Интервју: Епископ средњоевропски Г. Константин

Изабрали смо 45. поглавара Српске православне цркве oтвореног за дијалог. Интеграцијом се може анулирати асимилација а не убрзати.

Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин нам је љубазно уступио свој интервју и благословио да га објавимо у нашем листу. Интервју је водио Тихомир Поповић, одговорни уредник Информативне службе, потпредседник Епархијског савета и Епархијског управног одбора Епархије средњоевропске.

Ваше Преосвештенство, Изборни сабор у чијем сте раду и Ви учествовали изабрао је 22. јануара ове године 45. поглавара СПЦ. Који су Ваши утисци о личности и досадашњем раду новог Патријарха?

Мој први сусрет са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем био је 1966. године, када сам као ученик богословије на матурантској екскурзији био у Богословији Светога Ћирила и Методија у Призрену. Његова Светост је пре избора за Архијереја био професор, а касније ректор Богословије. Са тога положаја је изабран за викарног епископа моравичког 1974. године, а годину дана касније за епископа нишке епархије, на којој га је дужности затекао и избор за Патријарха Српског. Његова Светост је више пута боравио у епархијама које се налазе у дијаспори. Један временски период је и управљао у својству администратора епархија у Америци, дајући велики допринос превазилажењу раскола. Радујемо се да можемо да нагласимо да је мало (прво) освећења храма у Хановеру, у име Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Павла извршио 1995. године Његова Светост Патријарх Иринеј и да је узео личног учешћа на великом освећењу храма Светога Јована Владимира у Минхену 1997. године.

Његова Светост Патријарх Иринеј је након свог избора дао већи број изјава које су веома позитивно одјекнуле у свету. Пре свега мислимо на његов афирмативни однос према посети Папе Србији 2013 године. Који је Ваш став у вези са овом посетом и које би, по Вашем мишљењу, могле да буду његове последице за међуцрквени дијалог?

Отвореност Његове Светости за разговоре са представницима Римокатоличке цркве, као и других хришћанских конфесија, никада није била спорна. У томе контексту требало би разумети „његов афирмативни однос према посети Папе Србији 2013 године“, тим пре јер се ради о јубилеју када Црква није била подељена.

Када већ говоримо о међуцрквеним односима било би интересантно описати међуцрквене односе на територији саме Епархије средњоевропске, у Немачкој, Аустрији, Лихтенштајну и Швајцарској. Која су Ваша искуства на овом плану?

Као Архијереј више пута сам рекао да је разумевање хришћанских цркава у Немачкој, Аустрији и Швајцарској, била драгоцена помоћ за организовање мисије Српске православне цркве. Непосредно после другог светског рата, велики број наших сународника, углавном политичких емиграната, стицајем околности био је принуђен да борави на просторима поменутих држава. У време када је талас економских емиграната, такозваних „гостујућих“ радника, дошао у ове земље, разумевање хришћанских цркава, уступањем њихових храмова и просторија, па чак и преузимање материјалних обавеза за свештенике, било је драгоцено за организовани рад наше Цркве у дијаспори.

Однос хришћана према муслиманима је већ неколико година једна од горућих тема када се говори о интеррелигиозним односима. Свјатјејши Патријарх Иринеј је пре извесног времена једнозначно назвао муслимане нашим ближњима и нашом браћом. Какав је Ваш став по овом питању на основу искустава са муслиманима у бившој Југославији и у Немачкој?

Као ученик Осмољетке у Бијељини, у времену од 1958. до 1962. године, међу школским друговима у одељењу било је и припадника муслиманске вероисповести. Између нас није постојала нетрпељивост по основу националне или конфесионалне припадности. Уверен сам да је свима нама у то време било незамисливо да ће доћи до несрећа за све народе на просторима бивше Југославије деведесетих година прошлога века. То ми је било незамисливо и као службенкику Епархије у Тузли од 1970. до 1977. године. Хтео бих да истакнем да се у то време причало доста о добросуседским односима, наглашавајући да добри односи са суседима имају предност чак и односу на родбинске односе.

Једно од политички најинтересантнијих питања у земљама средње Европе на чијој се територији простире подручна Вам Епархија је питање интеграције «миграната», како се сада у политичком дискурсу означавају грађани страног порекла. Какви су Ваши утисци у вези са интегрисаношћу Срба у средњој Европи? Да ли и Црква игра одређену улогу у процесу интеграције?

У разговору са нашим људима стекао сам утисак да огромна већина међу њима не прави разлику између интеграције и асимилације. Једном речју, за већину њих интеграција је у служби асимилације. Моје мишљење је другачије и сматрам да се интеграцијом може одложити асимилација, а не убрзати. Када је у питању интеграција, потребно је знати њене границе. Интеграција не сме да буде на штету идентитета, како појединца тако и народа у целини. Наш идентитет је православна вера и припадност српском народу. Све дотле док то није угрожено, можемо радити на интеграцији и укључењу како у економске, просветне, па чак и у мултикултуларне пројекте. Да се интеграцојом може очувати идентитет, говори нам пример јеврејског народа. С тим у вези сматрам да људи Цркве не треба да се плаше интеграције.

Интеграција Срба уз поштовање њихове Вере и културе има посебно дугу традицију у Аустрији: Ове године наша Црквена општина у Бечу слави 150 година свога постојања. Можете ли да нам кажете на који начин ће се овај значајни јубилеј обележити?

Када је у питању обележавање 150 годишњице од оснивања Српске православне црквене општине Светога Саве у Бечу, сматрам да би било потребно да се нагласи присуство српског народа у престоном граду Бечу и његов допринос много дуже од овог јубилеја. Срби су били у Бечу и пре Велике сеобе. Карловачки митрополити и патријарси имали су духовну јурисдикцију над свима православнима у Бечу. Храмови светога Георгија и Свете Тројице у Бечу, који сада припадају грчкој заједници, грађени су за све православне у овоме граду. Имајући у виду бројност српског народа у Бечу (према званичној статистици Аустрије 2001. године, у Бечу је живело 74.198 припадника Српске православне цркве, а српским језиком говорило чак 97.824 становника Беча, тако да је српски језик други говорни језик у Бечу), покренута је иницијатива за отварање српске гимназије у Бечу, по примеру како су неке друге националне скупине то оствариле. Наша размишљања су да Српски народ у Бечу треба да има једну елитну гимназију, по примеру као што то има Римокатоличка црква, која ће бити отворена и за оне који не припадају српском народу. Сматрамо да би услов за упис у Српску гимназију требало да буде потпуно владање језика средине, с тим да они коју буду похађали ову елитну школу, пре стицања дипломе, буду у обавези да науче српски језик са писмом ћириличним.

На који начин се у Епархији средњоевропској одржава однос са Матицом?

Епархија средњоевропска организована је као и епархије у отаџбини. Међу свештенством и вернима преовладава мишљење да смо ми део отаџбине и да је Србија наша матица. Међу младима је све пристунија свест о припадности српском народу, а југословенство је за њих прошлост, чиме су били оптерећени њихови очеви. Они говоре српски, а њихови очеви врло често се изјашњавају да говоре „југословенски“ и „наш језик“. Међу појединцима који размишљају начином како се размишљало у време пре пада Берлинског зида и распада бивше Југославије и Совјетског савеза, може се понекад чути теорија о „Српској цркви у Швацарској“, о „Српској цркви у Берлину“ и слично, како би се истакла нека посебност ових делова. Ту је и позивање на законе земље боравка, и неоснована тврдња да и наша Црква треба да се потпуно асимилира са средином где бораве њени чланови, што од нас нико не тражи.

Који су потенцијали наше заједнице у земљама средње Европе и коју улогу игра СПЦ у њеном развоју?

Наша заједница је недовољно организована. Генерације које су дозволиле себи у прошлости да буду у заблуди, желе под старе дане да нам покажу неку светлију будућност. Сматрамо да би било потребно указати веће поверење младима, и приволети их да се укључе у све структуре средине боравка. Као Црква суочени смо са проблемом како да младе мотивишемо, и да их уверимо да будућност нашег народа и наше Цркве зависи од нас самих, а не од неких других, који имају и својих проблема. Ако као народ будемо инсистрили на очувању свога идентитета, али не гетоизацијом, него интеграцојом у средини боравка, уверен сам да ћемо бити много више поштовани и цењени, него ако у свему будемо исказивали своју сервилност према другима, препуштајући своју будућност њима да о нама одлучују.

Епархија средњоевропска је, колико нам је познато, једина Епархија СПЦ која има једну систематски активну двојезичну информативну службу. Овај интервју водимо управо уочи планираног отварања новог интернет портала ове Службе. Која су ваша очекивања и наде у вези са информативним радом СПЦ?

Информативна служба Епархије је веома важна да би се разбиле предрасуде, не само о нама као народу, него и као припадницима Православне цркве. Последице санкција наметнуте српском народу од стране моћника овога света, сиромаштво, недовољна просвећеност, оптерећење заблудама прошлости, као и самодовољност, међу многима стварају апатију и незаинтересованост, што није добар знак за будућност једног народа. Српски народ је у прошлости имао много примера како треба поступати у датим околностима. Очувао се пет векова у ропству под Турцима, а сачувао је свој идентитет не само у моћној, него и у беспрекорно организованој Аустроугарској монархији, која се по много чему може сматрати претечом Европске уније. У томе контексту очекујем да ће Информативна служба бити од велике користи и помоћи, посебно младим нараштајима, на стицању међусобног поверења и изналажења најбољег решења како бисмо као народ опстали и свој идентитет, као православни Срби очували.

Брига за духовну паству

Епископ средњоевропски Константин (у свету Крста Ђoкић) родио се у Горњем Црњелову у Семберији 26. септембра 1946. године. Српску православну Богословију Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима завршио је у првој послератној генерацији 1967. године. Замонашио се 28. марта 1970. године, а Богословски факултет завршио је 1974. године у Београду. Радио је као службеник и секретар Епархије зворничко-тузланске од 1. марта 1970 до 30. августа 1979, а једну годину провео је у Америци на учењу језика и даљем научном усавршавању. Од 1978. до 1982. био је предавач у Богословији Св. Три Јерарха у манастиру Крка. Од 1982. до избора за епископа средњоевропског 1991. године био је професор и главни васпитач у богословији Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.

Посвећујући посебну пажњу унутрашњој мисији односно бољем организовању црквеног живота, Епископ преко епархијских органа оснива велики број нових Црквених општина и парохија, поставља нове младе свештенике како би сваки верујући човек у својој близини имао могућност да посећује редовно света богослужења. Тако је у последњих осамнаест година основано око 40 нових црквених општина у градовима Немачке, Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна, а многи старији црквени центри добили су нове парохије тако да сада у многим великим градовима на територији Епархије средњоевропске делају два или више свештеника.

Градитељство и обезбеђивање трајних решења богослужбеног простора добија велики замах у последњих 18 година. Упорношћу и сталним указивањем на неопходност куповине црквених центара Његово Преосвешенство Епископ Г. Константин пробудио је код благочестивог народа жељу да се и на овим просторима покаже као народ Светога Саве који за собом увек оставља богомоље као трагове свога постојања. У току рата у нашој Отаџбини велику бригу око скупљања и слања помоћи преузела је и Епархија средњоевропска. Једна од највећих акција која се још увек спроводи јесте брига о деци ратној сирочади. У сврху организованијег рада на овом пољу основана је и епархијска човекољубна Комисија «Дијаконија» која је помогла да се последице разарања и страдања у Отаџбини лакше поднесу. Народне кухиње у Крагујевцу, Куршумлији, Београду, као и велика помоћ избеглицама биле су само један део активности која је ова комисија, заједно са немачким и другим партнерима, остварила у то доба.

Бринући се о свему овоме Епископ није запостављао ни бригу о свештеничком подмлатку. Тако је на новоосновани Православни богословски факултет у Минхену послао велики број кандидата, а многи студирају и на Богословском факултету у Београду и у Фочи. Истовремено велики труд и бригу посветио је настави православне веронауке, која се у појединим деловима Епархије – у Аустрији и неким немачким савезним државама – предаје и у државним школама.

Непосредно после свога доласка у Епархију епископ Г. Константин обнавља излажење епархијског листа «Црква» који излази четири пута годишње у тиражу од 12.000 примерака, а који служи за мисијске потребе Епархије. И издавачка делатност Епархије цвета у последњих 18 година. За време Епископа Константина основан је Фонд за мисију Епархије средњоевропске, из кога се материјално помажу новоосноване црквене општине, градња нових храмова и издавачка делатност.

Такође је установљен и «Фонд омладине» из кога се материјално помажу активности младих на епархијском нивоу и обезбеђују стипендије за студенте и богослове.

Епархија осим тога има и веома активну Комисију „Црква и друштво“ која помаже рад Цркве у комуникацији са инославнима, као и са државним и световним институцијама и остварује јединствен међуцрквени и друштвени дијалог.
Коначно, за време преосвећеног Владике Константина основана је и епархијска Информативна служба која редовно информише српску јавност о догађањима унутар Епархије, а медијима и заинтересованим читаоцима на немачком говорном подручју шаље вести везане не само за Епархију већ и за целу Српску православну цркву. Тако медији немачког говорног подручја имају прилику да се о животу Српске православне цркве информишу са самог извора.

Извор: Гласник СПЦО Диселдорф

Овај унос је објављен под Актуелно. Забележите сталну везу.