1993 Година
OПИЈАЈТЕ СЕ МОЛИТВОМ !
Ја као грешник, овим сам покушао написати, хтио сам, односно хоћу да скренем мојој дјечици пажњу на многе ствари које ће их пратити у животу.Користио сам народне пословице, наводе светог Теофана Затворника и нешто из мог живота као и оно што сам прочитао у књигама.
Када кажем да сам много грешан, мислим да је мој гријех и у томе што још у најранијем дјетињству нисам правилно васпитавао своју дјецу, осјећам се кривим и молим се Богу и мојој дјеци да ми опросте.
Ја и мама Вас пуно волимо и молимо Господа да Вам да здравље и прочисти Ваше мисли, да буду узвишене и достојне Онога Који нас је створио…
«Јер свако је тијело као трава,, и свака слава човјечија као цвијет травни; осуши се трава и цвијет њезин отпадне; али ријеч Господња остаје до вјека».
29.7.1993.
Помаже Бог !
Драга моја дјецо,
Желим да Вас ово писмо нађе у добру здрављу и расположењу, желим да Вам Господ наш да да схватите и разумијете један другога, општу ситуацију у којој смо се нашли и Ви и ми и читав наш род Српски. Хвала драгом Господу Богу што је бар С. долазио и да Вам он вјерно исприча како ми живимо и чему се надамо. Тешко је схватити нешто што човјек само из приче чује, али морамо вјеровати један другоме без обзира на пусту жељу да морамо својим очима видјети и својим чулима осјетити.
Ја се сада, док ово пишем, налазим на караули, тамо негдје према Шкадиму и Цинцару, одмарам се у Титовој ловачкој кућици коју смо довукли из Копривнице. Ту сам са нашим сељанима тренутно распоређен а гдје ћу даље, не знам….
Наше комшије су живи и са свима се до сада лијепо слажемо.
Ништа нема љепше од љубави према Богу, одатле онда надођу и друге врлине које красе фино васпитано чељаде, који постаје свима мио и драг, а уз то радан и систематичнан, и који лако не губи присуство духа (овдје сам се служио фрагментима од Јована Златоустог)…
Рат је, људи су постали звијери, убијају се, чине злодјела и све то утиче на људску психу, ако нема вјере, наде, љубави, човјек би се потпуно изгубио у овом хаосу. Баш ових дана Хрвати масовно бјеже од својих «савезника» муслимана, наши их лијепо прихватају и прослеђују у Шујицу.
Рат је опака ђавоља измишљотина, пун напетости, страха, мржње, кукавичлука и јунаштва, избјеглица и сваког другог јада
Драга моја дјечице, могу Вам рећи да ми много недостајете. Недостаје ми наша шетња, наше спортске игре, слобода и живот који смо некада имали (живјели). Знам да ће С. одмах рећи: То је Божија Промисао, обрће се све у животу, оно што је било добро бива горе и обратно, а да човјек не треба да заборави да је човјек и да је створен по Лику Божијем, да никада не клоне духом и молитвама, да се диже упорно кад падне, да уз Божију помоћ савлада слабости, наше жеље, наше страсти, лоше навике…
Све човјек може уз Божију помоћ! То напомињем зато што хоћу као Ваш отац, старији пријатељ и искуснији у неким стварима из живота, да Вас тргнем, да Вас пробудим и уздрмам, да схватите да без рада и реда и одговорности нема успјеха ни на једном пољу. «Ко хоће да буде богат, не треба да научи не само како се зарађује већ и како се штеди». Ово је овоземаљска Француска пословица.
За све глупости које учинимо и пропусте које направимо, враћају нас уназад и онда је тешко ухватити ритам, треба много више рада, самоодрицања да постигнемо жељени циљ! Ја као и Ви имам много мана, много пропуста, много гријехова, али настојим да сведем своје мане на што мању мјеру, а за све гријехове молим Господа Исуса Христа да ми опрости и да ми помогне да истрајем, да их више не чиним.ни помишљу, ни дјелом. Човјек је слаб, безвољан а ђаво га куша на све могуће начине да га наведе на гријех.
Зато, моја дјецо, на првом мјесту нека Вам је Бог.
Шта год почели радити увјек се нашем Богу помолите. Кад хоћеш да учиш, спаваш, устајеш, једеш, умиваш се, када пођеш у град, на пут, када те неко напусти, кад кога наљутиш, дакле, у свакој прилици тражи од Бога помоћ молитвом од срца.
Ја Вас молим да молите, да радите, да испуњавате своје обавезе, не чините ништа недостојно, јер тиме вријеђате Господа, поново Га распињете у свом срцу.
Ви знате шта је недостојно. На кољенима Вас молим да не пијете, да не пушите, није то за нас, јер смо пуно емотивни људи, а пијанство је дрога као и све остале дроге.
А Ви,опијајте се молитвом!!
Ево неколико изрека о пијанству:
«Пијани и будала подједнако се поштују.
Пијаним и бјесним псима треба се подједнако склањати са пута.
Весеље пијаног изазива бригу у тријезноме.
Од пијанства два корака до криминала.
Нема свадбе без гостију, погреба без суза, пијанства без свађе.
За слијепца не постоји дан, за пијанога не постоји вријеме.»
Желим да се Господу Богу помолите и за мене и за вашу маму и да нам опростите ако смо негдје гријешили у Вашем одгоју. Ако Бог да па имаднете своју дјецу, Ви немојте поновити наше грешке, али се бојим да ћете и Ви негдје погрјешити, нехотимице или хотимице или из бијеса или немоћи и незнања, јер људска памет је ограничена и подложна је многим падовима, нарочито ако је човјек гријешан. Најтеже је човјека васпитати. Ја желим да Вам се исповједим; И ја имадох оца и мајку и долазио сам са њима у сукоб, често сам се свађао и мислио сам да сам врло паметан и да све знам, било ми је важније друштво и «пријатељи» од оца и мајке, често сам гријешио и нисам био културан и толерантан, мислио сам да су они криви што ја немам неке особине које сам желио. Међутим, сазнао сам да су они колико су год знали и умјели мене учили и васпитавали, жртвовали се за мене, стрепили за мој живот, нису могли спавати од мојих хирова и глупости. Вољели су они мене на свој сељачки начин. Нико ме више, осим Бога, није волио од оца и мајке, па се и сада Богу молим да ми опрости моје глупости и све оно чиме сам увриједио своје овоземаљске родитеље. Био сам пијаница, пропалица, нисам довољно цијенио оне који су стрепили нада мном. Ја њих не окривљујем да су они својим васпитањем мене упропастили, моју личност, упечатили трауме у мојој души, није то, него ја сам крив. Што сам био самовољан, охол, заљубљен у себе, у своје тијело, што сам имао «успјеха» код жена, и што сам био «јак», брз, (а ти С. си једном рекао, и ја често понављам «Видиш ли онај праг, без Божије помоћи га прећи не можеш»). Ми, дакле, имамо неку трауму из дјетињства, бол који носимо у себи, јад који нас притиска, чежње које нас море, жене и маштања која нас спутавају. Све је то једна скуп који можемо разбијати у прах, претворити својом вољом и разумом, преобући се у нове, племенитије и Богу прихватљивије стање наше психе; а све то уз Божију помоћ, молитву, пост, рад!
Ево неких изрека:
«Радити значи молити.
Ако си се сам примио посла, буди чекић, ако су те присилили буди наковањ.
Благо оном ко живи од својих руку.
Боље је бесплатно радити него никако не радити.
Да би се добила чашица риже, треба пролити чашу зноја.
Радом се све постиже.
Ко не жели радити довољно му је да се заљуби.
Касно је копати бунар када се жеђ осјети.
Нико није тако запослен као они који немају посла.
Рад лијенчине скупо се плаћа.
Добром раднику никада не мањка посла.
Још нико није видио блага добивеног без труда, још нико није убрао ружу без трња.
Више зла доживимо ништа не радећи него радећи много.»
Ја не желим да држим предавања, него желим да схватите Ви мене као што ја схватам Вас, да волите мене као што ја волим Вас.
«Од чаше вотке до гроба пут је кратак.
Лакше је задавати ране него лијечити их.
Закашњење је отац нелагодности.
Мало касно, много је прекасно.»
Ово што пишем и наводим оно што су народи рекли важи за Вас тројицу и за мене, такође, ово упућујем и Вама и себи.
«Ко трoши без рачуна живи без части.»
Драги мој С,… пожури, исправи се и спомени Бога Истинитога, и ради, не шетај, не путуј, него ради, а за остало ће доћи вријеме. Учи да знаш, да схватиш, немој љенствовати. Када немаш шта радити, а ти учи страни језик, снађи се, ори дубоко и нећеш бити без смисла, нећеш лутати, него ћеш бити радостан у Господу.
«Ко се на вријеме не пробуди остаје страга.
Онај ко лови ноја не смије оставити траг због пустињске кокошке.
Ко јефтино продаје, јефтино продаје.
Ако имаш циљ наћићеш пут.
Орао који жели достићи Сунце не смије опустити крила.
Некад су Цркве биле мрачне а Срца свијетла, а сад су Цркве свијетле а срца мрачна.
Част и кесу не дај у руке младе жене.
Стаклу и човјековој части довољан је један ударац.
Бој се Бога али и онога који се Бога не боји.
Стару прљавштину тешко је спрати.
Човјекова вриједност мјери се у његова два најмања дјела: у срцу и језику.
Тешко је чувати оно што се сваком свиђа.»
Ја се уздам да ћеш правилно схватити критику (ако је била) и да ћеш се за мене грешнога понекад Богу помолити. Дјеца су човјекова крила.
Најмлађи мој сине, драго моје дијете!!!
Ја морам теби нешто признати, да сте Ви сва тројица, Богу хвала, бољи од мене и далеко сте мање гријешнији од мене. Ја Вама не судим, не дај Боже! Нећу да судим никоме, ако могнем. Паде ми на памет прича о неком врло побожном и богобојажљивом човјеку који је позван од браће калуђера да пресуди једном грешнику. Дође старац и носаше двије вреће пијеска, једна велика на леђима и једна мала под вратом. Сви се зачудише и упиташе га шта би то значило, а он им рече да је велика врећа на леђима његови гријеси а мала под вратом гријеси брата коме треба да суди. Сви су се застидјели и одустали од суда, вративши се молитви и раду.
«Што дебља свиња то ближе смрти.
Рука која даје изнад је руке која прима.
Дај онако како си желио примати, примај онако како си желио давати.
Воли своје дјете у младости да те не мрзи у старости.
Боље је сина расплакати, него послије због њега плакати.
Дјецу треба тако облачити да у старости не морамо ићи голи.
Учи своје дјете да у својој кући кашу једе.
Ако ти дјете лоше плеше, реци му: «Ти лоше плешеш», а не говори му: «Плеши мили како се теби свиђа».
Одгојити дјете исто је што и гристи камен.
Дјеци се шибом утјерује памет.
Ако желимо да младо стабло доноси плодове, морамо га стално поткресивати.
О првом дјетету се бринемо као о десет осталих.
Добро зрно остаје, а пљеву вјетар однесе.»
Ја волим пословице иако човјек треба да живи природно и скромно, али људи који много читају некада из једне пословице извуку бољу поуку него из добре књиге, или из властитог искуства. Народна искуства су врло мудра и ктатко речена.
«Буди мудар на ријечима а још мудрији на дјелима.
Мудар човјек штеди и вријеме и ријечи.
Мудар зна много а будала мисли да све зна.
Паметан човјек сања док спава, а будала и кад је будан.»
Ја и Д. смо већ обадвоје стари људи, Бог зна каква је нашабудућност на земљи и на небу. Ми се уздамо у Његову Милост. Ја Вам отворено кажем да сте Ви наша узданица и нада, да ћете се бринути о нама када онемоћамо, а ако будете и Ви у невољи, како ћете помоћи и властитој дјеци ако будете једва састављали крај с крајем. Ако желите да Ваша дјеца имају безбрижно дјетињствои здравље, морате сада запети и орати дубоко. Морате рано да научите мислити и усмјеравати себе само на добробит, уз помоћ Божију. Ја желим да останемо добри пријатељи и другари. Ви сте пунољетни годинама, а разумом је тешко бити пунољетан. Како год дајем, ја радо и прихватам савјет. Само је немогуће да родитељ не брине о својој дјеци.
«Ко нема меда у кошницама мора га имати у устима.
Љубазне ријечи и љубазан поглед и дивље звјери прибаве руци.
Нигдје се не треба истицати.
Ако можемо држимо се златне средине.
Ко те не види док сједиш неће те видјети ни када устанеш.
Не испитуј дубину плићака објема ногама.
Ако је одјело прљаво, то се не мора спаљивати.
Ако желиш да се ријешиш зубобоље покажи корјен сунцу.
Не обарај стабла која ти даје хлада.
Твоје огледало рећи ће ти о теби што ти ни један пријатељ неће рећи.
Нека ти уши чују што ти уста говоре.
Треба радити па име надити.
Погледај још једном, то те ништа не стоји.
Не можемо спречити птице да нам лете изнад главе, али их можемо спречити да нам у коси саграде гнијездо.
Потреси дрво прије него што се попнеш на њега.
Дан не можеш задржати, али га не мораш изгубити.
Не засипај стари бунар, ако још ниси нови ископао.
Међу људима размисли о својим рјечима, када си сам размисли о својим мислима.
Више се треба бојати тајне искре него јавне ватре.
Ко себе сматра пчелом мора и мед давати.
Под ниским кровом не треба високо скакати.
У туђе манастире не ваља ићи са својим прописима.
Не треба одмах одбацивати јабуку у којој нађемо црва.
Тражи најбоље, очекуј најгоре, а прими шта добијеш.
Ако желиш бити јак побједи самога себе.
Не буду попут огледала, не повјеравај се никоме и не исповједај се никоме до духовнику и Богу.
У човјечијем животу потребно је троје: стрпљивост, сладак језик и чување тајне.
Умјесто да отвориш уста отварај очи.
Међу људима укроти језик, за столом укроти руку.
Не отварај браву на вратима која опет нећеш затворити.
Када идеш на пут савјетуј се старцима.
Сваки цвијет има свој мирис.
Не грди Бога што је створио тигра, радије му захвали што му није дао крила.
Посијали можда, а није изникло ништа.
У три ствари познаје се човјекова мудрост -у управљању кућом, у обуздавању срџбе, и писању писма.
Нека се тијело и умори само нека се срце радује.
И звона Ивана Великог не звоне сама.
Кад један камен испадне из зида брзо испадају и остали.
Глупа је она мачка која пропусти миша да би уловила муху.
Свиња не види небо.
На малом се бунару утоли жеђ као на великом.
Птица која је ногом запала у пијесак, запала је сва.
Паук често плете мрежу у коју се сам ухвати.
Пилиће не ствара само ношење него и сједење на јајима.
Сву ноћ плакао за мртвим а ујутро питао ко је умро?!
Ако ти се жури, сједи и учи.
Ти брзо идеш, душо моја, бојим се да не заостанеш.
Није живио онај који не живи и послије смрти.
Живи да учиш, учи да живиш.
Довољно зна онај који зна живјети, ћутати и Богу се молити.
Свјетло је само оно свјетло што га слијепац не види.»
Ево сада у 7 сати и 14 минута послије подне, опет сам у Титовој ловачкој кућици сам и покушавам да Вам још пишем, да Вас заинтересујем, да Вас не љутим, хтио бих да осјетите моју љубав, да осјетите да сам са Вама. Хтио бих да Вас охрабрим, да у себи нађете снаге и воље и да почнете студиозно да радите.
«Родитељи су ти дали живот вољу образуј сам.»
Бог нам је дао живот и слободу, вољу, уградио је у нашу свијест да тачно знамо шта не ваља чинити, шта је лоше а шта је добро. И да се уздате у Господа, да то Вас сва тројица знате, на нама је да одаберемо свјетло или таму, срећу или несрећу.
«Хтјети значи моћи.
Човјек без воље као нож без оштрице.
Ономе који хоће ништа није тешко.»
Често наводим пословице, немојте ми замјерити, оне далеко више говоре од мојих написа. Господ Бог би могао својом силом промјенити свијет, међутим Он жели да Му се човјек обраћа молитвом и да живи по Божијим законима, да сам одбаци оно што је зло, да сам сазрије и сам буде сличан Господу. Господ неће да врши никакво насиље над човјеком, јер кад би тако било онда би човјек постао робот, а не слика и прилика Божија. Зато је мало праведника и пристојних људи, мало је достојних. Човјек је склон гријеху и падању јер лако га ђаво наводи на зло.
«Лако је врага позвати у кућу али је тешко истјерати га из куће.»
Молите се Богу и изградите своју вољу. Здрави сте, па можете дуго и разумно радити и онда неће изостати успјех. Што се тиче дјевојака ја лично нисам против да младић има дјевојку, али знате Божје заповјести, знате шта нас је учио наш Спаситељ Исус Христос. Биће времена за жене, за избор за женидбу, ако Бог да, а како ће бити једино Бог зна. Ви сте заборавили да сам Вас учио: Прво здравље, па поштовање околине, па рад и онда остале племените занимације. А сад кажем прво Бог, па онда поштовање околине и самог себе, па онда рад и све остало. У животу треба ако се може, а може се ако се хоће, ускладити физички и умни напор. Тијело да има кондицију а мозак такође. Боље је и мудрије ко зна употребљавати мозак, а не силу односно снагу. Лоше је кад снага живи без ума, али не ваља ни кад ум без снаге. Ви знате гдје се јаки људи доказују (мислим физички), на рингу гдје и паре зарађују. У животу треба бити опрезан, сваки корак који је неопрезан и површан води на странпутицу.
«Сигурни је умро од старости, а опрезни му дошао на сахрану.
Глупа је та риба која се два пута улови на исту удицу.
Непажљив човјек два пута ради.»
Вјероватно ће Вам бити досадно и смијешно када будете читали ово писмо али ја сам морао на неки начин да Вам се обратим и кажем оно што мислим да казати треба, можда не бих ништа говорио да нисам понункан на то. Понункан сам да као родитељ својој дјечици укажем на прави пут и да Вас савјетујем и охрабрим да истрајете и приведете успјешно крају науке које сте започели. Маните се прича и објашњавања, ето сада почните озбиљно и одговорно, јер морате схватити да смо Д. и ја на крају материјалних снага, али док могу ја Вас нећу оставити на цједилу, али исто Вас тако молим да и Ви мене и вашу мајку не оставите на цједилу. Ви би уствари највише себе обманули, јер ја и Д. ћемо умријети, а Ви ћете остати послије нас, живјет ћете онако како сте се трудили док сте млади били. Знам да ће С. рећи: «Све је људима џабе ако Бог не да», ја се с тим слажем и то је истина, али и Бог воли оне који се труде и раде уз Његов благослов. Можда ће С. рећи: «Не треба се бринути за сутра јер је свако дану доста зла његова», треба се молити и радити и своје обавезе према људима извршавати.
Данас је субота 31.7.1993.
Ишао сам у извиђање са С. М, ћаћом оца Арсенија. Он је стари хрбинар, све зна по Јеловачи. Дан диван, шума дубока, већином јелова, мирише и разгаљује плућа.
Божија љепота, имам осјећај да све те шуме величанствене, стремећи у висину, славе Господа.
Видио сам једну вјеверицу и доста трагова дивљих свиња и срндаћа, а Симо је осјетио медвједа у близини Брали смо руњавце, малине и јагоде. Кад смо дошли умио сам се хладном водом. Ручао сам рижу и млијеко, то једем сада јер ваших година нисам знао здравље чувати. Размишљам о Вама, шта ли радите, учите ли, или остављате «за сутра»? Мислите ли о својој будућности? Размишљам о Д. и С, шта они раде? Како ће Д. прихватити чињеницу да су нас одстранили са посла, од наше једине материјалне егзистенције? О чему је размишљала та власт? О освети? О казни? Од чега да живи човјек који нема ни краве, ни овце, ни алата за рад, који је читав живот живио од књиге и оловке, од поуке, од учитељског позива. Ето, то је наша трагедија што увјек имамо неспособне и осветољубиве министре, да би угодили, ко бива, народу и сачували своје фотеље и хладовину тјерају човјека на просјачки штап. То је дакле, за мене увреда, јер од самог почетка сам укључен у борбу српског народа, за своју самобитност, радио сам све што сам могао и што ми се рекло, само, не дај Боже, нисам убијао, палио. Свашта човјек може дочекати у свом животу иако је кратак на земљи. Ето због чега ја Вас пожурујем и да постанете своји људи, стабилни и храбри, са вјером у Бога. Тешко је промјенити своје навике које су се укорјениле. Тешко се одрећи неких узгредних пратилаца које смо залијепили мало по мало за себе, то говорим из искуства. Мени је било тешко оставити кафу, ракију, дуван, псовке, безбожништво, охолост, сујету, гордост, власт, брбљивост… ево се ја Вама исповједам. Кафу сам оставио 1975 године, више је никада нисам попио, нити је пијем. Дуван сам оставио 1976 године и више га никад нисам запалио ни удахнуо, било је далеко теже него са кафом али сам успио.
Кад су ми неки пријатељи о Богу говорили прије 8-10 година, ја се нисам дао осолити ни оседлати. А сад сам увјерен да је Исус Христос наш Спаситељ постојао, постоји и постојаће, да је свугдје гдје Га зову. Дакле учим се иако још ништа не знам, нисам достојан да о Богу говорим. Још сам охол, мислим да сам понекад неко и нешто, лако се вређам, љутим, хтио бих пажњу коју не заслужујем. Ја сам уз то још сујетан. Понекад сам и горд. Понекад желим власт, да ја владам и да рушим…. маштарије. Понекад сувише брбљам, све мане имам, то је све један скуп негативних особина које ако човјек на вријеме не лијечи и не сузбија, ухвате маха и зграбе човјека. Лијек је молитва, пост, читање књига о светитељима, «Православља», пословице, размишљати понекад о себи, стати пред огледало и повести дијалог са собом, врло критички, угледајући се на успјешне људе, ићи у цркву, исповједати се, причешћивати се, и пуно радити и молити Бога да нам помогне.
Драги мој С, сад ћу ти испричати још један доживљај који се односи на тебе. Дође вријеме одосте Вас тројица у бијели свијет а ја и Д. остадосмо сами: Ј. доби дом, лијепо се у почетку снађе, полагаше испите од шале, С. се исто тако снађе, уклопи се добро, хвала драгом Богу, кренуо је у освајање најљепше науке на свијету. А ти се тискаше код ујака Владе, па онда из собе у собу у Студентском граду. Ја опет телефонирај познаницима да ти некако, преко везе, осигурају кревет у Студењаку. И то успјешно, хвала Богу. А у међувремену ја сам се највише плашио за тебе, јер то што си почео да изучаваш нова је област, обилно, тешко, а ти о томе ниси ништа понио од куће, никаквих предзнања. Ј, стабилан момак уписао школу која ипак има везе са његовом средњом школом, па велим, он ако буде имало радио, а какво има памћење, за њега нема зиме. С. је ипак искрен, завршио је једну школу заједно са вама у Б, плус први машинске. А то је школа средња (мислим на Богословију) гдје већина дјеце можда не знају ништа о Богу. То је онако грубо а Ви ћете мене разумјети шта хоћу да кажем. Дакле, морам признати да си ме ти највише забрињавао, јер сам знао шта си све проживио. Ја онда С, обратих се Господу са молитвом. Молио сам се када сам возио, пред спавање, кад се год пробудим. Навешћу ти отприлике ријечи којима сам молио Бога: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мога С, отвори му очи да схвати науку коју изучава, да заволи Тебе и рад, да ми буде весео и расположен. Не знам колико сам се молио, али знам кад си дошао, оно мени у библиотеку, природан, насмијан, и пун љубави уз то приличан успјех на испитима, видио сам да су моје молитве услишене. А ја мало по мало престадох се молити за тебе, и сад се молим за Вас тројицу (понекад за себе и за друге Србе). С. ово је истина. Никада нећу заборавити наш сусрет у библиотеци, твоје насмијано лице, природну фризуру, искрен поглед пун љубави и снажан пријатељски загрљај. Да знаш само колико се радујем твоме успјеху, да само знаш колико те волим и цјеним.
Прво, ја у почетку овога писма упућеног Вама, обратих се по старини, а сада ћу С. да споменем једну или двије цртице које су ме увјериле да имам сина разумна и пуна љубави. Дођосмо у Б. Д, С, и ја. Уђосмо у богословију, велика спаваоница са лежајевима и ормарима. Дјеца се распремају, заузимају кревете, ормаре. Ја као старији искуснији домац дадох се на посао, један ормар отворих, сложих С. ствари, пун кофер робе. На вратима му написах најважније телефоне. Неке тетке ми нађоше неке ексере и камен, наудара ексере и све средих. Подјелисмо му савјете Д. и ја и дође вријеме да се растанемо. Кренусмо, готово плачући изађосмо на улицу, а С. ти бијаше на прозору, ћутиш и гледаш. Ми обоје задрхтасмо али одосмо. Слика која се памти.
Зарати се, ти дође донесе ми и радост и тугу, јер сам се бојао да ће те дићи у војску, чак сам и псовао. А ти си ме гледао очима пуним бола и љубави, схватио си ме. Даде Бог и то се добро заврши. Заборавих споменути дар који си ми донио, патике од 100$, хвала ти сине!
Драги Ј, ти и ја смо се често препирали, али морам признати да си добар и скроман момак, знао си често да ме обрадујеш. Био си бриљантан оне јесени кад се састадосмо у Панчеву и Бањи код тетке Мире. Гледаосам Вас, нисам могао да не будем задовољан својом дјецом. А цртицу једну нећу никада заборавити, када си пао са бицикла и када си се јуначки стварно држао, а мени си говорио «Тата не дај да заспем!», а ја сав претрнух, ране на глави, убоји по тијелу, крв, а ти блијед. Бог даде и то се добро заврши, ти израсте у снажна момка, али сад хоћу опет да ти помогнем, да «не заспеш». Ја хоћу да ово писмо схватиш без коментара, без задњих мисли или љутње…
Сјетих се још једне цртице из наших заједничких доживљаја по Плазеници, Рици, итд. Ти тренираш браћу карате, ви сви радите а ја сједим и гледам. Ти са вољом и снагом заузимаш позе, а С. се не да, а ти се љутиш, ја те овластио да будеш учитељ, а С. не смије да протуслови теби, мора да понавља и слуша. Кренемо у шуму, ти обично касниш, али идеш са нама, куда ћемо? «Уз Дебељачу». «Немој тата, молим те, ајмо уз Синачишће», вичеш ти, а ја велим «Добро идемо уз Драгу». «Е, људи моји ово ниђе нема, два пута дневно у шуму, а чудо би било и два пута недељно», вичеш ти. Идемо, вјежбамо, ни скакати, ни камена нисте знали бацити, сјетите се како смо ишли, како смо се радовали напретку. Кад дођемо кући чека нас домаћа храна и насмијана Д, гледа како метемо храну. Хоћемо ли још једном да одемо нас четири заједно и само Бог са нама, могуће и надам се да ће нам то дозволити. Јуче сте били мали, вријеме прође као сан, Ви одрастосте и ја остарих већ, на мору смо били, гдје сте добили шамаре «заслужено». Смијат ћемо се још томе…
У нас струје нема, ми понекад слушамо вијести, чујемо да ће се лидери договорити и неће ли се овај рат завршити.
Боже дај да га у Србији не буде.
Будимо стрпљиви и надајмо се да ћемо се видјети а дотле зна се, удри по науци. Читајте Свето Писмо кад год можете, волите се и поштујте, а ја ћу помоћи кад треба, само немојте лагати, јер истину ћу сазнати кад-тад, сада се што мање дружите са женама и људима који воле авантуру, и ракију, и вино, и остала алкохолна пића, дружите се са књигом, стукните се и видите да морате изнаћи нове снаге, не вриједи узорати по неплодној њиви, мора човјек да оплемени њиву својим радом, да би плода донијела.
Данас је недјеља 01. 08. 1994. Године.
Сутра је Свети Илија, а Ваш тата са пушком у једној руци а књигом и оловком у другој руци, код оваца у Јеловачи. Наиме, данас је моја реда да чувам овце. Код мене лежи један цуко, а имамо и једну кујицу која се окотила прије пар дана.завукла се под неке даске па не знам колико их је окотила. Већ се неки договарају да ће јој бацити штенад. Паде ми на памет Јесењинова пјесма «О керуши».
Јуче је било дивно вријеме, обишао сам 9-10 км. са С.М. Арсенијевим ћаћом, брали смо руњавце и јагоде, дивљачи није налетјело: Симо би пуцао а вјероватно и ја. Данас је тмурно вријеме, магла и дува вјетар, бура, а ја ово пишем и трудим се да будем пријатан, колико могу, молим се Богу да ме схватите, да у Вама заигра срце љубави, да Вас не поврједим овим писмом. Ево узгред ћу читати књигу коју ми је С. послао «Мисли за сваки дан у години», од светог Теофана Затворника. Ево шта он каже:
«Ма каква страст да те узнемирава почни да читаш ријеч Божију и страст ће да бива све слабија и на крају ће сасвим ишчезнути…. Онај ко се богати знаком ријечи Божије, тај има над собом стуб од облака који је водио Израиљ у пуистињи.»
Ово безбожницима никада неће отворити срца, и они никада неће схватити за живота на земљи, јер су огрезли у гријеховима. Ево шта још каже овај Светитељ:
«Срећемо око себе стално поуке и све се држимо свога, једном ријечју слијепи смо и ништа не видимо. Да, истина је кад кажемо да смо слијепи и заслијепљени јер ни себи нити ичему што влада не видимо крај. И шта још? Чим нам је, како нам се чини, добро, ми смо увјерени да стојимо тврдо, као на стијени, међутим, наш положај прије подсјећа као да стојимо на мочварном терену, и само што нисмо пропали. Не ми то не осјећамо, и тако се предајемо безбрижном наслађивању, оном што пролази, као да ће оно свагда постојати. Помолимо се да нам Господ отвори умне очи да увидимо све онако како јесте, а не онако како се нама чини».
Ево шта још каже овај Светитељ:
«Труди се и труди и сваку лијеност одстрани, па ће се и Господ сажалити над тобом и даће ти дух молитве који ће у теби почети да дјелује онако како почиње дисање у тијелу. Само почни! Ево, сад је најпоследније вријеме /субота -молитва Исуса Христа у пустињи/. Ко жали прут, мрзи сина свога, и ко га љуби кара га за времена (Приче;3,24); Самосажаљавање, то је коријен свих наших саплитања у гријех.»
Читајући ову дивну књигу нашао сам и слиједеће:
«Сада нека сваки сједа и погледа резултат -шта је било на почетку а како је сада? Била је трговина какав је добитак? Има ли бар мало зараде? Ми смо ступили на тркалиште и шта: дали смо трчали и дали смо трчећи постигли очекивано? Битка је објављена, и шта: да ли смо се наоружали, дали смо се тукли и тукући се, дали смо побједили или пали? Опрезни и бодри постници који су се трудили скрушеним и смиреним срцем, не могу да се не радују, осврћући се унатраг. А ми лијењиви и тијелоугодници који смо се само око сласти и самоутјешења бавили, можемо се стидјети. Међутим ни тога нема. Јер, нека бију, а они бол не осјећају, пошто им је чело гвоздено, а врат од жељеза».
Ово ми се посебно свидјело, јер Светитељ нам указује да, ако хоћемо Царство небеско морамо често себи, искрено полагати рачуне, покајати се за учињене гријехе и више их не чинити. Бог ће нам опростити, дакле, никад није касно док смо на земљи.
Данас је Свети Илија, опрао сам главу, а Јовиџа ми је поливао. Ручак дивно мирише а од нас Срба за столом кад смо ручали нико се није сјетио да се Богу помолимо. Данас смо слушали да амерички предсједник страви Србе да ће их бомбардовати. Људи су уплашени, знају шта је било у Ираку. Мајчица Русија ћути а книнџе срушише Малсенички мост. Шта ће даље бити? Хоће ли велике силе натјерати један мали, поносни народ да падне на кољена, хоће ли негативне снаге у Србији разбити јединство Срба, то ће одмах нас у Републици Српској и Српској Крајини разбити.
«Рат је као јаје, шта ће се из јајета излијећи, пијетао или кокош неизвјесно је као што је неизвјесно да ли ће рат завршити побједом или поразом.»
Ево, сада баш траже краве да их помузу (напоменуо сам да имамо двије краве), сјетих се да би сад Ј. добро прошао, он зна мусти а нас тројица би имали проблема, ето чини се да је ништа али у животу човјеку свашта треба.
«Рат једног обогати а стотину осиромаши.
У рату се тражи памет старца, снага младића и храброст будале.
Мир лопова вјеша, а рат их части.
У миру млади покопавају старе, у рату стари покопавају младе.
Звона сасвим другачије звоне када нам пријатељ умре.»
Мораћу да научим мусти краву ако останем на караули. Ја Вам свашта написах, можда ће Вам бити интересантно. Упамтите, ово моје писмо је мој крик, вапај, молба упућена Вама, да Вас пробудим да схватите да смо у рату, да схватите већ једном своје обавезе, да схватите да се можда више нећемо видјети, да схватите моје упозорење да је већ можда дошло вријеме да се кроз живот пробијате сами без ичије, сем Божије помоћи, да схватите да Вам ово говоро тата, пријатељ и другар, који Вам жели најбоље. Немојте тражити мане овом писму, правописне и друге грешке, ићи у филозофирање, што није ово, што није оно. Шта је ту је, и ми морамо схватити да је дошло вријеме да се уозбиљимо и будемо прави борци а не сентименталне креатуре које траже успјех у пићу, дроги и женама којих има на хиљаде које нас жедне могу превести преко воде, и само нанијети бол и патњу. Жене су као загонетка, које нам се престају свиђати чим смо открили одгонетку.
«Жени и лукавом пријатељу вјеруј само оно што поуздано знаш»
С. ће Вам испричати у какву нас је биједу рат довео, немамо струје, нема воде, хране, одјеће, лијекова, Ви у Србији исто сте осјетили, немаш слободе кретања, људи су напети и заплашени, још се више истиче људски егоизам и мржња, неслога, завист, све негативне компоненте. Вратио нас је у средњи вијек, јер на сваком ћошку може те убити и дочекати неко, безвлашће, појава ратних профитера, они су богати и шверцују, а ти на положају. Ето до чега човјек може доћи, а ја сам мислио да чврсто на стијени стојим, а кад оно живи пијесак, сјетите се шта је говорио Свети Затворник о томе. Ето ја сам Вам живи примјер, не морате тражити даље, немојте мислити да сам ја клонуо духом и да кукам, ја само износим што нас је снашло, а ако Бог да живјеће се некако. Сада испаштамо, а надамо се да ће бити боље, да није наде, вјере, љубави све би изгубило смисао.
Можете научити Химну Светога Апостола Павла о Љубави.
Нико не може човјека упропастити као он сам себе.
«Глава без мозга на свакој је ваги лагана.
Богатом капом нећеш сакрити сиромашну капу.
Ако човјек не мјења своје мисли онда је врло мудар или будала.
Сигурно иди ка својој каријери.
Младост је богато јутро, од којег треба посудити за вечеру.
Млад биваш једном, а дјететом два пута.
Кад сам био млад бојао сам се старијих, а кад сам остарио почео сам да се бојим од младих.
Ко у старости жели бити млад, у младости мора бити стар.
У младости се мора побринути за штап који ћемо носити у старости.
Чија младост оног и старост.
Младост ради, старост каже урадио сам, будала каже урадићу.
Од грубе коже не могу се направити никакве ципеле.
Ко у мраку клечећи моли, тај заиста моли.
Један дан замјењује три, ако се на вријеме ради.
Нико не бира за пријатеља онога коме лоше иде.
Невиност се губи за једну ноћ.
Ни пас не лаје на онога чији хљеб једе.
Онога дана када нисам помела, ушли су они на које нисам помислила.
Ко сам не познаје пута треба да тражи водича.
Ко по мраку ходи, често разбије главу.
Зар је сунце криво што слијепи миш не види у подне.
Што већа незналица то већи дрекаџија.
Шта је корист од тога што човјек познаје сва правила пливања кад не зна пливати.»
Ево овог тренутка зазвони телефон, јавише ми да је умро Мане, нека се Бог смилује његовој души… Дошли смо трактором, отишао сам да видим Ману и да се Богу помолим за његову душу. Ја сам одужио ово моје писмо упућено Вама. Жао ми је што нисам док сте били мали успоставио бољи контакт са Вама, што се нисам још више са Вама изиграо. Ја сам хтио да Вас васпитавам у спартанском духу, а ми сви смо установили праву дијагнозу нашег психичког стања, тиме смо и излијечени, јер обично човјек је несвјестан неке апатије која га потреса, не зна јој узрока чим се открије, он ако је свјесно биће својим разумом и резоновањем сведе све у нормално стање. Ми смо, бар ја мислим, нормални људи, природни, просјечни, и патимо од истих или сличних психичких падова и клонулости и као да увјек увиђамо и нађемо амортизере, да сами апсорбујемо, да сазријевамо читав наш живот, али у нечему, односно у неким стварима остајемо незрели, недорасли, од мене па вјерујем до сваког човјека. Нема човјека комплетна, потпуна, нормална, коме нешто не фали, «нека даска», што је Вово викао: «Теби фале двије даске у глави»! А говорио је нормално, мени. Уз Божију помоћ, ако човјек сам открије и призна своју слабост, ману, грешку, може да се сам излијечи, јер другог лијека нема, лијекови га не могу излијечити. Наравно ја не говорим о драстичним случајевима. «Има пет знакова по којима се познаје будала: он се лако разљути, даје дарове онима који их не заслужују, труди се око неважних ствари, не разликује пријатеља од непријатеља, открива властите и туђе тајне.
Кад будала не би био мој и ја бих се смијао»
Кад сам говорио Ј, теби једном о томе да се не требаш мијешати код З. и његове дјевојке, ти ми одговори да ти свом пријатељу желиш све најбоље, зато си му рекао шта си рекао (Ја не знам шта си му рекао). Али мораш схватити, односно сва тројица морате схватити да је љубав чудна и неухватљива, слијепа, можда је у томе и њена чар. Ти мислиш да је твоја изабраница добра, лијепа, племенита, а онај који није заљубљен у њу, гледа реално и открива јој стотину мана.
«Заљубљеноме давати савјет исто је као и покушавати кавез напунити вјетром или решето водом.
Заљубљен не жели да га савјетују».
Зато ја Вас савјетујем да се не мијешате много, у туђе послове и туђе интиме, јер нема човјека који нема своју интиму. Ако си пристојан и паметан поштоваћеш сваког човјека и његову интиму, јер нема човјека који у себи нема бар неку искру доброте или способности.
«Ко зна занат сладује до подне, ко не зна занат сладује до вечери.
Научи неки занат, остави га по страни, доћи ће вријеме кад ће затребати.
Младић са занатом, дрво са плодовима.
Учитељ и дрвосјеча ријетко кад се обогате.
Више вриједи један што добро заповиједа, него двојица који добро раде.»
Опет пословице, ја лично мислим да човјек треба читати понекад пословице, али изаберите и оне које збиља вриједе.
«Кад су рекли; идемо уништити све зле људе, најгори почну оштрити сабље.»
Ја сам понекад савјетовао С; какав ћеш бити српски православни поп, ако не знаш историју хришћанства, све велике људе, Светитеље, Православну српску историју, историју Византије и Русије, свих Православних народа, културу Грчке, Рима, Грчки, Српски, Латински, а још додајем бар један страни језик, рецимо Енглески -бићеш мали сеоски поп, коме ће постепено ишчезнути знање што је научио у школи и нећеш знати ни основне томове ни из Старог ни из Новог Завјета; који неће моћи ни вјеронауку предавати, а да га дјечица не збуне питањима, а камоли одрасли образовани безбожници којима не можеш парирати, ако ниси и сам теолошки образован и ако сам не познајеш многе науке, јер се и данас Хришћанство шири и наша је дужност да учимо људе, да их подучавамо, стрпљиво и са великом љубављу и одговорности. Ја сам јутрос код сандука покојног Мане разговарао са Владицом који слави Славу и понекад каже: «Боже помози»; упорно тврди да Бог не постоји, јер, каже, да постоји зар би дозволио кољачима да убијају невине, дјецу, жене итд. Ја сам покушавао да му објасним да ми, кад би живјели по Божијим законима, ако би се то догађало, онда треба кривити Бога. Ми живимо по законима које су људи створили и не поштујемо ни један једини дан Божије заповјести. Један Светитељ је једном завапио Богу овако : «Боже, дај ми само један безгрјешан дан», јер човјек не може лако, па макар био и Светитељ да се ослободи мисли које човјека салијећу као облак мушица. Дакле, ако желимо некога нешто научити, не можемо виком, галамом и силом, него великом стрпљивошћу, морамо човјека освојити знањем и својим примјером. Морате се ти С. и ти С. припремати за врло трновит пут, јер гдје сам год до сада видио наше Србе, Православне, још ни један није похвалио свога попа, па било у иностранству, па било овдје у домовини. Сви су «лопови», па чак и «безбожници» који мрсе у посне дане и чине многе непристојне ствари.
Ријетки су великани попови, као уосталом било који људи.
«Знање је велико благо које свога власника увјек прати.
Знање је половина ума.
Није важно колико знамо, већ како знамо.
Знање је вредније од новаца, оштрије од сабље, моћније од пушке.
Кад славуј пјева врабац га слуша.
Благо ономе који зна да не зна, а хоће да зна.
Сви желе знати, али их се мало жели посветити учењу.
Стећи знање је исто што у џеп ставити драгоцјености.
Ко много зна од њега се много може научити.
Знање у рукама злог човјека исто је што и оштар мач у рукама пијаног.»
Тешко је остато скроман, кротак, послушан, љубазан, културан, човјек се узохоли и све то полије врелом водом својих осјећања, тако да се све спаруши као младо зеље кад га покиселиш у врелу воду, то се догађа кад не знамо ускладити знање, наше излагање, проповједање, убјеђивање у благом тону и одлучношћу, постојано и природно. Да твоје уши чују што језик говори, отприлике тако гласи једна од пословица.
Ја далеко одох. Молим Господа да ми опрости, а Вас да благослови и желим Вам од Бога лијепо здравље, срећу и задовољство.
Сада завршавам ово писмо у великој вјери и нади да ћете својом и Божијом Вољом, Љубављу која пламти у Вама схватити и мене и себе. Молите се за мене и Вашу мајку, као и за све Хришћане.
Воли Вас и поздравља Ваш тата са ријечима :
«ПОМАЖЕ БОГ !»
Писац овог писма убрзо је погинуо по писању овог дивног писма, које опет посвједочи Јеванђелску науку Господа нашег Исуса Христа.