Недеља 26 по духовима

У име Оца и Сина и Светога Духа,
Драга браћо и сестре,
«Земаљско је за малена царство а небеско увијек и до вијека». Сваки човјек рођен у овој долини плача унапријед је осуђен. Ни један човјек рођен на земљи није избјегао конац живота, ни један човјек на земљи није остао за на вијек, да свједочи бесмртност на земљи. Новорођенче својим првим погледом у овај свијет и првим плачeм наговијести да улази у простор гдје све брзо пролази. Пророк Исаија каже да је човјек као цвијет. Трава свене и цвијет отпадне и претвори се у прах. А свети отац наш Сава, први наш архиепископ каже да смо ми сви људи «пара и дим». Сви свети оци слажу се у једном да сви ми људи требамо имати непрестано «сијећање на смрт»! Размишљати о несталности, о томе како наш живот на земљи брзо пролази, да не вежемо срце своје и ум за оно што није достојно круне стварања. Човјеково достојанство налази се у Отаџбини свих људи, а та права отаџбина свих нас је царство нашех Спаса Христа. Можда ће некоме изгледати сувише сурова порука. Зашто да размишљам о смрти када сам још млад човјек, или зашто да размишљам о смрти када сам у «најбољим годинама»? Зашто треба да се оптерећујем смрћу када сам коначно добио пензију и желим да још коју годину проживим без оптерећења мојим крајем на земљи. А Свети Николај жички нам каже да у добру човјек хоће-неће да се сјети Бога, и у невољи човјек хоће неће да се сјети Бога, али у смрти мора да се сјети Бога! Богаташ човјек, уобрази да је моћан, силан, да му нико ништа не може. Новцем, силом, материјалним богаствима мисли да може да влада, управља и одлучује. Заиста «сила Бога не моли». «Пара врти гдје бургија неће». У данашњем Јеванђељу ми смо чули из Спаситељевих уста причу о једном таквом богаташу. Много се погордио тај човјек. Немилосрдност, уображеност и охолост прате богаство на земљи. Сјетим се поруке једног светитеља који каже да је човјек веома гордо биће а тако је слабашан, шта мислите да је Бог дао људима да су високи три метра? Ни самa небеса неби зауставила њихову величину? Богаташ из данашње приче умислио је да је виши од небеса и хтио је по узору на своје учитеље да сазида једну врсту вавилонске куле. «Развалићу житнице моје», саградићу огромне житнице у којима ће бити жита довољно да се прехраним па да и хиљаду година живим. Зашто да се више бринем, продаваћу уз велике интересе, моје богаство ће се веома проширити, сем житница и моје ризнице су тијесне и њих ћу да проширим. Моје богаство осигураће ми уживање, безбрижност, здравље и весеље. Рећи ћу самоме себи: «једи, пиј и весели се душо моја»! О, ово је врхунац безумности људског бића. Када човјек потпуно у души својој насели непријатеља Божијега и нашега, онда почиње да мисли и дише са гордошћу, безумношћу, мржњом према «нижима од себе», и уображењем да је он «неко и нешто». Безумник из данашње приче постао је оличење правог човјека без ума- безбожника. Ко својом вољом брише оно на што га ум упућује, а ум свакога упућује на Бога, он постаје као данашњи богаташ – безбожник. И када је он мислио да се осигурао, да нема више чега да се боји, да је на сигурним темељима саградио кућу своју, све се у једном претвори у прах! «Безумниче! Ове ноћи узећу душу твоју!» Каква катастрофа задеси богаташа! Онај Који Јесте, Бог Господ, одједном просија кроз звијезде, облаци се склонише пред силом Његовом и безумни богаташ истопи се, сво богаство његово показа се као прашина, храна земљи и црвоточина! Узе Господ душу његову, и богаташеве кости се спојише са костима истих оних сиромаха које је и те како презирао. А душа безумникова гдје је? Коме се клањао у вом животу, томе је отишла и душа његова. Послије смрти нема покајања.

Нека би нама Господ подарио да знамо одакле потичемо, ко смо, куда треба да ходимо и пред Ким ћемо одговор дати, пред Спаситељем нашим Коме је слава у вјекове вјекова. Амин

Парох прве франкфуртске парохије
Јереј Симон Ј.Туркић

Овај унос је објављен под Бисерница. Забележите сталну везу.