Дроге као изазови и ризик

По једној студији (Ненадовић, 1995) број наркомана се процењује на 30.000, од тога је 20.000 у Београду. Те бројке се односе само на особе које испољавају све симптоме физичке зависности од неке дроге, док је број оних који повремено користе дрогу 5 до 6 пута већи.
Оно што је проблем савременог човека и што многе одводи у наркоманију је осећање „немам човека“ – недостатак истинских пријатеља, осећање реалне усамљености у времену и простору, а онда и у вечности. Кад неко постане наркоман, то је видљиви знак да он нема само психолошки него и духовни проблем. Ако се појави неки конкретан проблем у човековом животу који он сам не може да разреши, јер нема духовне снаге да се суочи са тим проблемом, а будући да нема помоћи другог човека, онда то постаје повод за бекство у наркоманију, или неку другу духовну девијацију, где се очекује да ће се тамо наћи утеха и смисао који се тамо, нажалост, никада не налазе.
Основни проблем сваког наркомана је недостатак љубави, без обзира да ли је то његов субјективан доживљај или је објективно заиста тако. Могуће да му је у амбијенту у коме је живео указано довољно љубави, али да он није успео да је препозна и прими због тога што је имао дубљи, суштински духовни поремећај у односу на живот. Не можемо рећи да су само родитељи одговорни, ипак, оптерећени собом и својим бригама покушавају да компензују своју љубав материјалним вредностима, а не личним присуством и истинским саосећањем, бригом и учешћем у мукама и невољама свога детета. То доприноси његовом осећању усамљености, које онда ту љубав покушава да надокнади сурогатима љубави. Проблем љубави је оно што је најважније и у тој тајни лежи одговор и разрешење питања наркоманије.
Ми у манастиру покушавамо да им пружимо оно елементарно, да разумемо њихове муке и оно што их је довело до тога да потраже утеху у дроги и бекству од реалности. Онда покушавамо да им помогнемо да пронађу дубљи смисао и разлоге свога постојања, како би имали мотивацију, не само да се боре са својим проблемом и дрогом, него и мотивацију за живот уопште. Указујемо да љубав постоји и да увек постоји неко ко га воли управо онакав какав јесте, а то је Бог. Али на ту љубав треба одговорити љубављу и трудом, а не самоуништењем. Потпуно сам сигуран да се у оном ко осети да постоји Бог који га безусловно воли, а ништа не тражи заузврат, и прихвата га онаквог какав он заиста јесте, јавља мотивација за деловањем, стварањем и за радом.
Епископ јегарски Г. Порфирије
(Водич кроз дроге и ХИВ, Човекољубље, Драгорска бр.4, Београд, www.covekoljublje.org)