Духовник у официрском ешелону

У радно време Марко Д. Марковић носи униформу поручника корвете и бави се геодетско картографским пословима у Војногеографском институту, а кад оде кући окреће се цркви и вери 

Када је требало да „преломи” шта ће бити кад одрасте, Марко Д. Марковић је имао само петнаест година – авантуристички дух и дечачке снове о авионима и бродовима. То га је определило за војни позив. Завршио је Војну гимназију у Београду, а затим дипломирао на Војној поморској академији на тему „Хришћанство и рат”. Данас носи униформу поручника корвете и у радно време бави се геодетско картографским пословима у Војногеографском институту. А, кад оде кући, окреће се неким духовним интересовањима. Једва да је сакупио двадесет осам овоземаљских лета, а већ је озбиљан породичан човек и виши свештеник у православној цркви, одликован правом да о врату (на прсима) носи златан крст: протојереј – крстоносац. Tакви су ретки у официрском ешелону војски на тлу Србије.

Загонетно је како се за тако кратко време уздигао у овако високе духовне сфере, када знамо да се родио и младост провео међу нама, у нашој атеистичкој генерацији.

– Пре десетак година десио ми се један младалачки грех. Искрено, о томе нисам много причао људима. За то знају само моји најближи. Нико од њих ме није осудио, јер то су ствари које се дешавају многим младим људима у тим годинама који имају потребу да истражују. Ја сам нисам могао да оправдам тај поступак. Далеко од тога да сам неког убио, али за мене је велики грех и помислити, а камоли чинити нешто лоше. У једном тренутку имао сам визију у сну и када сам схватио да није само моја умишљотина, већ божја опомена, одустао сам од тога и кренуо правим путем. Исповедио сам се и прошао, да тако кажем, једну врсту покајања. Тада сам осетио велики прилив енергије, а тај снажан утисак потпуно ме је обузео по повратку са Хиландара – истиче са усхићењем, али дискретно.

Хришћанство, каже, није наметљива вера, свако то мора сам да осети. Зато не жели себи да да улогу апостола и да некога, па чак ни своју супругу, вуче за рукав да постане побожан, зато што је то он или да пости среду и петак, и све оне дуге, велике постове, јер он то чини.

Свестан је да су Војска и Црква дијаметрално супротне идеологије и да ће га неке колеге подржавати, а неке ће му због тога и замерати, али он отворено показује колико је посвећен вери и Богу.

– Ставови су подељени, мада страхујем да нисам схваћен из простог разлога што је Војска затворена институција и тражи да јој се прилагођавате. Међутим, мени прихватање форме никад није била јача страна. Имам своје ставове и не одступам од тога због било чега. Неколико пута сам био на прекретници и да напустим војску, међутим сада сам ожењен човек, желим да имам децу и морам да размишљам о својој породици, не само о себи. Ипак, живим у нади да ћу кад-тад отићи и последњих неколико година живота провести на Хиландару – не скрива Марко и сећа се да је још као дете осетио наговештаје своје духовности, али тада није могао јасно да их препозна. Први знак јавио му се, каже, онда кад је, жену која га је чувала, питао да ли мора да умре. Била је збуњена и одговорила је да сви морамо да умремо, а он је бризнуо у плач. Није могао да се помири са тим да човек једноставно може да нестане и да га више нема.

Марко је у души уметник, креативац у сваком погледу, али још није рекао све што уме. То се могло наслутити почетком јула, када су се са Светосавког платоа и Врачара, огласила звона са Храма, а у препуној сали Патријаршијског дома, пред више од стотину присутних гостију, одржана промоција његове књиге „Назиреј” (онај који је посвећеник Господу – најкраће објашњење).

Издавање књиге је благословио и Предговор написао епископ шабачки, господин Лаврентије, у којем, између осталог, каже да задивљује чињеница да је аутор војно лице и врло млад човек за овако духовно просвећење.

У најкраћем приказу садржаја, треба рећи да је књига писана српским савременим језиком и стилом приступачним за све узрасте и има седам повезаних прича. По некој књижевној форми то су четири приповетке и три есеја, у којима је препознатљив животни пут човека од палости до светитељства, пут од таме ка светлости, од порока и страсти ка врлини. У свом делу Марко понире дубоко у душу својих јунака и анализира их у детаље, доказујући да је изванредан познавалац човекове психе и јеванђеља, као да је деценијама живео у неком од светогорских манастира.

Писањем се бави од своје деветнаесте године и објављивао је у часопису „Војска”. Ово му је прва књига, а биће изложена на предстојећем Сајму књига, на штанду Српске православне цркве. На помолу је и друга, али о том потом.

Осим писане речи, Марко је посвећен и ручној изради дрвених минијатура манастира, а урођени дар оплеменила је лепота подрињске долине и његов родни град Лозница.

– Одувек сам се издвајао од других. Био сам комуникативан, али сам имао потребу и да се повучем у неки свој свет. Да све посматрам са стране, а пре свега самог себе. Потребу за миром и самоћом задовољавао сам радећи дуборез. Последња макета коју сам сачинио од три и по хиљаде делова је моја визија. Прилично је занимљива и може да послужи као идеја за неки нови манастир – размишља гласно.

Д. С.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.