Стеван Синђелић

Пресудна битка Првог српског устанка

Datum: 06.06.2011 13:00
Autor: Сандра Милетић

БЕОГРAД – Битка на брду Чегру код Ниша, у којој је 31. маја 1809. у вријеме Првог српског устанка погинуло око 3.000 српских војника, које је предводио чувени ресавски војвода Стеван Синђелић, и 6.000 Турака одиграла се 31. маја прије 202 године.

Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви војници одбили. Напосљетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац и тада је тек настао прави окршај. Борба пушкама претворила се у борбу кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам. Према историјским изворима, војвода Синђелић, суочен са губитком борбе против бројчано надмоћнијих Турака, пуцао је из кубуре у магацин барута, а у експлозији су погинули сви српски војници и око 6.000 Турака.

Градња Ћелекуле

Та битка означила је и почетак слома устанка у тадашњем Београдском пашалуку. Због пораза на Чегру, Карађорђе је морао да одустане од похода у Стару Србију, а румелијски везир је освојио цијелу источну Србију до Велике Мораве, гдје је Карађорђе с напором успио да организује одбрану.

Заповједник Ниша Хуршид-паша наредио је, послије битке на Чегру, да се од српских глава сагради јединствен споменик и свједочанство страдања једног народа – Ћеле-кула.

Кула је сазидана од српских лобања крајем љета 1809. године. У споменик су тада биле узидане 952 лобање, у 56 редова по 17, док је сада остало 58 лобања, међу којима и Синђелићева.

Капела је сазидана 1892. године, а обновљена је уочи обиљежавања 180. годишњице чегарског боја. Споменик је 1979, одлуком Скупштине Србије, проглашен културним добром од изузетног значаја.

Стеван Синђелић

Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић, умро је врло млад, па се Стеванова мајка Синђелија преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Прије устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посјекле.

Још прије него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве, састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак против османске власти. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавијестио Синђелића који је одмах побунио цијелу Ресаву. Османлије, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Синђелић је то на вријеме сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје, и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успјех.

Послије тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу, а затим је ратовао по моравској долини и освојио Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Хуршид-пашу са многобројном војском.

Послије 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809. година. Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали шест шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Османлије сазнали да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац, повукли с војском и да су Срби ослабили, кренули су са јаком војском на српске положаје на Чегру.

Споменик на Чегру

Први споменик на Чегру откривен је у присуству српског краља Милана Обреновића (1854-1901) у љето 1878. године, по ослобођењу Ниша, а данашња кула откривена је 1927, поводом 50. годишњице ослобођења града од Турака, чему је присуствовао тадашњи југословенски краљ Aлександар Карађорђевић (1888-1934).

Овај унос је објављен под Бисерница. Забележите сталну везу.