Бесједе Светог патријарха Павла

НА ЂУРЂЕВДАН 1995. ГОДИНЕ
У име Оца и Сина и Светога Духа! Помолисмо се браћо и сестре, господу Богу и принесосмо бескрвну жртву Тела и Крви Христове.
ДОСТОЈНИ ПОТОМЦИ
Молећи се Богу, светоме Георгију, свим светима да нас подрже у овим тако тешким временима, да будемо заиста достојни потомци својих предака, који су у слободи и у ропству знали бити и остати народ Божји, борећи се за правду, за истину, за слободу, за Крст часни и слободу златну, знали су да издрже увек као људи, чувајући образ и душу и кад је морало да буде да се да живот и глоба, давали, али образ свој и душу своју никада. У овим несрећама које нас снађоше, и нашом кривицом, али и других народа, и Европе и Америке, једино што нам остаје као стварна, не само утеха, него и стварна помоћ и нама и онима што ратују и што гину свакодневно, то је да заиста будемо народ Божији. Чувајући се од свега што је зло и што је грех, јер ако то будемо чували, биће и Бог са нама и опстаћемо као народ Његов, без обзира на жртве.
ЧУВАТИ СЛОГУ
Чувати слогу, чувати јединство, чувати љубав и према својој браћи повери и крви, чувати чак љубав и према непријатељима, они не виде куда иду не виде да злочином срљају у пропаст и вечну муку, а ми то знамо и жалећи непоновљивог човека који грехом срља у пропаст, молимо се његовом и нашем Господу, да тај отвори очи и да таму из очију макне, да види куда иде да се покаје и да се и он спасе…
НА СПАСОВДАН 1996
Господ је по свом славном васкрсењу четрдесет дана био са светим апостолима говорећи им о Царству Божијем. По тумачењу светих отаца Он је њима говорио о устројству Цркве Божије, Цркве Његове на земљи, и у четрдесети дан узнео се пред њима у Царство Небеско. Пре тога је рекао: “Где сам ја, онде ће бити и слуга мој”. А Господ је на небу у Царству Небеском. То је, дакле, циљ и смисао нашег живота овде на земљи, да се удостојимо и да се оспособимо да и ми уђемо у царство Божије. Тај циљ можемо остварити, браћо и сестре, као и сви Свети у Цркви Христовој од почетка до данас и до краја света, само светом вером и светим животом по тој вери. Кад су они могли да остваре тај циљ, а ми смо од истог тела, од истих снага које нам је Бог дао, па зашто да и ми то не можемо? Можемо само ако хоћемо и ако се потрудимо. Оно што превазилази наше снаге у задацима нашег времена, то ће по речи Божјој увек учинити Свесилни Бог, јер је Његова благодатна помоћ увек присутна, увек ту поред нас ако је ми не одгурнемо, ако је заслужимо…
ОСВЕСТИ СЕ СРБИНЕ!
На Светог Саву ове године био сам позван да у Основној школи „Миладин Поповић“ у Србици пресечем славски колач за њене ђаке. Нисам могао унапред претпоставити како ће изгледати слава ових малих људи.
МАЛА УЧИОНИЦА
Подсећао сам се на своје школске дане и био сам радостан, очекујући да ћу већ испред школе срести цвркут и смех земаљских анђелчића. Али, када стигох, пред школом не беше никога. Помислих да сам дошао пре времена, или можда сувише касно. Зато уђох унутра, али и тамо пусто! Изненађен и тужан дуго иђах ходницима ове глуве зградурине (која, уверен сам, у две смене може да прихвати преко 2500 ђака), док, најзад, пролазећи поред једних врата зачух тиху песму. Отворим и ступим унутра. Беше то мала учионица која би се уздуж могла прескочити добрим једноскоком из залета. У ту једну собицу стала су сва српска деца из Србице и њихови наставници, неколико општинара, милиционара и ђачких родитеља, па опет беше још слободног места!
А требало би видети шиптарске основце у Србици. Гледао сам их пре пет година када овуда иђах пешице. Задесих се на путу баш када су их пустили из школе. Својим мноштвом зауставили су саобраћај на улици, паралисали живот у граду. Надирали су као бујица. Као што тада велика вода плави ниске пределе, тако шиптарска стихија својим подмлатким осваја просторе Косова и Метохије.
ШТА ЈЕ СА СРПСКИМ ПОДМЛАТКОМ?
Испричао ми је један пријатељ монах да је лично видео како на некој градској депонији у Србици крмача држи у зубима абортирано дете, зграбила га по средини, вире му само ручице и ногице, млати њиме десно и лево!
Молим да ми се опрости што подсећам на овај грозан призор. Учинио сам то зато што сматрам да он најадекватније означава дубину нашег пада и свесрпске трагедије.
Према статистици која је пре пет година достављена Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве, у Београду се сваке године само код лекара обави преко 50 000 абортуса. Ако овом броју додамо утробна чедоморства која се врше по другим градовима и селима Србије, као и она обављена без лекара, добићемо прави Јасеновац. Замислите, само за једну годину – Јасеновац!
Заплачимо, браћо, сви због ове тешке трагедије која нас је задесила!
Чедоубице су вишеструки преступници. Они греше против Бога јер крше његову заповест која гласи: “Не убиј!” Утробно чедоморство је, као и свако друго убиство, смртни грех, грех који одводи починиоца у вечну смрт. Он је крив и пред целокупним српским родом јер му убијају потенцијалне будуће ратнике, раднике, лекаре, научнике, инжињере… Свему што је зачето треба дозволити да се роди, укључујући и оне зачете ван брачне заједнице. Свакога треба дочекати са љубављу, подићи и укључити у живот заједнице.
Освести се Србине! Ако овако продужимо остаће нам пуста Србија као што је пуста Основна школа “Миладин Поповић” и многе друге.
Епископ Атанасије (Ракита)
(“Највећа српска трагедија”, Свети кнез лазар, Бр. 2)