Еутаназија?

Законито и безопасно убиство
Аутор: Антонина Пантелић, Број 997, Рубрика Савремени свет
Данас се сасвим озбиљно расправља о питању моралне оправданости еутаназије – о безболном убијању безнадежно болесних пацијената. Професор А. П. Зилбер, у књизи Етика и закон медицине критичних стања (Петрозаводск, 1998), предлаже да се у медицину критичних стања уведе нови термин: „Лекарска помоћ за извршење самоубиства“. Професор при том претпоставља да ће „управо анестезиолозима и реаниматолозима, услед специфичности њихове професије, предстојати да на себе преузму улогу еутаназиолога у светлој будућности која долази, када ће доћи време еутаназије – законите и безопасне како за болеснике, тако и за лекаре“.
О променама до којих је дошло у професионалним ставовима наших лекара не говори само позиција професора Зилбера, него и социолошка истраживања која се баве односом наших лекара према еутаназији. Према истраживању из 1994. г, на питање „да ли сте сагласни са еутаназијом“, око 50% руских лекара, старих од 40-65 година, одговорило је речима: „Никада о томе нисам размишљао“. Међутим, у групи млађих испитаника, тј. лекара и студената старих од 21 до 30 година, њих 49% дало је позитиван одговор! Недавна истраживања спроведена у Руској федерацији говоре да се 60-80% студената медицине изјаснило за легализацију еутаназије и да су спремни да је спроведу на својим пацијентима.

Шта највише утиче на дату тенденцију? Мноштво фактора, али први је и сигурно најважнији – секуларизација друштва. Допустивост еутаназије пропагирају средства масовног информисања и телевизијски програми. На популарним трибинама, које се организују у оквиру телевизијских емисија, све је више учесника који оправдавају еутаназију, и самим тим износе тврдњу о допустивости, па чак и хуманости (!) убијања безнадежно болесних људи рукама лекара.

Часопис Ново време оправдава у целом свету познатог „доктора Смрт“, Џека Кервокијана, осуђеног на процесу у граду Понтијак (САД, држава Мичиген). У овом часопису може се, на пример, пронаћи следећа изјава: „Религија, морал, закон и лекарска етика не само да осуђују суицид, него и сваку помоћ која се у том циљу укаже самоубици. У основи овакве осуде је најтврдокорнија, застарела и примитивна заблуда, предрасуда с којом је Џек Кервокијан ступио у борбу“.

Када су у питању сличне позиције, запрепашћује нас потпуно искривљавање историјске логике. Хришћанство је овде представљено као најтврдокорнија, застарела и примитивна заблуда, док се варварско и паганско правило самоубиства и убиства уз сагласност – проглашавају за сведочанство о савременом прогресу.

Као важан објективни фактор за прихватање идеје еутаназије, код нас се појављује и сиромаштво наше здравствене заштите. На Западу је, на пример, допуштеност пасивне еутаназије, тј. одрицања од примене медицинског лечења, повезана, као по правилу, са питањем о томе колико ће дато лечење бити добро за стање пацијента. Код нас, допуштање пасивне еутаназије повремено има чисто економску позадину: одустајање од медицинског лечења није изазвано само његовим оптерећењем за болесника, него и недостатком средстава за његово спровођење. Лекар је принуђен да допусти болеснику да умре не зато што је уверен да је лечење бескорисно и да оптерећује пацијента, него зато што нема неопходних средстава да се обезбеди одговарајућа нега, да се спроведе неопходно лечење а самим тим и умирење болова умирућих пацијената. Сиромаштво у којем се налази наша здравствена заштита, повремено формира мишљење да је медицинско допуштање смрти, па чак и прекидање живота, достојанственије него мучно гледање умирања безнадежних болесника о којима друштво није у стању да се побрине.

Желимо да верујемо да ће друштво, без обзира на тежину објективних околности и услова, пронаћи и одговарајуће форме делатности, и убедљиве аргументе који ће помоћи да се супротставимо тенденцији прихватања идеологије еутаназије. Желимо да се надамо да крајње позиције неких специјалиста представљају превасходно њихово мишљење, а не убеђење, јер се мишљења, за разлику од убеђења, лако могу променити. Понекад је довољна проста, али историјски и логички тачна аргументација, да би истина постала очигледна.

У почетку је лекарски „сталеж“ своје предодређење видео у томе да „лечи када је то могуће, увек да се брине и никада да не убија“ (Декларација о еутаназији коју је донео Институт за религију и друштвени живот, Њујорк 1992). Хипократ је тврдио: „Никоме, ко то од мене затражи, нећу дати смртоносно средство, нити ћу му указати начин за сличну замисао“. При том он не помиње никакве посебне услове – нити за робове, нити за слободне, нити за мушкарце, нити за жене, нити за богате, нити за сиромашне. Допуштање и прихватање еутаназије од стране лекара – представља озбиљну моралну грешку. За разлику од било какве теоретске или грешке која се направи током истраживања, ова грешка се реализује у људским поступцима чији су резултати и последице неповратни за сваког човека, било да је он лекар или пацијент. На теоретском и публицистичком нивоу можемо да износимо различита мишљења и да расправљамо о њима, али смо дужни да превазиђемо све разлике и сумње на нивоу практичних препорука за поступке специјалиста.
САМОУБИСТВО САВЕСТИ

Многи људи који прате расправе о проблемима легализације еутаназије у Русији, зачудиће се због чињенице да је погрешно схваћена слобода, каква се почела прихватати од почетка 90-тих година, у тој мери помутила разум борцима за све могуће слободе и права да они право на смрт називају „светим правом“. Наиме, испод упадљиве и, на први поглед нове, лозинке „право на смрт“, крије се покушај не само да се оправда, него да се истовремено и озакони убиство и самоубиство безнадежно болесних људи. Социјално и правно признавање еутаназије није у стању да човечанство ослободи болести, али може да постане и постаје моћан, самосталан разлог за повећање броја самоубистава која, међутим, нису мотивисана само физичким патњама.

Савремена либерална борба за социјално и правно признавање еутаназије постаје идеолошка форма утицаја на човечју вољу, сугеришући човеку да живи што је могуће краће.

У групи превремених смрти – смрт која је изазвана самоубиством представља најзначајнији извор за губитак становништва у савременој Русији.

Без обзира на то што живимо на почетку XXI века, испоставља се да је већина „нових“ и „прогресивних“ идеја, више од свега, заправо само препород старих заблуда. Једна од њих је и веза физичких патњи, болести и самоубиства. У свом фундаменталном истраживању Самоубиство, које се појавило још 1897. г. у Паризу, Е. Диркем анализира статистику самоубистава и долази до закључка да општеприхваћени мотиви самоубиства, а посебно болести и физичка страдања, у суштини нису и његови истински разлози. У истинске узроке, који човека претварају у плен чудовишта самоубиства, Диркем убраја сасвим одређене карактеристике друштва: стање моралног распада, дезорганизације, слабљење човекових друштвених веза, рушење колективног стања свести, односно религиозности.

Према резултатима Диркемових статистичких истраживања, хришћанска вероисповест, а такође и јудаизам и ислам, давали су, у сваком погледу, најмањи проценат самоубистава. „Према томе, утицај религије је тако велики, да превазилази сваки други“, рекао је Емил Диркем у већ поменутој књизи Самоубиство. При том су, међу хришћанским вероисповестима, римокатолички кантони, независно од националности, дали за четири или пет пута мањи проценат самоубистава него протестантски. Према Диркему, од одлучујуће важности за дату статистику била су два фактора: интензивност организације црквеног колективног живота (она је у протестантизму практично сведена на минимум) и принцип аутономије и личне слободе (у протестантизму он очигледно доминира, не само у односу на индивидуалну мисао, него и у односу на индивидуалну вољу, на утврђене обичаје).

У вези с тим намеће се закључак да атеистички усмерено друштво носи у себи озбиљну претњу за људски живот. Атеизам је такав поглед на свет да, у случају да се налази у његовим оквирима и да строго следи његова полазна начела и норме, човеку практично постаје немогуће да не призна и легалност самоубиства. Међу основним начелима и нормама атеизма посебно се може указати на следеће: човек је творац своје судбине, па чак и свог здравља (!), човек постоји да би био срећан, да би испуњавао своје жеље, да би се наслађивао, итд. При том се човек проглашава за апсолутног господара сопственога тела и душе, и у томе се састоји највећа вредност атеистичког погледа на свет. Праведности ради, требало би да приметимо да је у условима совјетског социјализма ова сурова логика атеистичке свести била ништа мање сурово блокирана тоталитарним режимом, уз помоћ колективних вредности. Те вредности су, у међувремену, потпуно изгубиле свој значај и пале су заједно са совјетским режимом.

Познато је, међутим, да „свето место“ не може да буде празно, тако да је њега веома брзо заузела иделогија „човекових права“. Принцип човекових права, накалемљен на обезбожену свест, не садржи никакве препреке које би човека уздржале од самоубиства. Активне расправе на ТВ-у, лозинка „право на достојанствену смрт“, која се све чешће помиње у штампи, само су једно од првих сведочанстава о томе. Ове расправе имају за циљ да оправдају еутаназију у друштвеној свести. Корак који ће за овим уследити је истинска легализација еутаназије, тј. озакоњење убиства и самоубиства уз помоћ савремених, „хуманих“ медицинских средстава. Прелазак самоубиства са нивоа више или мање учесталих индивидуалних случајева на ниво морално допустиве социјалне праксе у оквирима друштвене институције здравствене заштите, може да добије размере епидемије, посебно ако се узме у обзир да је свим културама познато да идеја самоубиства делује као зараза. У вези с тим, морамо да подсетимо на сличну праксу која је, опет, први пут била испробана у Русији.
ХУМАНИСТИ ЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА

У Кривичном кодексу из 1922. г, у члану 143, налазила се примедба којом је било потврђено некажњавање убиства извршеног на молбу убијеног. По суштини ствари, истински пионири у борби за легализацију еутаназије били су управо аутори ове примедбе. Међутим, већ после неколико месеци донета је одлука да се ова примедба искључи, и то због појаве све чешћих злоупотреба удовољавања „молбама“ грађана. Свакоме, ко је и најмање упознат са историјом Русије, познато је како је изгледао „хуманизам“ 20-тих и 30-тих година. Међутим, чак су и „хуманисти“, тј. комунисти тога времена, довољно јасно проценили размере могућих социјалних последица „убиства на молбу“. „Хуманисти“ из времена либералног капитализма у Русији поново, сви као један, полазе у борбу против религиозних и моралних принципа а за слободно убиство уз сагласност. У првим редовима ових бораца налазе се антикомунисти, демократе и антифашисти који, ма како то чудно изгледало, прихватају фашистичко оправдање еутаназије. На пример, В. Новодворскаја у својим јавним наступима тврди: „Ја нипошто нисам против самоубиства, и то не само у вези с питањима здравља, него и у вези с питањима савести (!). Свако је слободан да напусти живот – то је његово свето право, његова слобода“. При том морамо да приметимо с каквом се лакоћом самоубиство претвара у „свето право“, док се јединствено испољавање човекове одговорности, његова слобода – претвара у самовољу, која је погубна за човека.

Једна позната, источњачка изрека гласи: погрешити, још не значи и начинити грешку, али не исправити грешку – то и значи погрешити. Црква, као заједница људи који верују у Христа, заједно са свим здравомислећим, неверујућим људима и људима других религиозних традиција, мора да спречи разне варијанте легализације еутаназије, не зато да би тиме демонстрирала свој катихизис, него да би, пре свега, изразила просту, елементарну људску жељу – жељу да се живи у сагласности са законима истинске слободе и савести.

ДР ИРИНА СИЛУЈАНОВА,

Шеф катедре биомедицинске етике на Руском државном Медицинском

факултету и доктор философских наука

Превела Антонина Пантелић

Овај унос је објављен под Актуелно. Забележите сталну везу.