Мистагогија – Свети Максим Исповједник

[Преподобни Максим Исповједник

Мистагогија (исјечци)

Напомене професора А. И. Сидорова

Наиме, чињеница је да је од стотину и седам владара Византије (у периоду 395. до 1453. године) само њих тридесет и четири умрло природном смрћу…

Појавивши се уочи и непосредно послије халкидонског сабора, монофизитство, током 6. вијека започиње интезивно да ствара самоста- лну црквену организацију и постепено почиње да доминира у Египту, Сирији и Јерменији. То фактички доводи до ситуације да се почетком 7. вијека јасно уочава црквени раскол и да у Византији егзистирају двије цркве: Православна и монофизитска. Поред тога што ова друга официје- лно није била призната, и у суштини је била прогоњена, монофизити се ипак појављују као потенцијални савезници спољашњих непријатеља Византије. То је и резултирало тиме да су персијанци константно користили постојање монофизита и чак су били њихови директни покровитељи. Избијањем оружаних сукоба у источним дијеловима Византије, долази до враћања појединих области јаковитима (представн-ицима једног од праваца у монофизитству чији су представници махом живјели у Сирији) и до отвореног прогона православних епископа, свештеника и вјерника. Због тога је Михаило Сиријац и могао рећи: „Свако сијећање на халкидоните уништено је од Еуфрата па све до истока“… Али била би озбиљна грешка ако би се проблем између Православља и монофизита сводио само на политички проблем. Политичари су само спремно и спретно искористили тај раскол чији су коријени били у духовној и богословској сфери. Због тога политички аспект христолошких спорова и јесте нешто другоразредно или боље рећи , нешто потпуно неважно. Халкидонски сабор, по мишљењу истори- чара, начинио је првобитну схизму умова и срца, а не организације. … О том периоду В. В. Болотов каже: „У лицу својих виђенијих представника, монофизитска доктрина пришла је веома близу ка православном учењу и сами православни хришћани осјећали су ту блискост, али и поред тога међу њима се није смањивала, него се, напротив, ширила та пропаст коју је са собом носила евентуална унија“. .. монофизитска доктрина никако није „пришла“ православном учењу, него се прије може рећи да она никада није „довољно далеко“ отишла од њега. … поред сиријског монофизитства, постојао је и свијет сиријског несторијанства… Свети Григорије Богослов полемишући против ставова Арија, указује на јединство воље у Христу и истовременост воље са Богом Оцем. … за Светог Софронија, Господ је Један и нераздјељив у обе природе; чини оно што је својствено свакој природи, аналогно присутно у њој суштинској особини. „Емануил, будући један, појављује се у том јединству и као Бог и као човјек; ваистину, вршећи оно што је својствено и једној и другој природи…“… „Ако пажљиво посматрамо Домострој Његовог човјечанства, у коме Он прима нашу слабост, то све што је недостојно Његове божанске величине, указује нам на човјечије у Њему, које је Он примио у свој пуноћи, све осим гријеха, да би савршено (потпуно) спасао човјека, јер оно што Он није прихватио, то није спасено, према учењу непоколебљивог проповједника Истине, светог Григорија Назијанзина…“ (Посланица папе Агатона).

Увод

Као што мудар човјек постаје још мудрији прихвативши неку поуку и као што праведан учећи напредује у знању, сагласно са божанственим ријечима (прич.9,9)… снага ријечи, која остаје увијек снажна, има ту особину да сачува сијећање непромјењеним и неумањеним…

У лијепој и умјетничкој ријечи многи проналазе огромну радост, ограничавајући уживање само на оно што чују, мада неријетко ријечи у себи и немају неку превелику вриједност…

У платонистичкој традицији (Платон, Плутарх, Плотин) неријетко се говори о каљузи, указујући на материјалност човјековог тијела, тј. на тамницу у којој је заточена душа. Код хришћанских аутора (Климент Александријски, свети Василије Велики и свети Григорије Богослов), каљуга престаје да буде симбол материјалног и постаје симбол којим се указује на страсти…

Уз помоћ напредовања у врлинама и дуговременим тијелесним подвизима и узрастањем у божанским стварима, он је себе ослободио окова материје и фантазија које такво робовање изазива у човјеку. Као такав, он је имао ум који је преобилно обасјан божанским зрацима и могао је непосредно да созерцава оно што други нису могли да примјете. Ријеч му је прецизни тумач узвишених мисли. Ријечи су му попут огледала које није замрљано никаквом страсти, а као такве, његове ријечи су и могле да казују оно шта други нису могли ни да помисле…

Нека нашим ријечима и мислима руководи Бог, Који је јединствени Ум оних што мисле и онога о чему мисле. Ријеч оних што зборе и онога о чему се збори, Живот оних што живе и онога што оживљује; Који јесте и постаје све за оно што постоји и шта настаје, а сам по себи ни на који начин нити јесте, нити постаје било шта од онога шта јесте или шта настаје јер по својој природи не припада апсолутно ни једној врсти постојећих бића…

А опет, нити једна од тих теза не одговара Њему у цијелости јер не изражавају саму суштину и природу онога шта истражујемо јер са Богом баш ништа, било из постојећег, или непостојећег, није свезано по природи и по узрочности везе, и Њему је немогуће придодати ништа од онога што није и не назива се. Јер, Он има постојање просто и непознато и за све неприступачно, апсолутно неисказиво јер је изнад било које могуће тврдње или негирања…

О томе како и на који начин света Црква јесте образ и икона Бога

Као што сунце (према нама) надмашује звијезде и својом природом и својом силом, тако и Узрок покрива постојање оних који су њиме узроковани…

Света Црква даје и дарује свима подједнако исти божански лик и звање – да буду и да се називају Христови…

Према томе, света Црква је икона Бога јер и она (Црква), слично Богу, остварује јединство међу вјерницима без обзира на то што се они разликују по својим својствима, мјесту гдје живе и начином живота јер сви они, како смо рекли, у Цркви налазе јединство кроз вјеру. То јединство природним начином и несливајуће суштине бића чини Бог, Који, како је речено, њихове разлике умањује и усмјерава, узводећи их у јединство са Собом, као Узроком, Почетком и Крајем.

О томе како је и на који начин света Црква икона свијета састављеног из видивих и невидивих суштина

…Шта је на њему (Богу) невидиво од постања свијета умом се на створењима јасно види (Рим.1,20). И ако се невидиво посматра помоћу видивога, као што је записано, то ће за оне који су се узвисили до духовног созерцавања, много разумљивије бити видиво помоћу невидивога јер символичко созерцавање духовних бића посредством видивог јесте истовремено духовно знање и поимање видивих бића посредством невидивих.

О томе како се свијет назива човјеком, човјек назива свијетом

… И као што се душа налази у тијелу, тако се и умни свијет налази у чулном…

Зато, уколико неко жели да има богољубив и богоугодни живот и разборитост, тај нека се труди да стекне и да чини оно што је најузвишеније и најцјењеније код ова три човјека, а ја казујем о свијету, Светом Писму и свакоме од нас смртних. Тај нека се труди, колико је то год могуће, за душу, бесмртну и божанску, која ће бити обожена врлинама. Тај такође нека презире тијело које је подложно пропадању и смрти, и које може оскрнавити достојансто душе, уколико је будемо занемаривали. Писмо нам казује: Пропадиво тијело отежава душу, и земаљско живљење обремењује ум многобрижни (Прем.9,15), а такође и ово: Јер тијело жели против духа, а Дух против тијела (Гал.5,17), и: Који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж (Гал.6,8). Тај, такође нека усмјери своје узрастање у уму созерцавању бестјелесних и умних сила, остављајући пролазно и видиво, слушајући поуку апостола који је рекао: Јер је ово што се види привремено, а оно што се не види вјечно (2.Кол.4,18).

О томе шта символизује први вход епископа у свето собрање, и радње које слиједе послије тога

Невин и безгријешан, Логос је платио за људе цијелокупан дуг, као да је Сам крив, повративши човјека у благодат царства, дајући Себе као откуп и искупљење за свакога од нас. Умјесто наших погибељних страсти, Он је принио своје животворно страдање, спасоносни лијек за читав свијет; Његово вазнесење и повратак на наднебески престо, које је услиједило послије првог доласка, управо се символизује кроз вход епископа у свети олтар и његовим узлажењем на Горње Мјесто.

О томе шта је символ входа вјерујућег народа у свету Цркву

Улазак у Цркву пројављује не само повратак невјерника Богу, него казује и свакоме од нас вјерујућих, који занемарујемо заповјести Господње својим распусним животом, нужност исправљања живота кроз искрено покајање. Сваки човјек, без обзира да ли је он убица, прељубник, лопов, гордељивац, разметљивац, псовач, среброљубац, клеветник, или да будемо краћи, сваки онај који је обузет неким од порока, чим прекине да се добровољно и свијесно предаје пороку, и када промјени свој живот на боље кроз живљење у врлинама, управо таквог човјека и треба називати и посматрати као човјека који је са Христом као Богом и Архијерејем ступа у врлину, под којом се, символички, подразумјева света Црква.

О томе шта символизују духовне пјесме

Духовна сласт божанствених пјесама изражава наслађивање божанственим благом које душу узноси ка чистој и блаженој љубави Бога, истовремено напомињућу души да има још већу одбојност према свему што је гријеховно.

О томе које тајне остварује и извршава благодат Духа Светога преко свештенорадњи и установљених за свето сабрање, у вјерницима и у онима који се са вјером сабирају (у храму)

… Он је казивао да су на сабрању и свети анђели, који записују оне који долазе, о томе показују пред Богом, и моле за њих. У Цркви је увијек присутна невидљива благодат Духа Светога, а поготово током светих сабрања, која свакога од присутних вјерника мјења и преображава, истински пресаздавајући за то да буде способан за пунију богоподобност, саобразно њему самоме, а уз помоћ светих Тајни, узводи га и оно што оне собом реално пројављују. То се дешава чак иако вјерујући, још као дјеца у Христу, ништа подобно не осијећа, и није способан да сагледа дубину онога што се догађа, но ипак, благодат, која се пројављује кроз сваки божански символ спасења, дјела на њега, узводећи га постепено и по поретку до коначног циља. Први вход пројављује и одбацивање невјерја, узрастање у вјери, умањење искварености, врлинско усхођење, ишчезавање незнања и умножење знања. Слушањем божанских ријечи пројављује се константна и непоколебљива жеља и спремност према свему од наведеног, конкретно према вјери, врлини и знању. Кроз божанске пјесме открива се добровољна сагласност душе са врлинама и духовно наслађивање и весеље које од тога настаје. Читањем светог Јеванђеља означава се окончање тијелесног размишљања и крај чулног свијета. Затварањем царских двери показује се на прелазак и кретање душе, по њеном расположењу, из овог пролазног свијета у духовни свијет. Она тиме, забрављујући чула, чини их неупрљаним од гријеховности. Входом са светим Тајнама означава се још савршеније и још тајанственије учење које је потпуно ново и наше знање о домостроју спасења. Литургијским цијеливом мира пројављује се једнакост мисли, узајамна једнодушност и љубав то не само свих са свима, него по најприје, нас са самим собом и са Богом. Кроз Исповједање Символа вјере казује се наша прикладна благодарност за сваки од неизрецивих начина нашега спасења. Трисвета пјесма пројављује наше јединство и источеност са светим анђелима Божијим, а такође и неућутна и хармонична снага славословља које се узноси Богу. Кроз молитву којом смо удостојени да Бога називамо Оцем, показује се истина да је наше усиновљење било и јесте само кроз благодат Духа Светога. Са пјесмом Један је свет… а такође и са осталим пјесмама, указује се на благодат која нас сједињује са Богом, а тиме и наша заједница (сродство) са Њиме. Причешће пречистим и животворним Тајнама показује заједницу и истивјетност са Богом кроз учешће наше очекиване подобности Творцу, тако да се преко причешћа човјек и удостојава да постане Бог од човјека.

Закључак

… Бог ће бити све у свему подједнако у свима који се спасавају, сијајући као Прволик и Красота у онима који се, кроз врлине и знање, по благодати уподобе Њему.

…пазимо на то да се никада не удаљавамо од свете Цркве јер су њој велике тајне нашега спасења, управо и кроз свештени устрој божанских символа који у њој бивају. Преко тих тајни Црква свакога од нас који богоугодно живи, изграђује по Христу, сразмјерно човјечијим могућностима, показујући тиме као посљедицу хришћанског живота, благодатни дар усиновљења који је људима подарен преко светог Крштења у Духу Светом. Због тога, са сваком силом и усрдношћу, пројавимо себе као достојне тих божанских Дарова, угађајући Богу добрим дјелима. Немојмо живјети у страсним жељама попут незнабо- жаца који не знају Бога (Сол.4,5), него као што збори апостол Павле, умртвимо удове наше који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту, лакомство… сваки гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи и лаж (Кол.3,5-9). Или, краће речено, скинувши са себе старог човјека, који пропада у варљивим жељама (Еф.4,22) и са дјелима његовим (Кол.3,9) и похотама, ходимо достојни Бога који нас је призвао у своје царство и славу (1Сол.2,12), одјенувши се у милосрђе, благост, смиреноумље, кротост…(Еф.4,2 и Кол.3,12-15), или још краће речено: „И обукосте се у новога који се обнавља за познање према лику Онога који га је саздао“ (Кол.3,10). Једино са таквим начином живота, бићемо спосо- бни да додегнемо циљ обећања, са добром надом, о чему нам казује апостол (Кол.1,9-12). Као јасан доказ ове благодати јесте добровољна љубав према нашим сродницима (ближњима). То дјело благодати јесте да по могућности прихватимо себи, као Бога, човјека који нас моли за било какву помоћ, и да га не оставимо без ње, него да са трудом и старањем пројавимо наше активно, унутрашње расположење према Богу и ближњем. То је конкретно дјело наше спремности. Ништа тако не чини лаким пут ка праведности и ка обожењу, нити нас било шта тако лако приводи Богу, као што су дјела милосрђа према онима који за то имају потребу, тј. дјела учињена из душе, дјела учињена са радошћу и задовољством. О томе нам и Господ казује: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт.25,40). Бог који је ово рекао, истински ће показати онога који може добро чинити и чини, Богом по благодати и заједничарењу, јер такав човјек, прихватио се подвига доброчињења и показао је себе као доброг подражатеља онога шта нам је Господ заповједио да чинимо. Ако је Бог постао сиромах, осиромашивши ради нас својим божанским снисхође- њем (2Кор.8,9), и ако је примио са љубављу страдања зарад свакога од нас, те до краја вијека по Својој доброти увијек састрадава на тајанствен начин, тада постаје јасно да ће тим више бити Богом онај који, подражавајући Богу својим човјекољубљем, на боголик начин одагнава тугу од оних који страдавају управо својом састрадалношћу и пројављује своју љубав према ближњима, на исти начин као што је то својствено Богу. Знајући све ово, зар ће неко од вас остати лијен према животу у врлинама и да због тога буде далеко од обожења?

Ако ми посматрамо себе, и ако успијемо у томе; ако се у том дијелу ограничимо на себе, а не на оно што нас окружује, тада нећемо допусти- ти себи да нашу пажњу одвуче оно шта гледају очи или шта чују уши. Уколико у томе не успијемо, онда треба то да чинимо без страсти, са састрадалношћу, тј. допуштајући себи да видимо или чујемо само оно што нам је на корист, знајући да нема ничега тако склоног према гријеху као што су наша чула уколико њима не руководи разум, а такође, нема ничег спремнијег за спасење од чула, уколико њима руководи разум, доводећи их у хармонију и руководећи их онамо и куда треба да иду. Према томе, немојмо бити немарни и према способностима наших сила, повинујмо се Богу који нас призива у вјечни живот и блажени циљ. Извршавајмо Његове божанске и спасоносне заповјести јер тиме примамо милост и проналазимо благодат, свагда се сјећајући ријечи апостола: „Благодат са свима који постојано љубе Господа нашег Исуса Христа. Амин“ (Еф.6,24)…

Али и Богу је угодно све што се Њему приноси искрено и са љубављу, без обзира колико то изгледало мало у нашим очима. Он није одбацио ни удовицу која је принјела свега двије лепте (Мк.12.41-44)…

Такође вас молим, вас доказане у послушности, уколико је то потребно, да када примите овај мој труд, да се за мене заузмете у својим молитвама Господу Исусу Христу, великом и једином Спаситељу.

Њему нека је слава и моћ заједно са Оцем и Светим Духом у вијекове вијекова. Амин.

Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.