примљени, како бисмо их учинили безопасним по братство.»4)
Код Преподобног Венедикта Нурсијског одредбе о пријему новака у манастир су сличне. Они који долазе из света – ако су упорни – четири – пет дана куцају на врата, а примани су на неколико дана као гости. Прима их монах којем су поверавани новаци и који је био способан да им предочи све тешкоће на монашком путу. Проверавање такве врсте трајало је око једну годину. После два месеца боравка, новаку је читано Правило. Исто је чињено после шест месеци боравка у манастиру. Ако је новак остао доследан у својој одлуци, остајао је и даље, а након четири месеца му је по трећи пут читано Правило. Тада је приман у монашку заједницу. Свечано обећање је давао у храму, пред свом братијом, где се заветовао на послушност Богу. О томе је састављао повељу коју је потписивао и својом руком стављао на олтар, затим се свој братији три пута клањао до пода и постајао је члан братства. Као и код Преподобног Пахомија Великог, остављао је световно одело и – у случају да напусти манастир – скидао монашку одећу и облачио световну напуштајући манастир.5)
Молитвено ћутање
Полазећи од тога да је монах неко ко има потребу да се увек каје и да стреми све већем и већем савршенству, нигде се не каже да је монах без греха. Напротив, монах себе увек сматра грешним и има потребу за очишћењем. Сваки пад – свестан или несвестан – кроз покајнички подвиг има могућност зацељења и устајања. Монаху на том путу помажу духовно искуснији монаси – старци или настојатељ – авва. Монашки устав Преподобног Пахомија Великог (настао у првој половини 4. века у Тавениси, Горњи Египат) предвиђа поступност у давању епитимија, које никада нису само казне и одмазда, већ поправна мера, лечење, зацељивање грехом задобијених рана које не треба ни сакривати нити занемаривати, већ одмах и поступно лечити. Према сагрешившем најпре треба показати велику љубав и разумевање оних под чијим је духовним старањем.
Монах се могао огрешити о постојећи манастирски поредак. Грешка је одмах уочавана и истог тренутка је – без одлагања – следила одговарајућа епитимија. Посебно пажња је посвећивана богослужбеном поретку и реду који влада у храму у току богослужења. Ако се, рецимо догоди да се неко насмеје или да разговара за време читања Псалтира или молитава или у сред читања, „нека одмах одреши опасач и нека стоји погнуте главе и спуштених руку пред олтаром, а старешина обитељи ће га укорити. То ће исто учинити када се браћа састану у трпезарији“.6) Св. Василије каже да је смех код подвижника „знак неуздржљивости, необузданих покрета и надмености у души која се не сузбија строгим разумом“.7) Преподобни Јован Касијан, пак, инсистира на ћутању за време богослужења: „Нико не кашље, не зева, нити кија, нити произноси било какав звук, и једино што се чује јесте глас свештеника…“8) По истом правилу, онај ко безразложно прекида молитвено ћутање чини двојак грех: према себи јер не приноси пажљиво молитву Богу и против ближњег – јер га омета у молитви. 9)
Господарење временом
Богослужбени поредак је посебно поштован и уређен. Свако огрешење о богослужбено-молитвено правило изискивало је брзу и одговарајућу епитимију. Правила посебно имају у виду немарно кашњење на почетак молитве. Ко дању на одређени позив трубе касни на молитву, „биће укорен и остаће на ногама у трпезарији“.10) За исти преступ у току ноћне молитве узима се у „обзир да се због слабости тела нешто више допушта, те дође после треће молитве, биће укорен на исти начин као и када се ради о састанку или јелу“.11) Преподобни Венедикт Нурсијски је по овом питању конкретнији. Ко касни на богослужење после Псалма „нека стоји иза свих, или на неком одређеном месту које је авва одредио за такве лењивце“. “То чини ради тога да би таквога сви могли видети“ – како настојатељ, тако и сви остали.
Ово „одређујемо зато да би се кад их сви гледају, поправили макар због своје срамоте. Кад би остали ван храма, можда би поново легли и спавали или би ван седели и препустили се брбљању…“12) Дотични је био обавезан да после богослужења од све братије тражи опроштај за учињени преступ. Св. Јован Касијан је још строжи када каже да онај који касни на 3. 6. и 9. час пре завршетка првог псалма није могао ући у храм, већ је остајао ван храма и тражио је, клањајући се свима до земље, опроштај од братије.13) Правила монашког општежића посебно воде рачуна о одлученима од заједничке молитве и од заједничке трпезе мада се такви преступи нису сматрали великим. Одлучен од заједничке молитве је на одређено време, док се не покаје за учињени преступ, одвојен од осталих и за време молитве. Са од заједничке молитве одлученим монахом нико од остале братије није смео да се моли јер такав је „себе предао ђаволу“. Мољење са одлученим је „неразумно састрадалништво“, и такав себе предаје самом ђаволу и подлеже казни.14) Ономе који се, пак, усуди да се дружи са изопштеним братом, да с њим говори или му нешто да, следи иста казна као и изопштеном.15)
Кашњење у трпезарију такође захтева епитимије. Обед је почињао молитвом. Ко закасни на почетку обеда и дође после молитве био је „опомињан два пута“. Ако се – и поред две опомене – не поправи, следи епитимија која се састоји у одвајању од осталих, па је преступник за време обеда седео „на издвојеном месту лишен вина“.16) Епитимији је подлегао не само онај који закасни, већ и онај ко раније изађе раније из трпезарије – пре молитве која се чита после јела. Такав је примораван да за време следећег оброка једе издвојен и морао је да се јавно покаје пред свом братијом.17) Преподобног Пахомија правило о поретку у трпезарији и за трпезом је одређено до најмањих појединости. Ко за време јела говори или се смеје, нека се покаје, и нека одмах тамо буде укорен и нека стоји док се не дигне неко други од братије.18) Монасима је у трпезарији забрањено „пружање руку према храни пре него што то учини настојатељ“. Забрањено је и гледање около како други једу.19) Ко, опет, закасни за обед у трпезарији, „нека се покаје, или нека се врати гладан“.20)
Изрицање епитимије – одговорност настојатеља
Епитимије је увек изрицао авва или настојатељ. Епитимија се спроводи појединачно и извршава пажљиво. О томе се такође старао авва или настојатељ. О спровођењу епитимија су се старали и остали монаси. Брига и обазривост остале братије према подносиоцу епитимије била је веома важна. Монаси нису смели бити солидарни са преступником и сами су морали водити рачуна да епитимија савесно и до краја буде испоштована на духовну корист онога који се поправља. Најчешће казне су, како смо видели, остајање преступника без трпезе или неучествовање (одсуство активног учествовања) за време богослужења: монах под епитимијом није могао да чита или пева Псалтир све док се не поправи. Иста казна га је сналазила и у трпезарији: јео је сам, одвојен од братије и после заједничког обеда. По Венедиктовом правилу, монах одлучен од богослужења и трпезе у храму је лежао на поду и молио опроштај од свих све док авва не би рекао „довољно“. Исто тако, за време богослужења није смео ништа да поје и чита у храму.21) Монах под епитимијом је, на неки начин, био издвојен, изолован од остале братије све док се не покаје. Монаси са њим нису смели ни да разговарају.22) Монаси који би се усудили да са таквима ступе у било какав контакт „нека буду кажњени“.23)
Око извршавања епитимија старао се авва. Он је то лично чинио или је, пак, онима који су под епитимијом слао старију браћу, која су кадра да их нечему науче и која ће им напомињати да епитимије подносе са смирењем јер је – по речима Св. Василија Великог – епитимија „суд Божји“ и настојатељ је дужан да се стара јер из његових руку ће се, као што је написано (Језек 3, 20) тражити крв брата који падне у грех и остане у њему не будући поучен како да се поправи.24) Св. Василије Велики посебно говори о духовној одговорности настојатеља у братству. Он је „образац вернима“ (1 Тим 4, 12). Он треба да „великодушно подноси оне који из неискуства не испуне неку од својих обавеза, да не прелази ћутке преко погрешака, али и да буде кротак са непослушнима и да им са свим милосрђем и умереношћу даје лекове, … да је способан за подвиг са јакима и да носи немоћи слабих, да је у стању да све чини и говори на усавршавање оних који са њим живе“.25) Сем тога, духовну поуку братији даје само онај монах који за то има благослов. Ако неко то чини на своју руку, биће кажњен: „Стога онај ко да одговор (можда и исправан) али без надлежности, заслужује да буде кажњен за нарушавање поретка.“26) Настојатељ не треба да кажњава са страшћу „јер изобличавати брата са гневом и срџбом не значи ослобађати га од греха, него на самога себе навлачити кривицу“.
На грех се, свакако, гневити, али не грешити у исправљању других. Авва, с друге стране, „треба да устане против сваког греха, те да строгошћу казне покаже своје ватрено расположење“.27) Св. Василије Велики кажњавање упоређује са лечењем душе и са учењем заната и лекарске вештине Он каже да авва духовно лечи и од сувишка и од недостатка. Треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Препоручује „трудољубиву молитву, дуготрајно покајање и строго држање“. Одговорност настојатеља је веома велика. Он има одговорност лекара. Не сме да се гневи на слабе и немоћне. Мора да се, свим силама, бори против болести – ако треба, и најстрожијим мерама. Од потчињених му монаха пажљиво и упорно мора одстрањивати таштину, празнословље, спавање, лењост, преједање, роптање. За сваки наречени порок мора нудитy лек који је супротан датом пороку и слабости.28) Светитељ налаже поступност у лечењу оних који се не покоравају. Авва пре свега мора да буде сажаљив према онима који греше. На првом месту примењује благу поуку. Затим преступника треба „озбиљније укорити пред свим братством и на сваки начин му саветовати да прихвати исцељење“. Али ако не прихвати, и „сам постаје свој џелат, треба га уз много суза и плача душе, одсећи од општега тела као покварен и сасвим неупотребљив уд“. Лажна, пак, снисходљивост према онима који су окорели у пороцима представља, по Св. Василију Великом, издајство истине.29) Који су под епитимијом, посебна су брига и старање настојатеља. Они су по заповести игумана добијали искуснијег монаха и старијег, и мудрог брата „који ће их охрабрити и наговорити на понизно кајање“ и „нека се сви моле за њега“.30)
Епитимија се схвата као лек. „Лек, пак, у исти мах треба да буде и казна за грех и подстрех за упражњавање у беспристрашћу душе … Ако неко узме хране пре времена или неуредно, нека већи део дана остане без хране. Онај ко једе претерано или неуредно, нека у време јела буде одлучен од хране и приморан да гледа на друге који једу уредно. Ко изговара празну реч, увреду на ближњег, лаж или нешто друго од оног што је забрањено, нека се опамети уздржањем стомака и ћутањем.“31)
Опомени и прекору понекад подлеже и сам авва или настојатељ. Св. Василија правило предвиђа и ту могућност и саветује да старији међу братијом треба да опомињу настојатеља ако овај у нечему погреши „да се не би нарушио добар поредак, такве напомене треба да чине само они који су одмакли у старости и благоразумности“.32)
Правило Преподобног Пахомија предвиђа да су монаси обавезни да пажљиво слушају редовне духовне поуке које им авва држи. Ако се догоди да „ко од оних који седе заспи за време предавања које држи настојатељ куће или обитељи, нека га одмах присили да устане; и тако ће остати стојећи док му не буде наре|ено да седне“.33) Авва је, исто тако, у току поуке проверавао како се од стране братије усваја оно што им се говори: „Нека сви по реду, како седе или стоје, понове напамет што им буде наређено. Ако неко од њих заборави или је несигуран у говору, биће укорен због заборава или немарности.“34) Овде се, свакако, има у виду одржавање пажње и духовне будности за време свакодневне поуке. Само физичко присуство на поуци није било довољно. Ово је веома значајно ако се има у виду да многи од Пахомијевих монаха нису били писмени, и зато је усмена поука била веома важна.
Особито су строге казне за охолост, гордост, гунђање, непослушност. Ако се не покаје, „нека га јавно укори пред свима“. Ако ни тада не покаже покајничко расположење, монах ће бити изопштен и „нека се подрвгне телесној казни“.35) За теже преступе, монах је одлучиван од стола и из храма. Нико од братије није смео с њим да говори: „Сам нека обавља посао који му се да… Јело му се даје без благослова.“36)
Међусобни односи монаха
Живот у монашкој заједници захтева међусобну одговорност монаха у сваком погледу. Монах је, грешећи, наносио штету себи самом, али исто тако и другима око себе, а понекад и целој монашкој заједници. Зато су епитимије за преступе који се односе на међусобице монашких лица посебно санкционисане путем епитимија. Ко, рецимо, узме туђу ствар, „нека му је ставе на плећа, и учиниће јавно покајање пред свима, и стајаће у трпезарији“.37) За лењост, изражену мржњу, непослушност, лаж или за давање одговора уместо послушности, или за оговарање братије и странаца монах би одмах био пријављен манастирском настојатељу.38) За клевету, пак, и неговорење истине, монаху је следила опомена, и то два пута. Уколико се не покаје, биће одвојен од братије седам дана, а од хране ће добијати само хлеб и воду све док не обећа да ће се одрећи ових порока који трују међубратске односе, и тада ће му бити опроштено.39) Гневљив и свадљив брат био је најпре опомињан, и то шест пута. Ако то не помогне, седми пут је премештан на последње место у братији. Могао је бити враћен у првобитно достојанство уз сведочанство тројице монаха који су гарантовали да ће се он покајати .40)
У великим монашким заједницама се догађало да поједини монаси подбуњују монахе на непослушност и тако угрожавају невине монахе. Такви су добијали најпре три опомене. Ако нису показали покајничко расположење, извођени су ван манастира и „шибани пред вратима“, а од хране су – док се не покају – добијали само хлеб и воду.41) Било је братије која се безразложно жалила и изговарала да добија тешка послушања која не може да изврши. Такви су били опомињани пет пута. Ако се није покајао, био је смештен у болесничку собу. Ако се, пак, докаже да се такав монах ипак с правом жалио, бивао је кажњен његов непосредни настојатељ што га је безразложно кињио.42)
У монашким заједницама подвижницима је било строго забрањено да се шале или играју са малолетницима. Таквима су следиле три опомене. У противном, саветовано му је да се „окане те фамилијарности“ и подлегао је строгој казни.43) Тешки преступ је било осуђивање других. Таквом је судио монашки збор од двадесет или тридесет монаха, а правило је налагало да „га лише положаја и ставе на последње место док се не поправи“. Ко се, пак, жали на телесну немоћ и не извршава правила, одвођен је међу болеснике, и „јео је са незапосленима“ док се не покаје.44)
Монах који одбија опомене и савете које му дају настојатељ и искуснији духовници подлегао је правилу које каже: „Нека се на њега примене оштрији поступци, нека се подвргне казни шибања.“45) Ако и то не помогне, „нека настојатељ онда пређе на још делотворније средство: он сам и сва братија моле за њега да Господ, коме је све могуће, опет врати здравље болесном брату“.46)
Однос монаха према манастирској имовини био је такође уређен до појединости. Монах је сиромах који нема ништа своје. Све што има припада заједници: одећа, храна, оруђа за рад, сав манастирски иметак. Ако се догоди да монах намерно или ненамерно разбије глинену посуду, чинио је покајање за време шест вечерњих молитава.47) Ко, пак, изгуби неку ствар, бивао је јавно укорен пред олтаром. Ако изгуби нешто од своје одеће, неће добити изгубљено за три седмице, већ четврте седмице – пошто принесе одређено покајање.48) Ако се догоди да неко остави одећу на сунцу до трећега дана, власник ће бити кажњен, а покајање ће извршити јавно пред братијом – и у трпезарији и у храму.49)
Монах и спољни свет
Везе монаха са спољним светом биле су само по потреби која је од општег интереса за монашку заједницу. Монаси се сами издржавају искључиво од свога рада. Нису смели да просе милостињу, напротив, они су помагали сиромашне и невољне. О послушањима ван манастирске заједнице древни монашки устави такође доносе одредбе које иду до најмањих појединости. Св. Василија правило упозорава да „спољашња послушања треба давати онима који могу да путују без штете по своју душу, и да буду на корист онима које сусрећу“.50) Ако нема монаха подобног за путовање, „боље је претрпети сваку оскудицу и тескобу, чак до смрти, него ли ради телесне утехе, изгубити из вида несумњиву штету“.51) Када се путујући брат врати са пута, правило предвиђа да он буде испитан. Наиме, треба „сазнати шта је радио, какве је људе срео, шта је разговарао, какве је мисли имао у души, да ли је читав дан и ноћ проводио у страху Божијем, није ли погрешио у нечему, није ли нарушио неко правило, и ако јесте – да ли принуђен спољашњим околностима, или због сопствене немарности“.52) Контакти са светом који је монах напустио и којег се одрекао морају бити добро проверавани и предупређени како монаху не би доносили саблазан сваке врсте. Код Преподобног Венедикта Нурсијског Правило по том питању детаљно разматра све аспекте монаха који – по послушању – путују ван манастира. Монаси се моле за братију која је на путу. Када се ови врате са пута, на крају заједничког богослужења „треба да легну на земљу, да траже молитву за све што су учинили на путу и за оно што су видели или чули и што су рекли језиком својим“.53) Занимљиво је да Венедиктово правило каже „нека их нико не пита о ономе шта су чули или видели изван манастира јер је то веома шкодљиво“.54)
У везе монаха са спољним светом спада, свакако, и виђ|ање са својом родбином. Странствовање од породице и најближих крвних сродника је саставни део живота монаха. Према правилима Преподобног Пахомија Великог монахиње у манастиру су могли да посете само чланови најуже породице из света (родитељи, браћа, сестре, …), и то у присуству „старијег човека“. У разговору са посетиоцима не смеју говорити о световним стварима.55)
Ко изађе из манастира, предвиђа Правило Св. Венедикта, и жели да се опет врати, нека обећа да ће се потпуно вратити. Повратник је приман, али на последње место. Ако се догоди да опет изађе из манастира, био је – по снисхођењу – опет приман до трећега пута.56)
Закључак
Дат је основни приказ најстаријих општежитељних монашких правила у временском распону од 4. до почетка 6. века. За све њих је карактеристично да имају исту основу, и темељ и извориште у древном египатском монаштву и правилима Преподобног Пахомија Великог (+346). Св. Пахомије је утицао на Св. Василија Великог (+379) и његова монашка правила. Пахомијева правила су исти утицај извршила на Преподобног Јована Касијана (+ око 430), а Св. Василије Велики је утицао на правила Преподобног Венедикта Нурсијског (+ око 432). У разматраним монашким правилима има доста понављања, она су са мањим или већим разликама иста. Можда монашка правила која су по времену настанка млађа садрже више појединости, детаља, конкретнијих одредби и прописа који се тичу спољашње форме манастирског уређења и поретка у њему.
Изнета разматрања се односе на само један аспект богатог садржаја монашких устава – на епитимије и њихову примену у свакодневном животу монаха. Епитимије су, пре свега, поправно-дисциплинска пракса којом су се руководила општежића. Видели смо да су схватане као духовно-назидатељна средства на путу духовног усавршавања монаха – подвижника.
Напомене
1) Преподобни Јован Касијан, Правила 4,6
2) Преподобни Пахомије Велики (+347), Монашка правила, код блаженог Јеронима у ПЛ 23, 61-90; Правило Светог Пахомија, прев. М. Јапундзиц, у, Х. Борак, Редовницка правила, Загреб, 2005, 60-82; Житије Преподобног Пахомија, Ј. Поповић, Житија Светих за мај, Београд, 1974, 385-410; О Монашким правилима, видети, Древни монашки устави, прев. са руског С. Продић, Шибеник, 2004; Паладије Еленупољски, Лавсаик, прев. са руског С. Продић, Шибеник, 2002, 60-62.
3) Св. Василије Велики (+379), Опширна правила, у, ПГ 31, 890-1052. Опширних правила има 55, и она су састављена у виду разговора, односно постављених питања и одговора. Српски превод ових правила видети, Иринеј (Ђирић) Епископ бачки, Духовна стража 1(1928) 1-6, 89-98, 177-184, 253260; 2 (1929)1-5, 89-93, 169-172, 249-253; 3 (1930) 1-10, 88-92, 165-174. Житије Св. Василија Великог, Ј. Поповић, Житија светих за јануар, Београд 1972. Св. Василије Велики, Трагом јеванђелских подвига, прев. са руског Н. Ковачевић, Манастир Хиландар 1999, 113-174, хрватски превод, Свети Базилије Велики, Опсирна правила у питању и одговору, прев. П. Белиц, у, Х. Борак, Редовницка правила, Загреб, 2005, 102-179. Ј. Поповић, Проблем спасења по учењу Св. Василија Великог, Богословље 11 (1937) 360-368. Василије архиепископ бриселски, Еклисиологија Св. Василија Великог, Православна мисао 11 (1968) 23-45; А. Јевтић, Теолошко дело Св. Василија Великог између „Никејаца“ и „источних“, Теолошки погледи 12 (1979) 177-192; А. Јевтић, Увод у теологију Кападокијских Отаца о Светом Духу, Теолошки погледи 6 (1973) 22-36.
4) Свети Василије Велики, Опширна правила, 10.
5) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило 58.
6) Преподобни Пахомије Велики, Правила, 1,8.
7)Свети Василије Велики, Опширна правила, 17.
8) Преподобни Јован Касијан (+ око 440). Житије, Ј. Поповић. Житија Светих за фебруар, Београд, 1973, 477-482. Монашка правила у PL 49-50. Jean Cassien, Institutions cenobitiques, SC 109, Paris 1965.Добротољубље 2, прев. са руског Хиландарски монаси, Манастир Хиландар, 2005, 17-119.
9) Преподобни Јован Касијан, Правила 2, 16.
10) Преподобни Пахомије Велики, Правила 1, 9.
11) Исти, Правила 1,10.
12) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило, 43.
13) Преподобни Јован Касијан, Правила, 3, 7.
14) Исти, Правила 2, 16.
15) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило, 43; Житије, Ј. Поповић, Житија Светих за март, Београд, 1973, 309-323; Монашки Устав у, PL 66. Новије критичко издање монашког Устава, La regle de Saint Benoit, vv 1-7, SC 181—186, Paris 1971-1977; Августин Никитин, Преподобнии Венедикт Нурсиискии, Богословские труди 21 (1980) 221-240.
16) Исто.
17) Преподобни Пахомије Велики, Правила 1, 31.
18) Исти, Правила 1,30.
19) Исти, Правила 1, 32.
20) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило, 44.
21) Исти, Правило, 25.
22) Исти, Правило, 26.
23) Свети Василије Велики, Опширна правила, 26.
24) Свети Василије Велики, Опширна правила, 43.
25) Исти, Опширна правила, 45.
26) Исти, Опширна правила, 27.
27) Свети Василије Велики, Опширна правила, 50.
28) Исти, Опширна правила, 51.
29) Исти, Опширна правила 28.
30) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило 27.
31) Свети Василије Велики, Опширна правила, 15.
32) Исто.
33) Преподобни Пахомије Велики, Правила, 1,21.
34) Исти, Правила, 1,13-14.
35) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило 23.
36) Исти, Правило 25.
37) Преподобни Пахомије Велики, Правила, 2,8.
38) Исти, Правила 2,10.
39) Исти, Правила 3,1.
40) Исти, Правила 3,2.
41) Исти, Правила 3,4.
42) Исти, Правила, 3,5.
43) Исти, Правила 3,7.
44) Исти, Правила 3,9 и 3,12.
45) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило 28.
46) Исти, Правило 28.
47) Преподобни Пахомије Велики, Правила 1,125.
48) Исти, Правила 1,131.
49) Исто.
50) Свети Василије Велики, Опширна правила, 44.
51) Исти, Опширна правила, 44.
52) Исти, Опширна правила, 44.
53) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правило 67.
54) Исти, Правило 67.
55) Преподобни Пахомије Велики, Правила, 1,44.
56) Преподобни Венедикт Нурсијски, Правила, 29.
Библиографија
– J. P. Migne, PL 23, 61-90.
– J. P. Migne, PL 73, 230-282.
– Правило Светог Пахомија, прев. и увод М. Јапундзиц, у, Редовницка правила, прир. Х. Борак, Загреб, 2005, 60-82.
– J. P. Migne, PG 31, 890-1052.
– Свети Василије Велики, Трагом јеванђелских подвига, прев. са руског Н. Ковачевић, Манастир Хиландар, 1999.
– Св. Базилије Велики, Опширна правила у питању и одговору, прев. П. Белић, у, Х. Борак, Редовничка правила, Загреб, 2005, 102-179; српски превод, Епископ Иринеј (Ђирић) Опширна правила Светог Василија Великог, Духовна стража 1 (1928) 1-6, 89-98; 177-184; 253-260; 2, (1929) 1-5, 89-93; 169-172; 249-253; 3, (1930) 1-10, 88-92, 165-174.
– Jean Cassien, Insitutions cenobitiques, SC, 109, Paris 1965.
– La regle de Saint Benoit, vv 1-7, SC 181-186, Paris 1971-1977.
– Добротољубље 2, Манастир Хиландар, 2005.
– Ј. Поповић, Житија Светих за јануар, Београд, 1972.
– Древни монашки устави, прев. са руског С. Продић, Шибеник, 2004.
– А. Јевтић, Теолошко дело Светог Василија Великог између „Никејаца“ и „источних“, Теолошки погледи 12 (1979) 177-192.
– А. Јевтић, Увод у теологију Кападокијских Отаца о Светом Духу, Теолошки погледи 6 (1973) 22-36.
– Ј. Поповић, Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог, Богословље 11 (1937) 360-368.
– Василије архиепископ Бриселски, Еклисиологија Светог Василија Великог, Православна мисао 11 (1968) 23-45.
– Паладије Еленупољски, Лавсаик, прев. са руског С. Продић, Шибеник 2002, 60-62.
– Ј. Поповић, Житија Светих за мај, Београд, 1974, 385-410.
– Peregrinatio Eteriae ad loca sancta, приказ у, Богословље за 2003. годину, стр. 289-297.
– Презвитер Руфин, Историја монаха у Египту, прев. са латинског Л. Фундић, Вршац, 2002.
– С. Радошевић, Монашка цивилизација 1-2, Београд, 1994.
– М. Поповић, Свети Пахомије Велики, постанак киновије и монашког устава – анализа историјских извора, Гласник СПЦ 9 (2007)